Pataren sa Gotharda

Bilo je to onog dana kada je, konačno, prokopan najduži tunel na svetu ispod švajcarskog Gotharda. Vraćao sam se sa Kalenić pijace, natovaren kao magarac iz Samarije, okićen cegerima i džakčetom ljutih leskovačkih papričica. Potrebna ti je, bato, ta strateška roba pred sezonu gripa, jer nisi siguran samo sa vencem belog luka. A kada u sebe utrojiš rakiju, sa belim lukom i ljutom paprikom, voleo bih, baš, da vidim taj virus gripa sve da mu je brat i onaj Isus iz Nazareta! Gegam se, klomparam, balansiram sa cegerima, pazim da ne geknem, mokro opalo lišće opasnije od kore banane, čuvaj se toga, brale! I, samo što nisam stigao u Gročansku, kad, tu u Vidovdanskoj, sakriven iza kontejnera, odjednom, ispred mene stvori se bernardinac, golem kao tele!!! I nasrće, bajo, laje gromko kao moćni bariton, prvak opere, srce da ti stane, moj Srbine! E, sad, dobro, ako bi došlo do ozbiljnog okršaja, ipak bih ga zadavio golim rukama. Radili smo, još u vreme Herkula, te rutinske zahvate sa lavovima iz Makedonije. Elem, arlauče na mene bernardinac, kidiše na cegere, nanjušio, valjda, čvarke, ramsteke ili, možda, dimljenu butkicu koju sam spremio za pasuljčinu. Tu mi krv udari u glavu! Sve, sve, ali mi, bajo, ne diraj u hranu! Jer, začas, postanem surovi šarplaninac za koga je mačji kašalj, čak, i rasni bernardinac! Počnem, dakle, da režim, da škljocam očnjacima. To ti je, danas, Srbija; čovek je čoveku vuk, i, nisu to moje fore, mislim, ta surova liberalna pravila... Nego, zver iz Vidovdanske i dalje atakuje na moje čvarke, i, biće krvi, oseća se... Ako je, olako, uzeto Kosovo, e, čvarke ne dam, za njih ću da poginem! I, spustim cegere na zemlju, vidim, biće krvave gaće... Srećom, odnekud dotrči mladi gazda bernardinca, pod dejstvom jakog dezodoransa, pa smiruje životinju, i, šatro, se izvinjava: “Oprostite, gospodine, ne znam šta mu je!? Ali, i vi ste tako neobičnog izgleda! Možda ga je to privuklo, razdražilo...“ I, šta ću!? Priznam da sam „neobičan anahron tip“, više brđanin nego građanin. No, ipak, skupim građanske hrabrosti te kažem: “Mladi gospodine, neko, sa slabim srcem, srušio bi se ispred vaše razgoropađene životinje, i, bojim se da biste, u tom slučaju, završili kod mene u komšiluku, mislim, u Cezeu!“ Mladi gazda bi još nešto da mi cvrkuće, da mi po živcima skakuće, te digoh sa zemlje cegere i ono džakče ljutih paprika, pa, sevaj, pravac Gročanska! K. G. Jung, moj guru kaska za mnom, i, ej tamo, u Grčića Milenka, počne i on da me nervira: “Ispao si prava seljačina koja bi zbog čvaraka zaklala zubima, eeej, bernardinca! Što, recimo, nisi pomislio da te taj divni pas prepoznao iz prošlog života! Možda ste nekad bili patarenska braća iz samostana svetog Bernarda na vrhu Gotharda!“ Tamo je bilo i prvo uzgajalište pasa bernardinaca. A njin je, pseći posao, to valjda znate, da spasavaju alpiniste zatrpane snežnim lavinama. U te svrhe, kao prvu pomoć, svaki je bernardinac oko vrata nosio – burence ruma! I, kako da ne poželiš da te zatrpa snežna mećava ili lavina... Gothard, Gothard! Uvek bi mi srce zadrhtalo kada bih mu prilazio; iz Sen Galena i Ciriha ili iz Lugana i Tićina. Zavlačio sam se, podvlačio i u utrobu moćnog Gotharda, i, nasred onog starog tunela, ti, bajo, jasno čuješ kako srce Gotharda snažno udara, udara... Subota. Biljana na terasi niže paprike, kao nekad moja baba, belopalanačka popadija Stankija. Hoću reći, Cici Pavić je predeo slikao čajem, a Bilja nižući paprike slika terasu mojim južnim zavičajem. Jung je, pak, ujašio šamlicu i puši srebrnastu patarensku lulu, a ljušti i rakiju iz Kosjerića, pa se priseća: “Sveti Bernard iz Klervoa je, kao što znaš, bio glavni arhitekta krstaških ratova. Osnovao je, je l` da, red cistercita, a oni su dvesta samostana u Evropi izgradili. Najistočniji je onaj u Stični, u Dolenjskoj, u Sloveniji, u koji si, koliko se sećam, posle jednog teškog ljubavnog brodoloma pobegao daleko, daleko od Beograda...“ Ah, sećam se oca Rafaela, opata stiškog samostana. U jednom razgovoru, u samostanskoj bašti, pored ružičnjaka, dušu mi je otvorio i ispričao da je sveti Bernard, u stvari, bio pritajeni pataren, to jest, bogumil i da je odlučio da se osveti hrišćanima tako što će ih na Isusov prazan grob u Jerusalimu poslati, na krstaške ratove nahuškati, i, tako hrišćansku Evropu uništiti... U to ime sam, te subote, prvo na paradajz čorbu i lovačke šnicle, kao mahnit, navalio, a onda po tepsiji sa pitom od jabuka raspalio i sve to Nikolinim crnim vinom zalivao, zalivao... U ligeštulu sam zahrkao kao pilana iza FK „Obilića“, a moja Crna mi je na uvo prela kao izdrndana freza: “Ako je sveti Bernard upropastio Evropu gurnuvši je u krstaške ratove, ko to, danas, gura Ameriku da se satre u Avganistanu i Iranu?“