Daj mi lavlje srce

Miloš Ostojić, srednjoškolac iz Beograda ostavlja utisak lepo vaspitanog mladića: “Ja nisam skandirao ’ubi Šiptara’ - ne bih tako nešto ni pomislio, a kamoli pozivao ili uradio”. Ipak, priznaje da nije savršen: “Kad sam ujutro video da je spaljena džamija, bilo mi je lepo. Ne znam zašto, laknulo mi je”... Objašnjava zbog čega je prošle nedelje demonstrirao: “Znam da je Kosovo srce Srbije i da od cara Dušana sve počinje. Moji drugari i ja smo posle ovog genocida želeli da svetu otvorimo oči”. O svojim utiscima posle svega priča:” Bilo bi bolje da su demonstracije prošle bez nasilja. Za sve su krivi navijači ’Rada’ i ’Partizana’, koji su želeli da se osvete zbog batina koje su nedavno dobili u Novom Pazaru”.

Studenti su protestovali pod sloganima “NJujork - Madrid - Kosovo” i “Stop teroru”, u znak solidarnosti sa Srbima na Kosovu i Metohiji. I to je ličilo na poslednje slavne demonstracije, kada je glavna parola bila “Beograd je svet”.

Posle teško pronađenog i probuđenog urbanog duha, poslednji protest imao je sve karakteristike stadionskog spektakla. Pevalo se “Od Topole pa do Ravne gore””, skandiralo se: “Kosovo je Srbija”, “Kosovo je srce Srbije”, “Pomozi bože”, “Ustanak, ustanak”, a najčešće se moglo čuti: “Ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji”, “Srbija Srbima - sekira za Šiptara”, “Ubi, ubi Šiptara”, “Legija vrati se”, “Sa nama su Radovan i Ratko”... Jezgro demonstracija bili su srednjoškolci koji su preplavili ulice gradova širom Srbije i Crne Gore.

“Iako nikad nisam bila tamo, srpski narod sa Kosova doživljavam kao rod najrođeniji. Nisam nacionalista, nisam nacista, ali Albance stvarno mrzim. Zapalili su nam crkve iz dvanaestog veka, a velike sile, zbog dve zapaljene džamije i ’Mekdonaldsa’ prave rusvaj. Ne kažem da je džamije trebalo zapaliti, ali mi nije žao”, kaže za NIN učenica treće godine Trinaeste beogradske gimnazije. NJene vršnjakinje su protestovale sedeći na ramenima školskih drugova, pevajući hit Svetlane Ražnatović ’Isuse daj mi lavlje srce, da preživim dane buduće’.

Policija je dva dana zaredom morala da interveniše, jer su srednjoškolci pokušavali da se probiju do konzulata Albanije na Dedinju. Posle sukoba sa žandarmerijom, uhapšeno je sedamnaest maloletnika. Kako su maloletnici postali vođe protesta za Kosovo, kad njihove noge tamo nikada nisu kročile?

“Agresiju politički možemo da usmeravamo u onom pravcu u kojem to društvu odgovara. Da mladi ne osećaju da će na taj način da postanu heroji u očima jednog dela stanovništva, oni to sigurno ne bi radili. Ne smemo zaboraviti da su naša deca bila izložena dugogodišnjoj otvorenoj agresiji. Ona je postala sastavni obrazac njihovog ponašanja, mnoga deca izgubila su osećaj stida i krivice, ona su zaista ubeđena da rade pravu stvar”, misli dr Maja Kandido Jakšić, psiholog u Trinaestoj gimnaziji u Beogradu.

Očigledno je da tamo gde postoje dugotrajni etnički konflikti, nije realno očekivati da smenom generacija dolazi do popuštanja napetosti. Pogotovo ako prestankom neprijateljstava konflikt nije do kraja razrešen i ako ta društva ostaju međusobno izolovana. “I na albanskoj strani mladi su prednjačili u rušenju i vandalizmu. Isto je i u Severnoj Irskoj i u Izraelu. Mladi nasleđuju predrasude i netrpeljivost starijih i razvijaju ih u još ekstremnijoj formi. S obzirom na to kroz šta je sve prošla, ovoj generaciji se nema šta prigovoriti. Imajući u vidu njihovo iskustvo bilo je realno očekivati veće probleme u njihovom ponašanju”, kaže socijalni psiholog Dragan Popadić.

Naš sagovornik kaže da sva merenja kod nas pokazuju da je nacionalizam u opadanju, da se ljudi polako hlade od prejakih strasti: “Ali, nigde se ne može očekivati da sami od sebe, spontano nestanu stereotipi i predrasude. Mržnja se veoma lako razvija i stabilizuje, zato što se racionalizuje i opravdava”.

Žal za vremenom mirnih demonstracija kada se osim političkog stava demonstrirala i kultura, Dragan Popadić ovako objašnjava: “Ako su nekome ti protesti izgledali potpuno drugačije po duhu i načinu ispoljavanja, to nije zato što su mladi postali potpuno drugačiji, već što je tada način protestovanja privlačio jednu grupu mladih koja je postojala tada, kao što postoji i sada. Ovako organizovani protesti privlače drugu grupu mladih, koja je postojala i tada ali je bila manje vidljiva. Prosto neka grupa shvati da ima društvenu ulogu u datom trenutku, da treba da nosi društvenu akciju”.