Profit, ali s kulturom

Od umetnosti se nikad nije moglo živjeti dobro i to je - dobro. Ovo je bila jedna od poruka izložbe čudesnih pokretnih skulptura poznatog hrvatskog vajara Aleksandra Srneca, kojom je početkom ove godine otvoren novi Muzej suvremene umjetnosti u Zagrebu. Ruku na srce, autorki ovog članka nije poznato da li je nedavno preminuli Srnec živeo životom svoje poruke. Ali, oni koji se slažu s njenom suštinom, nemaju rašta trošiti vreme na dileme iz teksta koji sledi. I društvena su preduzeća finansirala umetnost. Ali su tek tranziciona vremena i u Srbiju donela kovanicu „društveno odgovorna kompanija” što je epitet koji firme stiču i kojim se hvale i kad su, ili naročito kad su, finansijeri kulture. I to ne sporadično, pojedinačno i kampanjski, nego planski, akcijski što bi se reklo. Za ispitivanje umetničko--finansijskog odnosa koji ovim spojem nastaje i njegovih posledica po biznis stranu, s jedne i umetničku, s druge strane, namerno su izabrana dva uslovno rečeno ekstremna slučaja: multinacionalni proizvođač cigareta „Filip Moris“ i regionalno dobro pozicionirana poslovna banka kao što je Erste banka. I jedna i druga firma imaju nadaleko poznate fondacije koje finansiraju umetnost. Rigorozna ograničenja, pa i zabrane, koji ga i u pogledu upotrebe i u pogledu oglašavanja prate, nesumnjivo svedoče da je proizvod na kome zarađuje „Filip Moris“, malo je reći, opasan. Pri tome je kompanija iz reda kontroverznih multinacionalki na koje se oslanja nedavnom krizom debelo u pitanje dovedeni koncept globalizma. Proizvođač nedavne svetske krize, bankarski sektor, sad već definitivno po upitnosti može stati rame uz rame „Filipu Morisu“. Kako se do umetničkih donacija ovakve dve firme dolazi, pitanje je na koje stavljaju težište NIN-ovi sagovornici iz umetničkog miljea. Kad dve ovakve firme finansiraju umetnost, kakav proizvod dobijemo, pitanje je na koje težište stavljaju NIN-ovi sagovornici iz reda uživalaca umetničkih dela. Prema zakonu, firma može da izdvoji za finansiranje kulture i sporta 1,5 odsto svoga ukupnog godišnjeg prihoda i za najviše joj toliko može biti umanjena poreska osnovica. Podatke o iznosima koje u ove svrhe stvarno izdvajaju, firme po pravilu smatraju poslovnom tajnom. Ali, prema javno dostupnim podacima o poslovanju, „Filip Moris“ je, na primer, prošle godine za takve namene, uz pravo na poresku olakšicu, mogao izdvojiti oko 270 miliona dinara ili oko tri miliona evra. Lepa suma! Kad izađu iz firme, ove pare izgleda nailaze na neočekivane poreske komplikacije. Ali o tome nešto kasnije. Neki od NIN-ovih sagovornika iz fiskalnog miljea tvrde da se donacije za kulturu i sport obično daju preko veze. „To je tako normalno. Donacije ne idu tek tako: sad nekome padne na pamet da da donaciju, pa juri okolo i traži kome će da je da! Šta vam je?” U jednoj velikoj marketinškoj agenciji tvrde, međutim, da male kompanije daju donacije za sve i svašta, ali „što je veća kompanija, to su njena ograničenja veća, značajnija joj je reputacija, više vredi, više mora da se štiti”, pa se „u kompanijskim centrima odlučuje šta će se sponzorisati”. U toj agenciji tvrde da su radili treninge za nevladine organizacije „kako bismo im prikazali poslovni svet i olakšali da do para dođu”. Kustosi sa kojima je razgovarao NIN smatraju da našem umetničkom svetu nedostaje ovakva edukacija. Da bi trebalo sistematski da bude upućen u dugoročnije PR i marketinške strategije velikih firmi koje se zasnivaju na višegodišnjem, sistematskom usmeravanju finansijske pažnje na pojedine oblasti kulture i sporta. „Ako Koka-Kola, na primer, ima globalnu strategiju da se sledećih pet godina promoviše preko sporta, ne vredi im se obraćati ni sa kakvim umetničkim projektom. Sa sponzorstvom to ide tako. Ono nešto od vrata do vrata ne vredi”, kaže kustos Muzeja savremene umetnosti Vesna Milić. Stručnjaci za sve moćniji PR i za marketing, i kad sa simpatijama gledaju na umetničke aktivnosti velikih firmi i banaka, i kad su prema tim aktivnostima podozrivi, slažu se u jednom: firma finansijer umetnosti na marketinškom je dobitku. „Tu se pre svega radi o osnaživanju reputacije”, kaže za NIN saradnica jedne od PR i marketinških agencija koja radi za nekoliko u Srbiji prisutnih multinacionalki. „Svuda se pominje ime kompanije, a ne brend, promoviše se ime kompanije, a ne brend”. Tako je stvar za duvanske kompanije, čijim proizvodima je zabranjeno otvoreno oglašavanje, posebno zgodna. Žozef Lončar, stručnjak za ista pitanja, na celu tu modernu praksu gleda mnogo oštrijim okom. „Ne radi se tu o prikrivenom, nego o vrlo jasnom oglašavanju. Ne radi se tu ni o kakvom dobročinstvu. Kad ti objaviš da kao društveno odgovorna kompanija finansiraš pozorišnu predstavu ili slikarsku koloniju, ti dobijaš publicitet koji o tebi pravi sliku da si firma iznatprosečna u ponašanju. To ne može da ne izazove simpatije građana, a onog trenutka kad te pozitivne reakcije pobudiš, oni ti uzvraćaju većom pažnjom prema tvojim proizvodima i uslugama. Sve je to na komercijalnoj osnovi”. Erste fondacija poznata je po svojoj regionalnoj kolekciji dela konceptualne umetnosti. Ta je kolekcija 2007. godine prikazana i u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, a obuhvata dela, simbolički rečeno, kaže kustos Zoran Erić, od 1968. godine do današnjih dana. Prema njegovim rečima, motiv banke, finansijera Fondacije, teško da može biti direktno komercijalan. „Konceptualna umetnost je većinom bila potpuno efemerna, apsolutno nije imala nikakvu komercijalnu vrednost. Neki umetnici su se proslavili, kao Marina Abramović, pa sada imaju veliku tržišnu vrednost. Ali to je redak primer. Odluka stručnjaka, koje je angažovala Fondacija, da se opredele baš za ovu vrstu umetničkih dela, može se tumačiti na različite načine: da je to, recimo, profil stručnjaka koji tu vrstu umetnosti sami preferiraju ili drugo tumačenje, da je ideja da se stvaranjem ovakve kolekcije dokaže i pokaže umetnička vrednost jedne umetnosti koja dosad nije eksploatisana i da se ponovo vrati na tržište. Možda oni žele da tu umetnost postave kao tržišnu vrednost, da je dovedu do tržišne vrednosti”, kaže Erić za NIN. Na čelu Erste fondacije je petočlani umetnički savet, sastavljen od stručnjaka iz regiona koji, prema Erićevim rečima, svojim autoritetom garantuju kvalitet kolekcije. Među njima nema predstavnika Srbije, ali su naši umetnici u kolekciji zastupljeni. „Mogu da tvrdim pouzdano da su oni izabrali veoma kompetentne stručnjake iz svih ovih zemalja i oni ovde kod nas imaju puno savetodavaca, puno ljudi koje konsultuju, najviše profesora Denegrija. Oni jednostavno funkcionišu tako da prave kolekciju umetnosti koja je izuzetno kvalitetna. Obuhvaćeni su i najbolji umetnici i njihova najbolja dela”, kaže Erić. „Šta je meni tu jako bitno: bitno je da ne pravi sama banka tu kolekciju. Silne banke imaju kolekcije po kancelarijama, ali to nisu bile kolekcije koje su ovako planirane i planski rađene. Imali su od početka ideju da će ta kolekcija biti izlagana i da će se otvoriti muzej. Sigurno je da su u ovom trenutku korporacije mnogo bogatije, mogu da naprave mnogo bolje kolekcije od savremenih muzeja, koji zavise od državnih budžeta. Oni mogu u nekoliko godina da naprave bolju kolekciju nego što je naš Muzej savremene umetnosti mogao od svog osnivanja 1965. godine“. Erić kaže da od države zavisi da li će državni muzeji imati šansu da opstanu pored ovih korporativnih. „Ako se država bude ponašala u ključu neoliberalnog kapitalizma, da se povlači iz svega, da sve treba da se komercijalizuje, da ne postoji nikakav nacionalni interes u kulturi, onda će nacionalne institucije kulture biti osuđene ili da tavore u stanju u kom su većinom sada ili da se potpuno komercijalizuju.“ Sa ovom je kolekcijom još jedna nezgodacija baš zanimljiva za temu ovog članka. „Konceptualna umetnost nije ni mišljena ni rađena da bi se predstavljala na tako spektakularan, monumentalan, da kažem: korporativan način”, kaže Erić. Na pitanje da li činjenica da se kolekcija dela konceptualne umetnosti, koja su po definiciji antikomercijalna, finansira iz bankarske, dakle ne može biti komercijalnije delatnosti, postaje deo poruke samih umetničkih dela, Erić kaže: „To je neminovno. Možda neki umetnici neće želeti da im se dela nađu u toj kolekciji. To je problem ideološke konzistencije i doslednosti i umetnika i kustosa i institucija. Nažalost, očigledno je ovde problem što su kolekcijom obuhvaćene sve siromašne zemlje, tako da su umetnici veoma spremni na kompromise”. Žozef Lončar se ne slaže. „Umetnici su maestralni. Oni toliko umeju da rade na svom EPP-u da je to na granici dobrog ukusa. Umeju tako da se dodvore tim firmama, kao traže pomoć i razumevanje, a žive kao bubreg u loju.” Radovan Lale Đurić, direktor Niš art fondacije tvrdi: „Mi nismo velika nego najveća fondacija te vrste na svetu!” A i bije ga tako nekakav glas. Čim ga pomenete, čućete pitanje: „Koji Lale Đurić? Je li onaj što finansira celu Srbiju?” Glavni finansijer Niš art fondacije je Duvanska industrija Niš – „Filip Moris“. „Oni su nam donator, ali ne traže ništa zauzvrat od nas, nemaju nikakva prava”. Đurić nema razumevanja za argumentaciju Žozefa Lončara. „Nije to oglašavanje”, kaže. On tvrdi da je strategija „Filipa Morisa“ na svetskom nivou da finansira siromašne. „Pošto sam ih ja ubedio da nema nikog siromašnijeg u Srbiji od umetnika, oni su to u tom kontekstu prihvatili. Tako je naša fondacija izuzetak.” Niš art fondacija naročito je poznata po redovnom godišnjem konkursu za mlade slikare i Niškoj galeriji mladih umetnika i po dva umetnička „incidenta”: organizaciji jedinstvene izložbe pronalazaka Leonarda da Vinčija i kofinansiranju pozorišne predstave „Kosa” u beogradskom Ateljeu 212 („Nije lako doći do autorskih prava”, kaže Đurić). Na čelu Fondacije je Upravni odbor, kako nalaže zakon, ali svi znaju ko je u Fondaciji glavni. U Upravnom odboru su: glumice Neda Arnerić i Rada Đuričin, dramaturg Jovan Ćirilov, lekari dr Lalošević i dr Stojanović, novinari Gordana Suša i Borko Gvozdenović... Đurić tvrdi da je pristup novcu Fondacije obezbeđen javnim konkursima, recimo konkursom za dramu mladih pisaca. „Tako je nastala predstava ‘Odabrani i uništeni’ u Niškom narodnom pozorištu, koja je dobila šest nagrada. Onda se nešto desilo, odjednom je skinuta sa repertoara. Trebalo je da Niško narodno pozorište 50 odsto čistog profita od te predstave podeli Srednjoj umetničkoj i Srednjoj muzičkoj školi u Nišu. Nisu dali ni to. Kad sam to zahtevao, onda je nastao neki kurcšlus. Sad su ljuti, pa ne izvode predstavu, a stalno se igrala pred punom salom”. Đurić tvrdi da je „Filip Moris“ od dolaska u Niš na razne načine donirao devet miliona evra. „A naša fondacija čim primi neki novac, mi moramo 2,5 odsto odmah da uplatimo državi na ime poreza na poklon. I što je najsmešnije, pišemo joj molbu. Mene je neko anonimno prijavio 24 sata pred otvaranje izložbe Leonarda da Vinčija. Poreski savetnici su mi rekli da taj porez - tad je iznosio pet odsto - niko ne plaća, jer postoji neki dokument gde se svi pitaju da li se plaća tih pet odsto ili sad 2,5 odsto. Samo ja plaćam, jer sam imao anonimnu prijavu. Jedva sam se provukao samo sa opomenom, još malo su hteli... To su trčale policija i poreska inspekcija kao da smo mi najveći kriminalci. Majke mi moje! Kad su nas pozvali, posle dva minuta je ta žena policijski inspektor bila u našoj kancelariji… Ja bih mogao iz inostranstva da donesem novac i drugih fondacija, ima ih koje daju novac, ali pošto plaćamo porez, za njih nismo neprofitna organizacija i ne daju pare”. Na pitanje da li imidž finansijera čini deo pozorišne predstave, naročito kad je ona sa porukom kao predstava „Kosa”, Đurić odgovara kategorično odrečno. „Ni u pozorištu, ni na konkursu za mlade slikare mi ne postavljamo temu, ne kažemo: E, sad ćeš da slikaš proleće ili cveće. Potpuno imaju slobodu da pišu šta hoće. Na osnovu kvaliteta - može da piše o Mesecu, a može i o Karađorđu - ako je kvalitetno, mi odaberemo Karađorđa ili odaberemo Mesec”. Žozef Lončar se u tom pogledu nikako ne slaže sa Đurićem. On veruje da je finansijer pozorišne predstave deo njene poruke. „Kompanije to vrlo smišljeno rade. Jer to nije jako mecenski i bez računice. Verujem da gledaoci to shvataju kao deo predstave. Dobri stratezi često rade i akcije i predstave koje su naizgled protiv njihovih momentalnih interesa, ali dugoročno se sve vraća u korist tih interesa”. „Animozitet prema profitnom sektoru je licemeran. Jer, pitamo ih mi ko će onda da ih finansira“, kažu u jednoj od najmoćnijih marketinških agencija. KONSTANTIN „U planu mi je da raspišem konkurs za dramu na temu Konstantina. Ja bih lično bio donator. Da li će se to i desiti, zavisi od toga da li je Srbija spremna da ta proslava 2013. bude ne lokalni nego svetski događaj. Ali ne vidim od države nikakve pokrete, ne vidim da se išta dešava. Čekam da vidim šta će se desiti da bih na to reagovao na svoj mali način”, kaže Lale Đurić.