Nova politika

Mali korak za čoveka, veliki za čovečanstvo. Tim rečima (američkog kosmonauta Nila Armstronga, po silasku na površinu Meseca, za svaki slučaj da podsetimo) mogao bi se opisati trenutak kada je predsednik Srbije, Boris Tadić, sa broda „Golubica“ stupio na tlo Vukovara. Malo hiperbolično i možda patetično, ali, opet, tako adekvatno onome kako Srbija voli da vidi sebe i svoju ulogu u regionu, pa i šire. Sličnosti, i to višestruke, svakako ima. Šalu na stranu, iskorak predsednika Tadića potez je od velike važnosti i dalekosežnog značaja, može se reći – državnički. To se najjasnije vidi kad se pogleda ko se tom gestu protivi, i sa ove i sa one strane Dunava. Naravno, to važi i za predsednika Hrvatske, Ivu Josipovića. Još više za Bakira Izetbegovića, člana predsedništva Bosne i Hercegovine, posebno zbog toga što njegov gest ima i ličnu dimenziju. Kada se tome doda izvinjenje Mila Đukanovića, koji je to prvi učinio, na planu pomirenja među eks-ju narodima pređena je kritična masa. Od Triglava do Đevđelije, ko god je imao priliku da se ogreši o elementarnu ljudskost, nije je propustio. Jedino su, izgleda, najjužnija braća, Makedonci, imali sreće, ali i pameti, da ne budu izloženi tom iskušenju. U kulturi u kojoj se izvinjenje shvata kao znak slabosti, a ne snage, i gde je najteže preko usta prevaliti „tu tešku, stranu reč ’izvini’“(Đorđe Balašević), ovo su trenuci za pamćenje. Na Balkanu nešto novo. Za predsednika Tadića, međutim, da se vratimo u sopstveno dvorište, prava iskušenja tek predstoje. To je, razume se, pre svega Kosovo. Uprkos svim pohvalama, može se primetiti da u Tadićevom putovanju u Vukovar i nije bilo mnogo rizika; ono je usledilo u trenutku kada je taj put (doduše i njegovom zaslugom) već bio poprilično utaban. Kao što rekosmo, Srbija voli da na sebe gleda kao na lidera. Makar u svom regionu. Objektivno posmatrano, bilo bi prirodno da bude tako. Očigledno je, međutim, da ona to nije. Problem je, dakle, u „subjektivnim snagama“ što bi rekli marksisti, tj. u „ljudskim resursima“ modernije rečeno. U onima koji određuju nacionalne ciljeve i formulišu državnu politiku. U intelektualnoj i političkoj eliti. Kosovo je prilika da se nastupi odlučnije. Za početak, recimo, tako što bi kosovski Srbi bili pozvani da izađu na izbore. Štaviše, tu toliko nema šta da se izgubi a ima šta da se dobije, da „forsiranje Ibra“ nosi manje rizika nego prelazak Dunava. Kosovo je možda i ponajbolji primer koliko nas je nespremnost da se preduzmu neizbežni, mada bolni potezi, kasnije skupo koštala. Ali to nije karakteristika samo politike u užem smislu. Isto se dešava i u ekonomiji, tj. ekonomskoj politici. Najnoviji dokaz za to predstavljaju nedavni, „uspešno nezavršeni“ pregovori sa Međunarodnim monetarnim fondom. Odavno je rečeno da Srbija mora da promeni svoj „model razvoja“, da je stari, zasnovan na uvozu i zaduživanju istrošen, a da novi u centar mora da stavi proizvodnju i izvoz. Aranžman sa MMF-om trebalo je pre svega tome da posluži – da nam finansijskom infuzijom od tri milijarde evra pomogne da sa što manje socijalnog stresa preorijentišemo svoj ekonomski, ali i ne samo ekonomski, sistem. Kako se taj aranžman bližio kraju, tako smo mi svoje obaveze sve više izvrdavali. Pre nedelju dana ispratili smo Fond sa njegove poslednje posete (tzv. šeste revizije) neobavljenog posla. Vlada nije pokazala sposobnost da ispoštuje ono što što je dogovoreno i što je potpisala. Nije uspela da javnu potrošnju za 2011. (državni budžet plus penzije i zdravstvo) svede u dogovorene okvire – a i po tom „dogovorenom okviru“ iduće godine treba da potroši jedno milijardu i 200-300 miliona evra više nego što ćemo sami da ostvarimo – jer su ministarski apetiti bili mnogo, mnogo veći. MMF je pričekao još tri dana nakon dogovorenog roka, a kad je video da od posla nema ništa, pokupio je pinkle i otišao. Najmanji je problem MMF, mada to šta će on da kaže, naravno, uopšte nije mali problem. Nepoštovanje date reči u poslovnom svetu ne može dobro da odjekne. U takvu zemlju niko ne želi da dođe, osim biznismena i kapitala sumnjivog porekla. Ključno je, ipak, da neodlučnost, sporost i odlaganje reformi najviše košta upravo nas same, posebno najšire društvene slojeve. Vlada za tu mlaku, ziherašku i demagošku politiku, naravno, snosi najveću odgovornost. Mogla bi joj se kao olakšavajuća okolnost uzeti činjenica da u Srbiji etatizam i populizam uživaju podršku intelektualne elite, naročito tzv. akademske zajednice (univerziteti i slično) i da odatle i dolaze najveći otpori liberalnim promenama, ali u Nemanjinoj 11 se ne sedi po kazni. Zato bi vlast (neka buduća, sve je izvesnije), koja namerava da sprovodi reforme, koja želi da uvede „novi model“ ne samo u ekonomiji nego i u politici, trebalo da se oslanja na građane, obične ljude, jer oni u tim stvarima pokazuju mnogo više zrelosti i racionalnosti.