Živeti pored

Najavljujući pre tri nedelje u ekspozeu kao mandatar srpske vlade “problem statusa srpskog stanovništva” koji bi trebalo da bude rešavan putem “suštinske autonomije srpske zajednice”, Vojislav Koštunica nije slutio koliko brzo će ovaj najavljeni prioritet dospeti na dnevni red. Kako je to ukratko opisao u ekspozeu, ta autonomija podrazumeva “podelu na entitete, odnosno kantonizaciju Kosova i Metohije, kao i kulturnu i personalnu autonomiju”.

Nešto nalik na kantonizaciju predložio je, pre oko dve godine, pokojni premijer Zoran Đinđić. Ta inicijativa zamrla je, po svoj prilici, zbog toga jer se tada mnogobrojni politički lideri u Beogradu nisu mogli usaglasiti oko takve ideje, a kao kuriozitet treba zabeležiti da je Dragan Maršićanin, sada ministar za privredu u vladi Vojislava Koštunice, inicijativu Zorana Đinđića za uspostavljanje srpskog entiteta na Kosovu označio kao “nacionalističku” i “štetnu” jer je međunarodna zajednica protiv toga.

Gde Srbi žive 1. Severno Kosovo - opštine Zvečan, Leposavić, Zubin Potok i deo Kosovske Mitrovice severno od reke Ibar. Ukupno oko 50 000 ljudi. Od toga na severu Kosovske Mitrovice oko 20 000 2. Kosovsko Pomoravlje. Naselja Gnjilane, Vitina Kamenica... Više od 20 000 ljudi 3. Centralno Kosovo. Čaglavica, Gračanica, Laplje Selo, Brezje...I nešto dalje posebna grupa naselja Prilužje, Svinjare...Neka naselja, poput Kosova Polja i Obilića Srbi su napustili u periodu posle intervencije NATO-a 4. Drenica. Sela Banje, Suvo Grlo i Crnolez 5. Goraždevac sa selima Novake, Biča, Grabac, Belo Polje... 6. Velika Hoča. Veliko selo u blizini Prizrena. Ima čak 13 manastira. U obližnjem Orahovcu postoji ulica, praktično geto, u kojoj živi oko 500 Srba 7. Opština Štrpce sa Brezovicom. Kraj je poznat pod imenom Sirinićka župa. Smatra se da su Srbi ovoga kraja, živeći vekovima u izolaciji od matice, sačuvali srpski jezik kakav se govorio pre nekoliko stotina godina. U Štrpcu žive “interno raseljeni” iz prizrenskog kraja tako da enklava broji oko 12 000 Srba. Na enklavu se oslanjaju i sela Sredska i Mušnikovo. U opštini Gora, na krajnjem jugu, živi slovensko stanovništvo muslimanske veroispovesti koje govori srpski. Izloženi su nastojanjima Albanaca da ih asimiluju.

Kantonizacija je koliko prošle nedelje još bila od međunarodnih vlasti odbačena ideja koja je pomalo zaudarala na (srpski) nacionalizam, jer je zasnovana na ideji teritorijalnog razgraničavanja etničkih zajednica. Pre svih, Evropska unija principijelno ne želi da prizna teritorije koje bi bile označene kao etnička ekskluzivnost. Pristajanje na to bi, osim toga, bilo otvoreno priznanje neuspeha zapadne politike na Kosovu koja je preuzela na sebe da obezbedi etničku toleranciju i “suživot” u ovom delu Balkana. U tom cilju je pet godina ne samo upravljala tim područjem, nego je to bila ideja u ime koje je preduzeto bombardovanje Jugoslavije pre pet godina.

Onda se, u samo dva dana sve promenilo, i svi - političari, mediji - ponavljaju da je međunarodna uprava oličena u UNMIK-u doživela slom. I grozničavo počinju da se traže rešenja koja će obezbediti da se otklone opasnosti od neke nove Vartolomejske noći, a visoke političke standarde, makar privremeno, staviti u drugi plan.

Izvorno, kantonizacija je plan koji se vezuje za ime Dušana Batakovića, aktuelnog ambasadora SCG u Atini. Kao ideja, polazi od pretpostavke da podela Kosova ne bi bila dobro rešenje i zbog toga što bi u tom slučaju svakako u albanskom delu ostale mnoge srpske kompaktne naseobine koje nemaju ni geografski kontinuitet sa Srbijom niti su između sebe povezane. U isti mah, nacionalna vlast u kantonima bila bi garant zaštite nacionalnih (i svih drugih) prava obeju nacionalnih zajednica. Načelno, ideja je bila da kantoni imaju sopstvenu policiju i sudstvo. Kantoni bi, prema Batakoviću, budući dominantno jednonacionalni, imali jednodomne skupštine. Srpskim kantonima bi se priključile i teritorije koje obuhvataju manastirska dobra na Kosovu.

Broj kantona ne bi bio određen, to jest bio bi odraz realnih prilika na terenu, a te prilike su se za Srbe nekoliko puta pogoršavale od dana kada je Dušan Bataković sa ostalim autorima prvi put prezentirao plan. Situacija pre NATO agresije ni izdaleka nije ista kao posle nje, a ove nedelje ne kao prošle, pre “Vartolomejske noći”.

Ipak, u osnovi ideja kantonizacije nije promenjena: obezbediti nacionalnu vlast za kompaktne srpske naseobine i zaštitu za spomenike kulture, bez obzira na to koliko su te zajednice velike i bez obzira na geografski položaj. Rešenje mora da obuhvati i uvaži različitost položaja srpskog stanovništva u, recimo, severnom kantonu, gde postoji srazmerno brojna i geografski na Srbiju oslonjena srpska zajednica, jednako kao i u nekom kantonu u unutrašnjosti Kosova koji bi činila dva-tri sela. Što se tiče ovlašćenja koja bi imali srpski i albanski kantoni u odnosu na Prištinu, ona ne bi bila simetrična, već bi se albanskim kantonima prepustilo da sami utvrde stepen autonomije koji im najviše odgovara.

Za albansku stranu, realizacija kantonizacije bi predstavljala neuspeh, s obzirom na to da je snaga zapadnog oružja njih uspostavila kao faktičke gospodare prilika na terenu i da je njihov jasan nacionalni plan bio da se sa Kosova ukloni ono malo Srba što je tamo ostalo, posle čega bi se od Beograda tražilo da prihvati činjenično stanje, i to bez obzira na okolnosti koje su takvo stanje prouzrokovale. Poslednja kampanja nasilja je nesumnjiv izraz nestrpljenja da se taj plan ostvari što pre.

Za Beograd, nema u ovim dramatičnim nalazima ničega novog. Novost je samo to da su za to što ovde i deca znaju stigli argumenti upotrebljivi za međunarodnu zajednicu. Taj argument je da svako dalje insistiranje na “multietničnosti” zapravo znači ne samo insistiranje na aparthejdu, čemu su bili izloženi Srbi do prošle nedelje, nego izlaganje opasnosti od brutalne fizičke likvidacije. I da svako ko od Srba bude tražio da dalje podržavaju ovu “multietničnost”, saučesnik je u toj likvidaciji. Dugoročno, stanje za srpsku zajednicu je neodrživo, i u mnogim krajevima stanovništvo koje živi praktično isključivo od poljoprivrede, ne usuđuje se da obrađuje svoja imanja, koja su tako preuzeli komšije Albanci.

Razume se, kao što se moglo videti iz izjava Havijera Solane, nije realno očekivati da EU odustane od svojih multietničkih priča, prilagođenih za neke sasvim drugačije prilike od balkanskih. To bi podrazumevalo preispitivanje fundamentalnih vrednosti zajednice.

Dobra stvar sa kantonizacijom je to da ovo rešenje još pruža priliku da se predstavi kao “multietničko”, iako to u osnovi nije. Srpski funkcioneri to nazivaju rešenjem koje, nakon što se pokazalo da nije moguće “živeti jedni s drugima”, preostaje još da se učini nešto kako bi “živeli jedni pored drugih”. A to je ono o čemu ovde govorimo, a preostaje još da srpski političari taj plan formulišu i da ga stave na dnevni red.

Ideja o kantonizaciji je nastala da bi se izbegli planovi o podeli pokrajine. U delu srpske javnosti, možda, jača raspoloženje da se iskoristi prilika, Srbija uzme sever Kosova kao utehu i tako stvar zasvagda skine s dnevnog reda, međutim, to znači zatvaranje očiju pred sudbinom desetina hiljada sunarodnika u unutrašnjosti Kosova, manastire da ne pominjemo. NJihov egzodus, makar okvalifikovan i kao “humano preseljenje”, još uvek je egzodus kao takav neprihvatljiv za međunarodnu zajednicu, a stvarno nije jasno šta bi i Srbija dobila time. Opštine sa severa Kosova, naime, imaju dobre izglede da ostanu u Srbiji. Tako misle i prištinski mediji, kao “Koha ditore”, koja je nedavno o tome pisala, a to je bilo i pre masovne nacionalne akcije napada na Srbe. Kantonizacija bi formalizovala srpsku vlast u te tri (i po) opštine.

Kantonizaciju su, upozoravaju stručnjaci, izmislili Švajcarci jer im je takvo uređenje bilo potrebno da bi mogli da se udružuju. Sasvim suprotno od toga, u balkanskim prilikama posežemo za ovim švajcarskim patentom da bismo se lakše podelili i bolje se zaštitili jedni od drugih. To je realnost.