Lomača za različitost

Da je kojim slučajem Volfgang Amadeus Mocart morao da ide u našu školu, ne samo da bismo ostali uskraćeni za njegovu muziku, već i za jedan važan statistički podatak – da je stopa kriminala niža na stanicama metroa na kojima se puštaju njegova dela. Roditelji koji se u svom pravednom besu bore upravo protiv agresivnosti (tuđe, a ne svoje) bez sumnje bi se pobrinuli da bude izopšten, kao što dolikuje hiperaktivnoj deci, i smešten u neki geto gde bi svoj talenat mogao da sahrani zajedno sa takođe „obolelim“ Ajnštajnom, Edisonom i Čerčilom. A takav ishod bi predstavljao gubitak upravo za te i takve roditelje, u ovom slučaju roditelje učenika OŠ „Sava Šumanović” u Zemunu jer su se ovih dana baš hvalili svojim „sluhom“. Kažu, imali su ga više nego dovoljno jer svojoj deci nisu zabranili da idu u školu istog dana kada se hiperaktivni dečak našao sa njima u klupi, već kada je napravio tri ozbiljna incidenta. Time je njihovo desetodnevno strpljenje iscrpljeno i zatražili su da ide u drugu školu i da maltretira neku drugu decu. Uvereni su, dakle, u svoju humanost jer bi verovatno bilo društveno prihvatljivo da je na školu stavljen katanac već pri najavi da u nju ulazi dečak sa posebnim potrebama, koji je čitavih godinu dana bio izopšten iz sistema i ostavljen da sedi kod kuće s obzirom na to da ga nijedna škola nije htela. Ostaje nejasno kako su institucije toliko zakazale jer iako inkluzija prošle godine još uvek nije bila zakonski uobličena forma, obavezno osnovno obrazovanje jeste. A kada već sistem nije znao šta bi sa različitošću, zašto bi roditelji bili prinuđeni da je trpe? Država, dakle, nije pripremila ni sebe ni druge za eksperiment koji je počeo – suživot različitih u školskim klupama. A kada je počela, naivno se ponadala da će se građani sami od sebe promeniti i da će im biti bar neprijatno da protestuju zbog strašne nepravde koja će biti naneta njihovoj deci ukoliko se među njima nađe dete sa oštećenim koeficijentom, sluhom ili vidom... Dakle, dete koje će potpuno „neuviđajno“ trošiti vreme nastavnog osoblja predviđeno za njihove neoštećene potomke. Za takav mentalitet događaj u Zemunu je predstavljao spas: niko nije morao da glasno zakuka što je u klupu seo neko sa cerebralnom paralizom (zvučalo bi baš bedno) već se prilika za odijum ukazala na nečem prihvatljivijem – na detetu koje „ugrožava tuđe živote“. Nema razloga da sumnjamo da deci nije bilo ni udobno ni prijatno u društvu agresivnog šestaka, ali imamo razloga da sumnjamo u to da je za samo deset dana ugrozio svih 470 učenika te škole i to u tom obimu da su roditelji bili prinuđeni da ih povuku iz nastave. To je mogao samo u slučaju da je zapalio školu, jer kakav god da je, on je u ovoj priči sam nasuprot dece koja se godinama druže. Zbog toga se nameće zaključak da je bojkot prema detetu osmišljen kao bojkot prema inkluziji. I da se radi o vrsti bojkota koju javnost u velikoj meri podržava. Ako pogledamo internet-forume, pune podsećanja na srećna vremena u kojima su „domari takvima nalupavali šamare“ ili „nastavnici držali lenjir u ruci i bez evropskih komesara rešavali probleme“, jasno je da se kao odgovor na nasilje predlaže još više nasilja. I iskazana je daleko veća agresija nego nekoliko nedelja ranije kada su neka druga „deca“ lomila sve pred sobom jer im se život raspao pri saznanju da među nama ima homoseksualaca. Tada je postojala zadrška, potreba da se ispita pozadina, a u ovom slučaju je sve jasno. Da se ne lažemo – jasno je: na jednoj strani imamo divljanje radi divljanja, a na drugoj dijagnozu. Hiperaktivnost je dijagnoza, bolest koja se manifestuje baš na način na koji je učenik iz Zemuna ispoljava i bolest koja se leči medikamentima, psihoterapijom i socijalizacijom, a ne izolacijom. To je i bolest koju ne želimo među nama jer dobar deo nas prezire i različitosti i dijagnoze. Da nije tako ne bi postojale hiljade i hiljade ljudi spremnih da brane tipa koji je gurao baklju u usta sinu neke majke, a tek poneko spreman da podseti na slučaj HIV pozitivnog deteta koje je svojevremeno proterano iz školskih klupa i za koje je pronađeno sumanuto rešenje – da mu učiteljica nasamo drži nastavu, a da se njegov odmor ne poklapa sa odmorom ostalih učenika. Za to dete nije tražena pravda, baš kao ni za mladića sa Daunovim sindromom koji je 11 godina bio vezan u mentalnoj ustanovi i za čije smo postojanje saznali tek kada je pre tri godine objavljen izveštaj Međunarodne organizacije za zaštitu prava osoba ometenih u razvoju. A šta bi država mogla da uradi kada protiv sebe ima tvrdokorni mentalitet? Ma koliko beznadežno izgledalo – mnogo toga. U svojim rukama drži i zakone i novac za kampanje i sredstva za edukaciju svih onih koji bi trebalo da rade ne samo sa osobama sa specijalnim potrebama već i sa osobama koje ne trpe specijalne potrebe. Avalski toranj smo podigli, pušenje smo zabranili, možda bi bilo vreme i za inkluziju.