Bosanski preferans i Dodikova tetka

Razmena teških reči između najmoćnijih političara u BiH je nastavljena i nakon izbora. I zasad, osim spekulacija, nema ozbiljnijih najava kako bi se i kada vlast mogla formirati na nivou BiH. I ne radi se ovde o klasičnim pregovaranjima oko delića vlasti, već je na delu sudar potpuno različitih koncepcija o unutrašnjem uređenju BiH i o njenoj budućnosti. Dve socijaldemokratske partije – SDP u Federaciji BiH, a SNSD u Republici Srpskoj – pobednice su izbora i, ako bi se gledalo po imenima, članstvu u Socijalističkoj internacionali, iste ideološke orijentacije. Koalicija bi posmatraču sa strane izledala brzo dostižnom. Ali, ništa od toga. Jer, dve partije imaju suprotstavljene stavove o najvažnijem zadatku: kako izgrađivati BiH. Lagumdžijin SDP je za ono što oni zovu ’’normalnu građansku državu’’ u kojoj bi važio princip „jedan čovek – jedan glas „za nacionalne kolektivitete nudi se zaštita negde na nivou kulturne autonomije, decentralizacija BiH je tema, ali na principu teritorijalnih regija. SNSD, kao i sve druge relevantne političke opcije u RS, vide u ovome samo slatkorečivu šifru – levu, bolje pakovanu priču - za legalizaciju majorizacije kakvu traže ekstremniji bošnjački krugovi. Reč je o prikrivenoj majorizaciji ’’crvenog Silajdžića’’, kako Lagumdžiju već zovu. Dodik to dokazuje činjenicom da je SDP već obezbedio Željku Komšiću drugi mandat za člana Predsedništva BiH, ali gotovo isključivo glasovima Bošnjaka. Zbog toga je oficijelna Banja Luka pružila podršku HDZ-u u BiH koji je još u izbornoj noći zatražio formiranje trećeg, hrvatskog entiteta u BiH. Hrvati su izgleda izašli iz faze kukanja nad vlastitom sudbinom i ne prođe ni dan a da neko od njihovih političkih predstavnika ne kaže da je izlaz u trećem entitetu. Lider najveće partije Hrvata u BiH, Dragan Čović, došao je u Banju Luku i zatražio i dobio podršku Dodika. Obojica su tom prilikom jasno kazali da to ne podrazumeva bilo kakve teritorijalne i političke ustupke Republike Srpske. Hrvatski entitet sa ’’stolnim gradom Mostarom’’, dakle, trebalo bi da nastane deljenjem sadašnje federacije BiH. Očekivano, odgovor iz Sarajeva je bio munjevit. Lider SDA Sulejman Tihić je obavestio da će ta partija ući u ’’strateško partnerstvo sa SDP-om’’ kako bi ’’sprečili destabilizaciju i podelu BiH’’ i dodao da nema ni govora o trećem entitetu, niti o vraćanju nadležnosti koje su proteklih godina mimo Dejtona prenete sa entiteta na nivo BiH. Najčešća pitanja u BiH su: Mogu li Hrvati dobiti taj treći entitet i što ih Dodik toliko podržava ? Treći entitet podrazumeva promenu Ustava BiH, a to se jedino može dogoditi ukoliko se u Predstavničkom domu parlamenta BiH obezbedi dvotrećinska podrška takvoj ideji. Kako sada stvari stoje, to je nemoguće. Taj parlamentarni dom broji 42 poslanika: 14 iz RS, a 28 iz Federacije BiH. Od 28 poslanika iz Federacije BiH samo je 6 iz hrvatskih partija. Ne postoji dakle u današnjoj BiH matematika koja bi mogla dati za Hrvate „pozitivan“ rezultat. Jer nema Bošnjaka, ili se bar niko nije javno tako izjasnio, ko bi podržao takvu ideju. To bi značilo i promenu suštine Dejtonskog mirovnog ugovora, i ukoliko se insistira na pravu, valjalo bi pribaviti saglasnost svih potpisnika ovog dokumenta. Time bi se narušila i geopolitička slagalica na Balkanu. Naime, u završnici ratova i pri traženju političkih rešenja Hrvatska i BiH bile su u dobroj meri „vezani paket“. I arhitekti mirovnog rešenja su BiH koja ima tri konstitutivna naroda ponudili dva entiteta. Sve ovo poznato je Dodiku, pa ipak on više nego što bi se od njega očekivalo govori o budućoj Bosni ’’sa tri federalne jedinice’’. Opozicija u RS mu prigovara da tako raspakuje Dejtonski paket, a ’’onda je sve moguće’’. Slične poruke o nepromenjivosti dejtonske strukture stižu i iz najvažnijih svetskih centara moći. Pa ipak, Dodik nastavlja. Naivan nije, to svi znaju. Nije naivan ni Dragan Čović. On taktički traži sve kako bi dobio nešto, čak se u javnosti procenjuje da je reč o razrađenoj puzajućoj strategiji kako bi se stiglo do hratskog entiteta. U stvari, iza scene se simuliraju neki modeli, nova rešenja. I uvek oprezni i odmereni predsednik Hrvatske Ivo Josipović nedavno je rekao da se izbornim propisima u BiH nešto treba menjati kako se „slučaj Komšić“ ne bi ponavljao. Trenutno, kao da je počela nova bosanska partija preferansa (igra u kojoj su uvek dva igrača protiv trećeg). Za razliku od 1992. godine kada su zastave svezali Hrvati i Bošnjaci protiv Srba, sada su Dodih i Čović dogovorili koaliciju koja iz sarajevske optike liči na „vezanje zastava“. Pitanje je samo kako se taj kurs procenjuje iz ugla interesa međunarodnih faktora. Još jedna stvar je bitno zahladila međunacionalne odnose i zakomlikovala formiranje buduće vlasti. Naime, nije ustavno, ali po nepisanom pravilu nacionalne rotacije, sada bi na čelo Saveta ministara BiH trebalo da dođe Hrvat, ali Lagumdžija, koji se proglašava pobednikom, kandidovao je praktično samog sebe na tu poziciju. Lagumdžiju čak i u Sarajevu upozoravaju da bi prihvatanje njegove logike dovelo do toga da Hrvat gotovo nikad ne dođe na to mesto, ili - samo bi možda uspeo onaj Hrvat koga bi izglasali Bošnjaci. Dodik se toj ideji suprotstavio kandidovanjem šefa HDZ-a Dragana Čovića, a Lagumdžija odgovorio da ’’može kandidovati i svoju tetku’’, ali da se to njega ne pita. Da bi se cela ova bosanska priča razumela valja objasniti i o kakvim se tu izbornim pobednicima radi. Lagumdžijin SDP od Dodikovog SNSD-a ima nepunih sedam hiljada glasova više. U Predstavničkom domu, koji ima 42 poslanička mesta, i jedan i drugi imaju po osam poslanika. Dakle, niko tu pojedinačno nema ni dvadeset odsto poslaničkih mesta. Čak 14 političkih partija i koalicija ima poneko mesto. Pobednika, dakle, na tom nivou vlasti praktično nema. Međunarodna uprava, koja je prilično oslabila svoj uticaj, ne meša se preterano u najnovije svađe, a i kad se oglasi to su uglavnom opšta mesta o razvoju demokratije, ekonomskim prilikama i slično. Nigde, kao ranije, pretnji, disciplinovanja nestašnih, kao da šef OHR-a Valentin Incko ne dobija instrukcije šta i kako da radi. Ipak, u poslednjih dvadesetak dana BiH su posetili Hilari Klinton, Štefan File, Herman Van Rompej, Ahmet Davatoglu i svi su ’’ohrabrivali domaće lidere u razvoju demokratskih procesa i podržali BiH na putu evroatlantskih integracija’’. Šta će to u praktičnom smislu značiti to još nikom nije jasno, pogotovo što na domaćem terenu stvari stoje prilično loše. Neke podseća i na vreme uoči rata. Strani analitičari sve češće upozoravaju da se topi projekat koji su u Bosni pravili a po kojem su trebali ’’napraviti održive razlike’’. NJima za takvu ocenu nisu samo dokaz svađe i različite koncepcije koje iznose političke elite, već i činjenica (u ovim izborima se baš pokazala) da se tiho mimo rata ovde formiraju tri prilično kompaktne nacionalne teritorije – svako na svojoj ima većinu veću od devedeset odsto.