Gladovaćemo ako ne izvozimo

Ili ćemo hranu izvoziti ili ćemo gladovati. To je „perspektiva“ koja se otvara pred građanima Srbije. A oni neka vide šta će. Da li će da veruju reklamnim kampanjama ili činjenicama, tj. svojim očima. Pod uslovom da ih otvore, razume se. Dobro, nećemo baš u bukvalnom smislu gladovati (mada, „nikad ne reci nikad“) ali u onom smislu koji znači da se građani hrane dobro, zdravo i kvalitetno, i koji Srbiju kvalifikuje kao moderno društvo, rame uz rame sa najrazvijenijim zemljama sveta - da. Ukoliko želi da postane takva zemlja, Srbija pre svega treba da promeni svoju agrarnu politiku. Mere, planovi i strategije koje se u poslednje vreme donose, u tom pogledu, međutim, ne nude ništa novo. Čekajte, reći će neko, pa zar nas ovdašnji mediji svako malo ne obaveštavaju - prenoseći uredno izjave ovog ili onog zvaničnika - kako nam izvoz poljoprivrednih proizvoda baš ide super i kako beležimo sve veći i veći suficit. Stalno se ponavlja da Srbija izvozi poljoprivredne proizvode u vrednosti od dve milijarde USD, ostvaruje suficit od 650 miliona USD i da izvoz raste velikim koracima od 20 odsto godišnje. Kao “šlag na tortu” došla je pre neki dan izjava ministra poljoprivrede, Saše Dragina, da će ove godine agrarni sektor u inostranstvu prodati robe za tri milijarde dolara. Dakle, čak za 50 odsto više nego lane. To bi, nema šta, bio neverovatan uspeh, pogotovo što je za sedam meseci izvoz iznosio milijardu dolara (uz suficit od 350 miliona USD). Za preostalih pet, dakle, trebalo bi da se ostvari izvoz od dve milijarde dolara. Dočekaćemo valjda da i to vidimo. Dok na spoljnotrgovinskom planu proizvođači hrane još i mogu nečim da se pohvale, na unutrašnjem - bruka i blamaža. Nestašice i državno administriranje kakvog ni u vreme samoupravnog socijalizma nije bilo. LJubiša Jovanović, direktor firme BD Agro (Dobanovci) i predsednik Udruženja proizvođača mleka Srbije, kaže za NIN da su nestašice najbolje pokazale svu promašenost jedne politike. „Projekti sprovedeni po najstrožim poslovnim uzansima, koji funkcionišu u najrazvijenijim zemljama, na najkonkurentnijim i najzahtevnijim tržištima, u Srbiji postaju neisplativi. To znači da nešto duboko nije u redu sa našim sistemom“, dodaje Jovanović. Možda robe nema zato što sve ode u izvoz? Nažalost, daleko od toga. Kada se uzme izvoz po hektaru obradive površine i kada se Srbija uporedi sa novim članicama Evropske unije ili sa nekim svojim susedima, koji istom društvu teže, poput Hrvatske i Makedonije, naša zemlja se, sa izvozom od oko 450 dolara po hektaru, nalazi na samom začelju. Iza nje je samo Rumunija. „U poređenju sa novim zemljama članicama Evropske unije, pa čak i sa partnerima iz regionalne asocijacije CEFTA - poređenje sa Holandijom, Danskom, Francuskom, Belgijom i drugim starim članicama EU, koje ostvaruju na desetine milijardi izvoza sa relativno malih površina naprosto nema smisla - vidimo da Srbija ostvaruje najlošije izvozne rezultate“, ističe u kratkom razgovoru za NIN Goran Živkov, agrarni ekonomista. „Povrh toga“, nastavlja eksministar poljoprivrede, „naš rast izvoza, od oko 20 odsto godišnje, ma koliko za nas bio značajan i hvale vredan, manji je od rasta koji su poslednjih godina ostvarivale pomenute zemlje“. U stvari, rast našeg izvoza poslednjih godina nije toliko rezultat povećanih količina robe koja je plasirana u inostranstvo, koliko rasta dolara. Kad se izrazi u evrima, trend nije ni približno tako povoljan. Živkov navodi i jedan poseban razlog za veliki spoljnotrgovinski suficit u agraru. Po njegovim rečima, naime, taj višak „nije posledica velikog izvoza, nego malog uvoza“ koji je, opet, posledica niskog standarda. „Kada bi u Srbiji imali potrošnju citrusa, kvalitetne kafe, švajcarske čokolade, sireva, kvalitetnih vina i drugih artikala koji se po pravilu svuda uvoze, mi ne bismo imali suficit. Mala kupovna moć, naravno, veoma loše utiče na stanovništvo, ali dobro na trgovinski bilans u poljoprivredi. Znači da ono čime se stalno hvalimo i ističemo kao najpozitivnije u našoj poljoprivredi i, štaviše, na čemu hoćemo da izgradimo strategiju celokupnog razvoja zemlje, u stvari je nešto u čemu smo među najgorim zemljama“, zaključuje naš sagovornik. S druge strane, okruženje postaje sve zahtevnije. Liberalizacija spoljne trgovine je dovela do povećane konkurencije, ali i do promene odnosa između kupca i prodavca. „Promena navika potrošača i promena načina prodaje, uslovljena procesom supermarketizacije, jako otežavaju prodaju poljoprivrednih proizvoda na tržištu Evropske unije (a i drugih zemalja). Jednostavno, evropski potrošač se udaljio od proizvođača. Pošto ga više ne poznaje lično, on traži da mu neko garantuje da je taj proizvod prvenstveno zdravstveno bezbedan, ali i da dodatno doprinosi njegovom zdravlju, statusu, očuvanju tradicije, okoline i slično. Međutim, što više garancija kvaliteta i raznih oznaka proizvod ima, to on sve manje veruje sertifikatima, sve manje eksperimentiše i zato kupuje ono što mu je poznato. Za ovaj luksuz on je spreman da plati skuplje. Kao posledica, dolazi do nestanka srednje cenovne kategorije - potrošači ili kupuju najjeftiniju ili kupuju najskuplju robu“, objašnjava Živkov. Znači, ako hoćete da plasirate neki proizvod, prvo kupac mora da veruje državi koja garantuje za sertifikat pa tek onda da budete jako jeftini ili da imate prepoznatljiv i dokazan kvalitet (pa da budete skupi). Međutim, čak i ako imate sve to, ne znači da će iko da kupi vaš proizvod. Razlog je jednostavan - nema gde da ga kupi, jer su vam vrata supermarketa zatvorena. A zatvorena su iz mnoštva razloga: jednih koji se tiču politike samog supermarketa (više vode računa o sigurnosti nabavke i plasmana, kao i o mogućnosti upravljanja neprodatom robom, nego o ceni), i drugih koji proizlaze iz naših slabosti, jer i kada jesmo konkurentni po ceni i kvalitetu, onda nemamo potrebne količine, standarde, sertifikate, pakovanje... Dok u Sloveniji gotovo četiri petine proizvoda ima neku oznaku kvaliteta (od integralne do geografskog porekla), broj takvih naših proizvoda meri se promilima. Našem sistemu kontrole ne veruju ni domaći potrošači, a kamoli Evropska komisija. Pre dve godine Srbija je usvojila Zakon o zaštiti bilja kojim se omogućava registracija tolikog broja pesticida da smo po tome zaista apsolutni lider u celoj Evropi. Naša ponuda je nedovoljno objedinjena, dakle mala i slaba... Imajući u vidu sve prethodno nabrojano, treba li uopšte da čudi što naših proizvoda nema u evropskim supermarketima. I što nijedan veliki proizvođač hrane još uvek nije pronašao interes da investira u Srbiju. I što - kao posledicu svega toga - imamo gotovo sramotno nizak izvoz po jedinici površine. Poljoprivredu Srbije očigledno čekaju ozbiljna iskušenja. Politika koja je do sada vođena, još očiglednije nije dala rezultate. Srpski agrar je još uvek na začelju Evrope. To su, razumljivo, pre svih shvatili sami proizvođači. NJihova udruženja niču kao pečurke posle kiše. Ili se, pak, bude posle dugogodišnje letargije. Prošle nedelje na konferenciji za štampu zajedno je nastupilo osam najvećih udruženja poljoprivrednika u Srbiji. U utorak, na dan kad ovaj broj NIN-a odlazi u štampu, udruženje agrarnih novinara organizovalo je skup o razvoju i perspektivama agrobiznisa Srbije. A za sredu, dan po zaključenju ovog broja NIN-a, Udruženje proizvođača mleka najavilo je konferenciju za štampu sa namerom da, kako kažu, ne ministrima i Vladi, nego javnosti Srbije skrenu pažnju na tešku situaciju u proizvodnji hrane. Ovo udruženje, da podsetimo, formirano je pre oko dva meseca, u jeku mlečne krize, kada je izašlo sa svojom „belom inicijativom“, tj. analizom i predlogom mera kako da se problemi u agrobiznisu dugoročno reše. Bela inicijativa je, međutim, doživela crnu sudbinu, pa su „mlekadžije“ odlučile da krenu u novu akciju. Tim povodom, već pomenuti Jovanović za NIN kaže da se u Srbiji „mora doneti politička odluka da je proizvodnja hrane prioritet“, ali pre svega da se „mora doneti nova agrarna politika i da budžetska podrška agraru mora biti 3-4 puta veća nego dosad“. Na prvom mestu, „agrarna politika ne sme da bude socijalna, tj. da pomaže siromašnima na selu, nego treba da bude ekonomska, tj. da stimuliše efikasnost, dakle one koji mogu da se takmiče na evropskom tržištu“, zaključuje Jovanović. „Ako dosadašnja politika“, pita (se) Živkov, „koja se svodila na ’sto evra po hektaru’ nije dala rezultate u postojećem da li ima šanse da ona bude uspešna u novom okruženju? Naravno da nema, nego će njene posledice biti još pogubnije“. Nova agrarna politika mora, dakle, biti usmerena ka investicijama, naročito u izgradnju skladišnog prostora za voće i povrće i podizanje stočarskih farmi. Pokazalo se da kada postoji objekat - hladnjača, skladište, moderna štala, prerada... - onda se lako oko njega organizuje proizvodnja, objedini prodaja i unapredi kvalitet“, konstatuje Goran Živkov. Valjda je sad jasno zašto alternativa „izvoziti ili gladovati“ nije ni nategnuta ni lažna. Jednostavno, bez snažnih i efikasnih i bogatih poljoprivrednih proizvođača - da ne bude zabune, to nikako nisu tzv. tajkuni - hrana će nam uvek biti skupa.  Srbija, proizvodnja (u tonama) Kultura 2010. 2009. Pšenica, mil. 1,6 2,1 Kukuruz, mil. 6,8 6,4 Šećerna repa, mil. 3,2 2,8 Suncokret 386.000 375.000 Krompir 860.000 900.000 Jabuke 230.000 280.000 Šljive 415.000 690.000 Grožđe 340.000 425.000 Maline 84.000 81.000 Veletržnica za jeftiniju hranu Dok su 1991. Mađari u Budimpešti gradili svoju veletržnicu, mi smo, je li, imali preča posla. Danas zahvaljujući, između ostalog i tome, ovih dana je, recimo paprika, i do 30 odsto jeftinija nego u Srbiji. Svakako, mnogo faktora utiče na cenu proizvoda, ali sistem objedinjene ponude i tražnje i mogućnost skladištenja robe nesumnjivo rade u interesu krajnjeg korisnika - kupca bez obzira da li se snabdeva na pijaci, u supermarketu ili piljari iza ćoška. Prosto, dobija se niža cena, veći izbor i bolji kvalitet, veća prodajnost proizvođačima i veća ponuda potrošačima. Sve ovo imaju na umu čelni ljudi beogradskih pijaca koji nameravaju da početkom marta sledeće godine na prostoru današnje kvantaške pijace počnu izgradnju moderne veletržnice na kojoj će se prema planu, krajem 2011. pojaviti i prvi kupci. Mnogi primećuju da je Beograd praktično ostao jedini višemilionski grad u Evropi bez veletržnice, ali važnije od ove konstatacije je kakva je konkretna dobit za proizvođače, trgovce, kupce i na kraju - državu. Krenimo redom. Proizvođači još od vremena sistema PIK-ova (poljoprivredno-industrijskih kombinata) i zadruga praktično nemaju nikakvu sigurnost za plasman svoje robe. Sa opštom havarijom devedesetih, devastirana je i ideja kooperantskih odnosa. Usled sankcija, potpuno je stao izvoz hrane. U „o ruk“ privatizaciji, novi vlasnici krenuli su da se oslanjaju uglavnom na veliki posed i prednosti krupne mehanizacije, a bez mnogo interesa da obnavljaju kooperativne odnose sa srednjim i malim proizvođačima. Sa druge strane, ukinut je zemljišni maksimum pa su ona gazdinstva koja su tradicionalno živela od proizvodnje stekla mogućnost za obradu većeg broja hektara, ali bez prave mogućnosti plasmana. Upravo institucija veletržnice, ovim proizvođačima garantuje relativno stabilnu distribuciju i otkup tržnih viškova u sezonskim kampanjama. Trgovci će imati na jednom mestu objedinjenu ponudu i uvoznika i domaćih proizvođača, a garancija skladišnih kapaciteta koje nudi veletržnica biće i za njih veliki dobitak. S obzirom na to da će beogradska veletržnica po modelu biti najbliža tržnici u Budimpešti, biće ostavljena mogućnost kamionske prodaje. To znači da će postojeći „divljaci“, kojih u glavnom gradu ima oko 770, biti uključeni u sistem, to jest oporezovani. To opet znači da će korist, na kraju, imati i država. U Italiji postoji oko četiri stotine veletržnica . U Srbiji ne postoji nijedna, pa nije ni čudo što je u Italiji hrana od 30 do 50 odsto jeftinija nego u kod nas. Iako su prosečne plate u Evropskoj uniji daleko iznad srpskih, cene voća i povrća u toj istoj EU su znatno niže od naših, između ostalog i zbog drugačije organizacije prodaje. Iz Srbije na veletržnicu u Bolonji, jednu od najvećih i najorganizovanijih u ovom delu sveta, stižu samo jagode i višnje i to u zanemarljivim količinama, a jedina firma koja na njoj kupuje je Delta. Takođe, beogradska veletržnica bi trebalo da sačuva i dobro iskustvo bolonjske veletržnice kada je reč o mogućnosti da i građani kupuju najbolju i najkvalitetniju robu direktno na veletržnici. U Bolonji je običnim građanima omogućen ulazak u veletržnicu tri puta nedeljno, a prihod od tzv. kupovine na malo je dva miliona evra mesečno. Italijani ne bacaju hranu. Sve što se ne proda (a to je oko 60 tona voća i povrća godišnje) daje se humanitarnim organizacijama, beskućnicima i Crvenom krstu. Oni dolaze nedeljom pre podne i uzmu ono što se preko nedelje ne proda. Ta je hrana dobra za jelo, ali ne i za prodaju, tvrde Italijani. Prodaje se samo hrana vrhunskog kvaliteta. Zanimljivo je i mađarsko iskustvo. Sedamdeset odsto celokupnog uvoza voća i povrća Mađarske prođe kroz budimpeštansku veletržnicu - Nađbani pijac. Nađbani je 60 odsto u vlasništvu grada, a 40 odsto u rukama privatnika. Takav model se pokazao kao uspešan, pa će i kod nas većinski paket akcija zadržati grad.