Resetovanje odnosa

Pokušaj Amerike da vlada globalno ne uživa više poverenje svih NATO saveznika. U Evropi, povodom koje je NATO pre više od pola veka obrazovan, u porastu je broj onih koji ne žele put kojim ih danas vodi Vašington. Odbijanje Nemačke i Francuske da učestvuju u anglo-američkoj agresiji na Irak, pritisak SAD i tegobno licitiranje s trupama i fondovima Evropljana zahtevanim za Avganistan, glasovi protiv uvlačenja u NATO Ukrajine i Gruzije... – sve je to minulih godina ukazalo na raspoloženje da se Ujka Samu prepusti da nadalje jaše sam. Kriza lojalnosti jednog dela Zapada Americi, izražena je i otporom Berlina i Pariza Bušovoj „ruskoj politici” – zapravo, otporom nastojanju SAD da se NATO na svaki način uklini što dublje unutar prostora bivšeg Sovjetskog Saveza. Prošle nedelje, „autonomaštvo” dvojca Berlin-Pariz (u inicijativama Vašingtona prema Moskvi) osnaženo je još jednim korakom dalje. Gospođa kancelar Angela Merkel, predsednik Francuske Sarkozi i predsednik Rusije Medvedev, sastali su se mimo blokovskog okvira pakta – i za sopstveni račun „potvrdili privrženost zajedničkom radu na osiguranju bezbednosti evro-atlantskog i evro-azijskog prostranstva”, kaže službeno saopštenje o samitu te trojke, na sajtu Kremlja. Mesto zbivanja bio je Dovil, opustelo odmaralište na posivelom francuskom Atlantiku. Daleko od NATO šatora, koji se za predstojeći skup alijanse razapinje u Portugalu. U saopštenju, Rusi su pomenuli utroje usaglašenu viziju tog budućeg prostora pod zajedničkim bezbednosnim staranjem. Proizlazi da trojka Evroaziju zamišlja obeleženu “zasnovanošću na demokratskim vrednostima, na vladavini zakona i slobodnom protoku ljudi, robe, usluga i kapitala”. Senzacionalno. Liči na veliki korak napred sa stanovišta Putinove dosadašnje vladarske prakse – obično bez dve prvopomenute tačke! Ipak, „zvaničnici SAD izrazili su neslaganje s idejom da Francuska i Nemačka pregovaraju s Rusijom – bez prisustva Sjedinjenih Država, pri tom o bezbednosti, i još pre NATO razgovora” (20. novembra u Lisabonu), objavio je NJujork tajms. Međutim, posle događaja. List kaže – i Pariz i Berlin nastojali su da povodom susreta „razuvere Vašington”, tvrdeći Amerikancima da trostrani sastanak „nije imao antiamerički podtekst”, nalik svojevremenom protivljenju „osovine Pariz-Berlin-Moskva” američki predvođenoj invaziji Iraka (2003. godine). Trougao Berlina (Bona), Pariza i Moskve nije novost. Novost je ruski narasli gabarit. U evropskim zglobovima veze to pobuđuje određeno, još maglovito ali uočljivo „post-NATO” razmišljanje. Generacijama rođenim 1989. i kasnije, NATO je arhaičan. Ogroman, skup, opasan instrument iz prošlosti – o kojoj se oni mogu obavestiti ali je sami ne pamte. „Ruski predlog” je zamisao čije teze nisu nepoznate. Poenta je u istini da bezbednosti ima ili je nema, da je delimično bezbedno zapravo što i nebezbedno... itd. Politička oštrica tog ponavljanja je u poruci Moskve Zapadu – ne postoji bezbednost koju može garantovati isključivo NATO. Ako je ima, nje može biti samo u sadejstvu NATO i Rusije. S pozicijama koje bi izrazile ishod dogovora, a dogovora će biti ukoliko SAD, kao sila monopolista u prostoru, pristanu da slasti i gorčinu te privilegije podele s Moskvom. Istorija ne poznaje slučaj da je neko nekada dobrovoljno potpisao nagodbu te vrste. Znaju to i Rusi. Ali, znajući za zaglavljena kola SAD u „američkim ratovima”, a na drugoj strani i na „ruske interese” nove Nemačke i pojedinih drugih evropskih NATO saveznika, možda i na gubitak morala i izanđalost same alijanse, Rusija računa da će Amerika biti možda prisiljena da odstupi. Makar i za nokat – recimo, priznanjem da su bivše republike SSSR neprikosnoveno u orbiti Moskve! Vankuver-Vladivostok pominjao je još Gorbačov. Neuslišen, razumljivo. SSSR je tada bio već slomljen. Složeno i prepakovano, sve je to onda, kao rusku zamisao o „planetarnom miru” ponovio i Medvedev, juna 2008. u Nemačkoj. Samo, ovog puta, Rusija se postarala da istog časa stvori i uslove da šef Kremlja bude značajno „bolje proučen”: Buš-Čejnijev učenik, blokovski prijatelj SAD Sakašvili, izgubio je dva meseca kasnije rat. Rusija je okupirala Južnu Osetiju. Neformalni NATO kandidat Gruzija ostala je bez dve autonomije, i bez Abhazije i bez Južne Osetije. A Vašington – nije mrdnuo ni prstom! Kao za kartaškim stolom, neko je nekome provalio „blef”. Čini se da je „daske” imao u rukama Buš. Razapet u Iraku i u Avganistanu, Vašington se obreo bez prostora za još jedan rizik. Generalni zavet o NATO solidarnosti anuliran je okolnostima. Za Baltik, i možda još po nekog na istoku Evrope, Gruzija je bila šok. Nemačkoj i Francuskoj, njena tragedija bila je još samo poslednji dokaz da su u pravu, verujući da je u Evropi za mir neophodna i Rusija. Predsednik Obama “resetovao” je Bušovu štetnu politiku. Izostavio je neke od elemenata koji su iritirali Moskvu. Na primer, odluku o instaliranju jednog spornog profila antibalističkog sistema na tlu Poljske, i radara u Češkoj. (Tobože, zbog Irana i Severne Koreje.) Takođe, obustavio je dalje američko ohrabrivanje državnih prevrata „demokratskim revolucijama”, u zemljama bliskim Rusiji. „Resetovanje” je rusko-američka epizoda. Pažnja javnosti poklonjena je pre svega pomacima u dijalogu SAD i Rusije. Ipak, u okolnostima Evrope, čini se da je „resetovanje” uporedo i pokušaj da se većom „glasnošću” za članstvo eventualno spreči erozija NATO. Američke “resetovane” koordinate dostavljene su NATO-u. U Briselu, 56 nacionalnih šefova odbrane i diplomatije nadnelo se nad hrpe tih hartija. Navodno, izračunava se azimut, „za 21. vek”. Nabrojane su „pretnje” i opasnosti „sajber” napada, energetske, terorističke, oružjem masovnog uništenja. Ali, kruna strategije – ono zbog čega se saziva sva parada, jeste skidanje Rusije sa spiska podrazumevajućih neprijatelja. U Dovilu, Medvedev se složio s predlogom da 20. novembra i sam dođe u Lisabon, u vreme kada tamo bude NATO. Šef Rusije će zauzeti sedište Moskve u dosad obično pasivnom dvojcu saveta Rusija-NATO. Režira se scena po kojoj bi se reklo da između Atlantskog saveza i Rusije nije više sve po starom. Možda u očekivanju da će to biti dovoljno za evropsku NATO frakciju.  Nikolaj Bordjudža, generalni sekretar „Ruskog NATO-a” Zajednički neprijatelj Suočavamo se sa istim problemima, to su narkotici, vanredne situacije, bande, terorizam, Avganistan. To brine naše države, i brine, ništa manje, države koje ulaze u Alijansu Pošto se raspao SSSR a stvoren niz novih suverenih država koje nisu imale ni svoju vojsku, ni policiju, ni sistem bezbednosti, u Taškentu su se 1992. sastali predsednici novonastalih država i potpisali Dogovor o kolektivnoj bezbednosti koji garantuje zajedničku odbranu u slučaju opasnosti. Posle toga došlo je do niza ratova među bivšim, uglavnom kavkaskim, republikama SSSR-a koje su teritoriju delile ognjem i mačem. Nikakvi dogovori ni sporazumi, ni pregovori nisu pomagali - bili su to veoma surovi i krvavi obračuni koji su završavani, uglavnom, uz pomoć ruskih mirotvoraca. Teroristički akt u NJujojrku, terorizam u Rusiji, konačno su pokazali da nijedna država na svetu ne može sama da formira i osigura sistem bezbednosti. Sve to bio je povod da se na osnovu taškentskog dogovora 2003. godine Jermenija, Kazahstan, Kirgizija, Rusija, Belorusija, Tadžikistan i Uzbekistan (jedno vreme je i Gruzija bila član Organizacije, ali je posle nedavnog rata izašla iz Dogovora) osnuje Organizacija dogovora za kolektivnu bezbednost (ODKB). Prošle godine, u okviru Organizacije, formirane su i Kolektivne snage za brzo reagovanje (KSOR) koje su odmah nazvane “ruskim NATO-om”. - U vojnom smislu ODKB zaista može da reši sve probleme bezbednosti na koje naše zemlje nailaze. Imamo nekoliko vojnih grupa među kojima je Ruska velika vojna grupa, kako mi to kažemo, za “veliki rat” koja štiti teritoriju naše zemlje prema istočnoj Evropi. Postoji rusko-jermenska grupa orijentisana na Kavkaz i postoje Kolektivne snage za brzo reagovanje u kojima je oko 5.000 ljudi koji u slučaju potrebe mogu da reaguju na bilo kom mestu teritorije koju pokriva ODKB. To nam zaista može pomoći da savladamo apsoluto svaku pretnju koja bi zapretila našim zemljama - vojnu, terorističku, kriminalnu, ili vanredne situacije, govori ekskluzivno za NIN generalni sekretar ODKB Nikolaj Bordjudža Predsednik Medvedev je prilikom osnivanja KSOR rekao da, po svom potencijalu, KSOR neće biti ništa gori od NATO. Znate šta – bolje-gore, u toj sferi je teško odrediti. Ja ću vam reći da je KSOR zaista sve najbolje što naše zemlje u ovom trenutku imaju. To je izvrsna brigada za specijalne namene iz Belorusije – bivša 193. vazdušna divizija koja je prošla sav Avganistan, i u kojoj je gotovo 100 heroja Sovjetskog Saveza. Pa ruska 98. desantna brigada, najbolja koja postoji, zatim jedna vazdušno-desantna divizija, odlična brigada kozaka, veoma dobra i iskusna brigada iz Tadžikistana... Veliko je pitanje ko je bolji, ne samo po opremi nego i iskustvu. NATO je, u suštini, tek u Avganistanu došao u situaciju da ratuje. A istorija Sovjetskog Saveza u poslednjem periodu, kao i Rusije, povezana je sa vojnim konfliktima, otuda je i stvorena nova dobro pripremljena i opremljena armija. Ipak, NATO vas ne priznaje. Kakvi su vam odnosi sa severnoatlantskom alijansom? Nikakvi, iako smo svi svesni da danas nemamo razloga za konflikte. Suočavamo se s istim problemima, to su narkotici, vanredne situacije, bande, terorizam, Avganistan. To brine naše države, i brine, ništa manje, države koje ulaze u NATO. Ja sam još 2003. pokušao da uspostavim kontakte - NATO je u Avganistanu, mi stojimo na granici i na putevima kojima se švercuje droga. Logično bi bilo da sarađujemo. Ali, nažalost, nije tako. Oni prosto neće. Obrazloženje je da ne mogu da postignu konsenzus država učesnica za saradnju sa ODKB. Dobro, rekli smo, onda ćemo mi sami. Što, uostalom i radimo. A i ne radi se tu samo o Rusiji. Da, ona je prva na udaru, ali za njom su zapadne zemlje, narkotici idu tamo. Ima ih dovoljno za sve. Gaje se stotine, hiljade tona. Zato se treba boriti zajedničkim snagama. Koji su osnovni problemi sa kojima se suočavaju zemlje ODKB? Osnovni problemi su narkotici,  ekstremizam i terorizam, nezakonita migracija, prodaja ljudi i slično. Događaju se i razne vanredne situacije kao što je rasprostranjenje oružja masovnog uništenja, ili proizvoda za masovno uništavanje protiv čega se mi borimo. Organizujemo razne operacije kojima uspevamo da otkrijemo veliki broj zločinaca ... Za taj rad su zainteresovane i mnoge druge zemlje, pa su u poslednjih nekoliko godina, osim naših sedam zemalja, u tome učestvovale još 22, uključujući SAD, Kinu, Pakistan, Iran, baltičke zemlje ... Najveći deo tih pretnji dolazi iz Avganistana. Koje su još potencijalne opasnosti? Nas veoma uznemirava obnavljanje vojne infrastrukture oko zemalja ODKB. Obnavljanje aerodroma, izgradnja radiolokacionih stanica u baltičkim zemljama, pokušaji stvaranja pozicionih rejona PRO u Poljskoj, formiranje dve vojne baze u Bugarskoj i Rumuniji... Uspostavljanje nove vojne infrastrukture nas uznemirava zato što smo svesni da milione dolara koji se u to ulažu, niko ne daje tek tako. Svi ti objekti se stvaraju za ostvarivanje nekih ciljeva. Pitanje je samo kad će taj potencijal biti iskorišćen.