Centri kreativnog igranja

Mnogima je termin “privatna galerija” sinonim za mesto koje je samo za odabrane, one “koji se razumeju”, povlašćene. Skoro svakom je prva asocijacija biznis. Ali kada se zakorači u ovaj galerijski svet, otkriva se da svega drugog ima mnogo više, da nije reč samo o prodavnicama slika i umetnina. Privatne galerije su mali centri umetnosti. Ima ih širom Srbije, ne samo u Beogradu: u Novom Sadu, Vršcu, Kragujevcu, Beloj Crkvi… To će uočiti svako ko zaviri u mesečni magazin “Art Fama” i iskoristi ga kao vodič kroz aktuelne programe galerija i muzeja . Nezavisan umetnički projekat „O3one“ je 2004. godine pokrenuo Nebojša Babić, otvorivši na Andrićevom vencu 12 “prozor u svet” za kreativce s naših prostora. Posvećen umetničkoj fotografiji, u to vreme je već nekoliko godina vodio svoju marketinšku agenciju “Orange” i nije odoleo izazovu da pokuša da sve to poveže. “Od Orange-a sam uzeo `O`, a pošto su u pitanju bile tri delatnosti (Orange, fotografija i galerija) dopisavši broj `3` dobio sam hemijsku oznaku za ozon; kako se cifra tri može čitati kao ćiriličko `Z`, uz malo igre nastao je prepoznatljiv logo galerije.” Na pitanje zašto je odlučio da stvori “kreativno igralište i prostor za eksperiment”, Babić odgovara: “Baveći se fotografijom, upoznao sam svet širokog spektra, kreativne ljude, umetnike svih vrsta, dopala mi se energija tog sveta i poželeo sam da nađem način da je približim ‘običnom’ svetu.” Ne bez ponosa Nebojša kaže da je od svog osnivanja “O3one” dobio brojna priznanja (2005. “Biz-art” nagradu Ministarstva kulture Republike Srbije za umetnost u biznisu, a prošle godine “Disruption” nagradu za kreativnost i drugi način razmišljanja), organizovao više od 200 izložbi i 100 umetničkih događaja. NJihove izložbe traju uglavnom nedelju dana. “Bili smo kritikovani zbog toga, ali statistički gledano, skoro svi koji nameravaju da posete izložbu to učine tokom prvih nedelju dana.” Program za narednu godinu prave na osnovu rezultata konkursa: ove godine bio je bez zadate teme. “Bio je to eksperiment u kojem smo dozvolili kreativnost bez ograničenja i uslovljavanja, da vidimo šta ćemo dobiti: od oko sto projekata izabraćemo maksimalno deset”, objašnjava Nebojša. “O3one” se ne bavi prodajom umetničkih dela. Nebojša kaže: “Troškove pokrivamo organizovanjem događaja i ustupanjem prostora. Sarađujemo i sa Skupštinom grada Beograda, učestvujemo na konkursima i, kada pobedimo, dobijemo finansijsku podršku za neki od projekata.” Bitan za rad “O3one”-a je i festival “B-link” (Beogradski festival novih komunikacija) koji je Babić pokrenuo pre četiri godine. “B-link se bavi kreativnim i inovativnim tendencijama u veb okruženju, prvenstvo u oblasti eksperimentalnog umetničkog stvaralaštva i veb-dizajna. “Za sledeću godinu smo planirali povratak osnovnim vrednostima i malim stvarima, kulturi za svaki dan. Svaki mesec će imati svoju kulturnu tematiku, tako npr. januar će biti kultura sećanja (ne samo istorije), zatim će biti jedan mesec kulture ishrane, pa jedan kulture komunikacije, a decembar mesec kulture poklona. Naš cilj je da uz pomoć umetnosti i kulture svi postanemo malo bolji.” Galeriju “Haos”, koja se danas nalazi u Dositejevoj 3, osnovala je Borka Božović 1995. godine. “Devedesetih godina sam radila u Arhivu Jugoslavije, i po raspadu Jugoslavije a s njom i institucija, uloživši skromnu otpremninu koju sam dobila, sa prijateljicom sam uzela u zakup galerijski prostor u Ulici cara Lazara. Počeli smo izložbom crteža Uroša Toškovića, potom Miće Popovića i krenulo je. Mali prostor u Cara Lazara me nije sputavao, ali kada je plafon počeo da preti da će popustiti pod teretom prikupljenog galerijskog materijala, morala sam da potražim sigurniji prostor.” „Crteži su za mene dokaz majstorstva, merilo za umeće i osećajnost… svedočanstvo duhovne igre posebne vrste… primarni umetnički iskaz, bez obzira na to što je danas crtež marginalizovan i često tretiran kao prateća, usputna pojava u procesu stvaranja slike, skulpture, scenografije, kostima,” kaže Borka koja je završila istoriju umetnosti i oduvek se divila crtežima. Do danas, galerija “Haos” je organizovala 153 izložbe naših i inostranih umetnika (navodimo samo neke: Dado Đurić, Branko Miljuš, Olga Jančić, Cile Marinković, Jovan Rakidžić, Srđan - Đile Marković, Finac Ero, Argentinac Segi…), od kojih je bilo desetak kolektivnih, odnosno u proseku deset projekata godišnje, različitih po rukopisima, generacijama, medijima (pored klasičnih tehnika, crtež neonom, crtež žicom, laserski crtež...). Na izložbama u galeriji “Haos” često se mogu videti dela koja su prvi put bila dostupna širokoj javnosti, pa se zapitate kako ih Borka pronalazi. “Kao istoričar umetnosti, poznajem funduse muzeja u Srbiji, a imam jako dobre kolegijalne odnose sa kustosima, tako da ponekad u saradnji sa njima organizujem izložbe, pogotovo iz ciklusa ‘Stari majstori’ i ne samo tada” (to je program omaža umetnicima kao što su Peđa Milosavljević, Petar Lubarda, Sava Šumanović…). “Priprema izložbe uvek podrazumeva i istraživački rad jer mnoga dela su u privatnim kolekcijama, pa posredstvom ličnih kontakata, poznanstava, saradnje sa kustosima pronalazim slike i crteže koji nikada ranije nisu bili izlagani.” Borka priča i o načinu rada galerije. “U Savetu galerije, koji se menja svake dve godine, nalazi se pet renomiranih istoričara umetnosti koji zajedno sa mnom definišu program galerije za dve naredne godine. U Savetu skoro uvek bude i neko od kustosa iz regiona. Neki umetnici s nama sami kontaktiraju i nude izložbu, a neke galerija prateći njihov rad poziva na saradnju. Model saradnje galerista – umetnik je precizan: svaki umetnik koji izlaže u ‘Haosu’ se Ugovorom o poklonu obavezuje da će pokloniti svoje radove galeriji: jedan crtež ostaje u kolekciji galerije, a jedan kompaniji ‘SBB’ koja ugovorom o donaciji i saradnji, pomaže rad galerije. Kada je reč o prodajnim izložbama, dela se prodaju komisiono, jer ‘Haos’ nema uslove za otkupljivanje radova umetnika.” Borka objašnjava da u zavisnosti od toga čija je izložba u pitanju, pomoć i podršku dobija i od kulturnih centara stranih zemalja, pojedinih kompanija, a učestvovanjem na konkursima grada i republike uspeva da finansira još neke projekte galerije. Borka danas ima saradnju sa evropskim galerijama, ali i sa jedinim Centrom za crtež koji se nalazi u NJujorku. Svake godine decembar mesec je u galeriji “Haos” posvećen mladima, ciklusom “Glasovi novog veka”; tada se priređuju izložbe studenata ili postdiplomaca različitih likovnih akademija, a po izboru profesora. U saradnji sa Vladimirom Veličkovićem, koji je velikodušno svoju nacionalnu penziju pretočio u fond koji nosi njegovo ime, ustanovljena je godišnja nagrada za crtež. U galeriji je takođe osnovan Fond za afirmaciju stvaralaštva i nagrada “Mića Popović”. Pored izlagačke delatnosti, Borka pokušava da se bavi i izdavačkom. “Želim da priredim monografiju LJube Ivanovića i to enciklopedijskog karaktera, po uzoru na publikacije te vrste; snimila sam oko 300 radova, ali bez podrške grada ili Ministarstva to će ostati samo još jedan započet projekat.” Sada Borka prikuplja materijal da pridobije francuskog umetnika Ernesta Pinjon Ernesta, koji se bavi uličnom umetnošću, da uradi jedan projekat inspirisan istorijom Beograda. Borkin san od davnina da pomogne gradu Beogradu u osnivanju Muzeja crteža u kojem bi se našla dugo godina stvarana kolekcija crteža “Haosa”. Za razliku od „Haosa“ koji je posvećen crtežu, galerija „Zvono“ bavi se stvaralaštvom mladih neafirmisanih umetnika. „Dar Mar” svoju izdavačku delatnost ograničava na izdavanje živopisnih kataloga za svoje izložbe, koji su prepoznatljivog formata i dizajna. Počeli su kao antikvarnica/galerija u Ulici kralja Petra 44, ali je Mladena i njegovu suprugu Marinu Maraš umetnost zavela, obmane falsifikatima isprovocirale, te su se 2002. godine opredelili da se isključivo bave galerijskim poslom. “Od svih poslova, ne postoji plodnije tlo za prevaru od ovog našeg, galerijskog.” Užasnut falsifikatima i raznim obmanama, rešio je da se na svoj način bori protiv toga i napravi “Dar Mar”. Na tu galeriju u Kralja Petra 44, pažnju će vam u prolazu skrenuti živopisna tabla s raznobojnim, razigranim slovima. Mladen Maraš, njen osnivač, opredelio se za izlaganje dela živih umetnika, jer, kako kaže, “samo tako možeš biti apsolutno siguran da nema obmane, greške - slučajne ili namerne, nema falsifikata, jer autor je vrhovni sudija i neosporan autoritet”. Galerijski prostor je mali, svega 13 metara kvadratnih, a još manjim ga čini to što je u dva nivoa; na drugi se drvenim merdevinama penje samo Mladen kada postavlja izložbu. Maraš ponekad posveti godinu ili dve pripremi jedne izložbe. “Svaki umetnik želi da se dobro predstavi, prilagođava se malenom galerijskom prostoru, dođe na otvaranje, dolazi tokom trajanja izložbe (traju od dve do četiri nedelje), sreće posetioce i razgovara s njima, spoznaje kako se doživljava njegova umetnost. To je mnogo više od izlaganja umetničkih dela; to je složen projekat. Zato se ne mešam umetnicima kada pripremaju izložbu, dajem im sa moje strane potpunu slobodu, a ja se bavim samo ramljenjem i dizajnom kataloga.” Ne postoje pisani ugovori, “sve je na reč, i nikada nije bilo problema; imamo stalnu saradnju sa 18 afirmisanih umetnika (Aleksandar Cvetković, Dušan Prendić, Damjan Đakov, Živko Đak, Milan Miletić i da ne nabrajamo sve). Nemaju sponzore, sve se bazira na ličnoj inicijativi, ako neko pomaže to su samo prijatelji. Zbog skučenosti prostora, Mladen ponekad iznajmi dodatni prostor, pa je kolektivna tematska izložba “Poljubac je susret najlepši na svetu” u martu 2008. godine bila i u galerijskom prostoru u Strahinjića bana, a u februaru ove godine darmar je napravljen kolektivnom izložbom u „Progresovoj“ galeriji. S druge strane, kada je u maju 2009. godine Vladimir Dunjić pravio izložbu u galeriji ULUS-a, Mladen mu je predložio da u isto vreme naprave i u „Dar Maru“, s tim što su u ULUS-u bili “obučeni” (izložba “Odelo Velikog brata”) a u „Dar Maru“ „svučeni“ (izložba „Golo”). Tako smo, u jednom danu, imali otvaranje dve Dunjićeve izložbe. Za decembar je najavljena izložba Gordana Nikolića, a za februar sledeće godine izložba Saše Marjanovića, i to kao što je već oprobao sa Dunjićem, paralelno sa Sašinom izložbom u galeriji ULUS-a biće i u “Dar Maru”: jedan autor, dve priče, dve lokacije. Galerija “212” je ime dobila ime po “Ateljeu 212” u čijoj se blizini nalazi, a njen osnivač je dugogodišnji ljubitelj umetnosti i kolekcionar Milanko Delić. Galerija u Vlajkovićevoj 25 je osnovana 2008. godine i njeno vođenje osnivač je u potpunosti prepustio svojim saradnicama Tatjani Todorović i Jeleni Gajić. Tatjana je ta koja nas je pustila u njihov mali svet i neke “tajne” podelila sa nama. Galerija “212” pokušava da svojim posebnim odnosom kako sa publikom koja dolazi da pogleda izložena umetnička dela, tako i sa umetnicima, pokaže da galerije nisu samo prodavnice umetnina. “Pored izlaganja i prodaje dela savremene likovne umetnosti od Drugog svetskog rata pa do danas, program galerije je i organizacija samostalnih izložbi”, kaže Tatjana. “Poslednje tri su bile novi ciklusi tri autora: Nikole Žigona, Aleksandra Cvetkovića i Mome Antovića. Izložbe brižljivo planiramo i osmišljavamo, a načini realizacije su različiti, jer prilagođavamo ih samim umetnicima. Tako, na primer, u dogovoru i konstantnoj saradnji sa umetnikom Aleksandrom Cvetkovićem pravili smo koncept izložbe, te smo tokom više od godinu dana pratili realizaciju dela koja će kasnije biti izložena: ceo ciklus, od ideje do realizacije, prešli smo zajedno. Sušta suprotnost tome je bila priprema izložbe Mome Antonovića: autor je dve godine radio na slikama, niko ih nije bio video i kada je završio pozvao nas je u atelje i pokazao nam rezultat. Kakvo je to iznenađenje bilo!” Todorovićeva ističe da je to bilo jedno potpuno novo zadovoljstvo, te su tokom dva – tri meseca zajednički sa Momom pravili plan prezentacije izložbe. “Slike nabavljamo direktno od autora (kada je reč o savremenicima) i od kolekcionara; autentičnost dela iz privatnih kolekcija se proverava sa pojedincima i institucijama koji su ovlašćeni da izdaju sertifikate. Između izložbi koje traju uglavnom po dve nedelje, u galeriji je stalna prodajna postavka, tako da oni koji vole neke slike mogu bar neko vreme da im se vraćaju i iznova uživaju u njima, što često preraste u druženje i međusobnu stalnu komunikaciju. Tako se stvara mali kružok ljubitelja umetnosti koji se iz dana u dan širi.” Doživljaje i reakcije posetilaca (u razgovoru veoma nevoljno koriste reč “kupac”) često prenose umetnicima, jer umetnost da bi živela mora biti interaktivna. A to se tiče problema galerista, Todorovićeva kaže da bi se o tome mogao napraviti feljton. Mišljenja je da bi “trebalo pokrenuti inicijativu za dopunu zakona kojom bi galerije zbog specifičnosti svog delovanje bile izdvojene kao poseban entitet, a ne tretirane kao samostalne trgovinske radnje.”