Varljiva kapsula nade

Kada je Karlos Buguenjo došao kući posle 69 dana provedenih pod zemljom porodica mu je poželela dobrodošlicu tako što je ulicu prekrila belim plastičnim kesama napunjenim vazduhom – za prave balone nisu imali novca. Karlos je jedan od 33 čileanska rudara koji su posle višemesečne agonije izašli iz kapsule koja ih je iznela na površinu zemlje, da bi odmah naleteli na kamere stanica koje su uživo prenosile njihovo spasavanje i shvatili da su u međuvremenu postali planetarno poznati. Ponuđeno im je odmah da napišu knjigu, snime film, održe predavanja o motivaciji, ispričaju detaljno šta se sve događalo pod zemljom, vlada je ponudila po 12.000 dolara pomoći, sa svih strana sveta počeli su da stižu pokloni, pozivi za gostovanja, letovanja i zimovanja i, uopšte, sve je izgledalo kao da su iz mraka uleteli pravo u bajku. Predsednik Sebastijan Pinjera, koji vodi Čile poslednjih sedam meseci, otputovao je u posetu Londonu, kraljici i premijeru Kamerunu poklonio je po komad stene iz rudnika i nastavio evropsku turneju po Francuskoj i Nemačkoj. Pred svojim evropskim kolegama je izjavio da se sve to nikada neće ponoviti, da je svanulo novo doba za Čile i da će to biti prva država Latinske Amerike koja je iskorenila siromaštvo. U međuvremenu rudari su se vratili svojim kućama, uglavnom improvizovanim drvenim udžericama bez vode i struje i shvatili da je firma San Hoze koja ih je zapošljavala bankrotirala i da su zapravo bez posla. Nekoliko njih organizovalo je pres konferenciju da bi zatražili posao i pomoć vlade. NJihove kolege koje su imale sreću da ne budu u kopu u trenutku kada je došlo do urušavanja organizovali su demonstracije zahtevajući kompenzaciju jer nisu primili platu od kada se nesreća dogodila, 5. avgusta. Više od 300 radnika ostalo je bez posla. Ispostavilo se, naravno, da je rudnik koji je bio zatvoren, a zatim iznenada opet počeo sa radom, poslovao mimo svih pravila uključujući i one o sigurnosti na radu. Iz predsedničkog kabineta stigla je poruka da kompanija ima “dugu istoriju nesreća” i da će svi slučajevi biti ispitani. Onda su objavljeni i podaci da u Čileu ima više od 900 rudnika, ali da samo 18 zapošljava inspektora za bezbednost koji prati stanje, odnosno - poštuje svoju zakonsku obavezu. Nesreća je navela ljude i da obrate pažnju na statistiku. U 2007. i 2008, godini, kada je bakar doživeo bum na svetskom tržištu, bilo je više smr ti u čileanskim rudnicima nego bilo koje godine u prethodnoj deceniji. Kako je cena bakra rasla, tako je rastao i broj nesreća. Prosek decenije bio je 34 smrti godišnje, ali u godini u kojoj je cena bakra dostigla rekordnih 3,24 dolara, taj broj popeo se na 40. Naredne godine cena je bila 2,88, a 43 rudara su poginula u nesrećama. Najbezbednija godina u istoriji čileanskog rudarstva bila je 1999, kada je cena bakra spala na 71 cent, što je bila najniža vrednost u deset godina zbog krize u Aziji. Ovi zastrašujući podaci svakako nisu rezervisani samo za Čile. Cena rude na neki neverovatan način povezana je sa brojem nesreća u rudnicima širom sveta, naročito onim manjim koji pokušavaju da dobiju bitku sa velikim kompanijama i, naravno, naročito u ilegalnim. U poređenju sa početkom 20. veka broj nesreća u rudnicima svakako se smanjio i rudarska industrija bi mogla da se pohvali napretkom u svakom pogledu, pa i kada je bezbednost u pitanju, ali očekivanje da će svaka naredna decenija doneti poboljšanje izneverena su u prvoj deceniji 21. veka. U poređenju sa prethodnom decenijom, ova nije donela smanjenje broja nesreća. Procenjuje se da godišnje u rudnicima strada najmanje 1.200 ljudi. Prema podacima Međunarodne radničke organizacije (ILO), svetsko rudarstvo zapošljava oko jedan odsto radno sposobnog stanovništva, a donosi osam odsto fatalnih nesreća. Dok su se čileanski rudari spremali da izađu na površinu zemlje, stigla je i vest o nesreći u kineskom rudniku u kome je poginulo dvadeset ljudi, dok je još toliko nestalo. Kina ima najveću svetsku rudarsku industriju koja joj donosi milijarde dolara zarade svake godine. Ova zemlja proizvodi oko 40 odsto svetskog uglja, ali je istovremeno odgovorna za 80 odsto rudarskih smrti svake godine. Samo prošle godine u rudarskim nesrećama život je izgubilo 2.600 ljudi. Pet godina ranije taj broj je bio – šest hiljada. Rudar u Kini, izračunato je, ima 100 puta veće šanse da izgubi život na poslu nego njegov kolega u Americi. Amerika se na listama eksploatacije ruda nalazi na drugom mestu na svetu, ali je po broju nesreća na samom dnu liste. Analitičari vole da primete da to nije bezbedno zanimanje ni u razvijenim državama, ali podaci o nesrećama pokazuju da je u takvim državama broj stradalih daleko manji. To se pripisuje boljoj tehnologiji i strožoj kontroli kojoj su podvrgnute kompanije. U Australiji u kojoj je, recimo, pre dve godine poginulo sedam rudara, svakako je bezbednije raditi u rudniku nego voziti kola. Bezbednost australijskih rudnika, istina, zasniva se i na tome što je uglavnom reč o površinskim kopovima. Indija, treća rudarska sila na svetu, nema podatke za poslednjih nekoliko godina, 2005. objavljeno je da je broj žrtava spušten na 35 godišnje, pet godina pre toga u nesrećama je poginulo više od 200 ljudi. Najveća svetska nesreća dogodila se u Kini za vreme Drugog svetskog rata i japanske okupacije. Tada je u eksploziji život izgubilo 1.549 rudara. O stepenu zaštite u ovom slučaju izlišno je govoriti, rudari su kao i ostalo stanovništvo tretirani kao ratni zarobljenici. Nesreće se u rudnicima događaju svuda, jer svuda, pa i u najrazvijenijim državama poput SAD, postoje ilegalne iskopine, ali njihov broj tesno je povezan sa brojem nesreća, pa se na vrhu liste nalaze Kina, Indija, Indonezija i nekoliko afričkih država. Postoji više slabih tačaka u rudnicima koje mogu dovesti do katastrofe. Lažni spratovi, mesto koje se čini stabilno ali se može urušiti ako se po njemu hoda, moraju biti ispitani pre nego što počnu da se upotrebljavaju. Na mnogim mestima postoje drveni mostići za prolazak ljudi ili prenos rude, da bi bili bezbedni moraju biti dobro testirani pre nego što radnici počnu da ih koriste. Do iznenadnih eksplozija u rudnicima dolazi kada se izvrši pritisak na mesto ispod koga je velika količina gasa. Tada više nema dovoljno vremena da se skloni sa tog mesta, ali u blažim slučajevima od velike su pomoći dobra oprema i zaštitno odelo. Eksplozije i urušavanje tunela mogu se dogoditi i u regularnim kompanijama sa iskustvom i utvrđenim pravilima kopanja, ali stručnjaci vole da kažu da je mogućnost da neko bude ozbiljno povređen ili da pogine u rudniku koji se ne drži pravila zaštite gotovo 100 odsto. Što se čileanskih rudara tiče, koji su pukom srećom opovrgli ovu tvrdnju, kapsula koja ih je spasla izbacila ih je u sasvim novi život, život u kome ostaju bez svog posla istovremeno dobijajući primamljive ponude za sasvim druge mogućnosti zarade. Pisac Ernan Rivera Letijer, nekada i sam rudar, poručio im je da zna da su prošli pakao, ali da to je bio “pakao koji vam je poznat. Ono što vas sada očekuje je pakao koji niste iskusili – pakao šou programa i TV emisija. Imam samo jedan savet – držite se svojih porodica, držite se njih kao što ste se držali kapsule koja vas je izvukla. To je jedini način da preživite medijsku oluju koja se srušila na vas”.