Vitaminske batine

Mnogi urbani seniori ističu da im je jedno od najgorih sećanja na detinjstvo, omraženi riblji zejtin. Posle svakog tvrdoglavog okretanja glave od kašike sa zejtinom, sledile bi batine (tako je bilo u mom slučaju) da bi, na kraju, neukusni zejtin, ipak, bio progutan. Danas i odrasli i deca bez protesta gutaju sve što sadrži vitamine. Opčinjeni su pričama o izgledima za dug i zdrav život. Da nije bilo poljskog hemičara Kazimira Funka (1884 –1967) za vitamine se možda ne bi ni znalo, a mnoga detinjstva posle Drugog svetskog rata prošla bi sa manje batina. Do otkrića vitamina, Funk je došao iz čiste ljubopitljivosti. Čitajući jedan članak danskog lekara Kristijana Ajkmana (1858 -1930) u kome se tvrdilo da ljudi koji jedu neljušteni pirinač, vrlo retko obolevaju od beri-berija, za razliku od ljubitelja glaziranog pirinča, Funk se bacio na laboratorijski rad i 1912. izolovao je supstancu koja je sadržala amino-grupu. Dao joj je ime vitamin. To je značilo da amini imaju vitalan značaj. Bežao je od euforije zbog, navodno, čudesnih svojstava vitamina. Kritikovao je lakovernost mnogih doktora. Čak i danas, posle skoro 70 godina, proizvođači vitamina tvrde jedno, a nauka sasvim drugo. Država se ne sekira preterano, jer vitaminski biznis ima prejak lobi, novac koji se obrće nezamislivo je veliki, a robu reklamiraju doktori! Da li, kada hrane ima u izobilju, vitamini poboljšavaju zdravlje ili su bezočno zloupotrebljeni? Proizvođači s ponosom tvrde da „Inuiti, narod na krajnjem severu, žive naročito dugo, jer svakodnevno kitovim mesom unose vitamin D i masne kiseline omega 3. Činjenice su obrnute: Inuiti su u proseku živeli 32 godine (muškarci) i 38 godina (žene). Danas, kada se hrane daleko raznovrsnije, žive duže - 63, odnosno 68 godina. Nije nikakva tajna, iako proizvođači ćute, da u prodavanim namirnicama ima upumpanih vitamina i to u količinama znatno većim nego što je potrebno. Ali, ne dodaju se ti vitamini da bi sprečili bolesti i pojačali zdravlje, već da bi namirnice ostavile impresivan optički utisak. Na primer, vitamin B2 (riboflavin) daje pudingu, desertima, kremovima, sirevima i sladoledu, izrazito žutu nijansu, prijemčivu svačijem oku. Ta boja mami kupce. Beta-karoten koga ima, na primer, u jabukama, breskvama, bundevama i šargarepi (u telu se pretvara u vitamin A) ubrizgava se u meso lososa, u škampe, čips, limunadu, sir i voćne sokove, čime se obezbeđuje zavodljivo žutonarandžasta boja. U mnogim klanicama, pre nego što životinje budu pogođene smrtonosnim projektilom direktno u glavu, dobijaju vitaminske injekcije da bi meso imalo „apetitli“ crvenu boju. Ovo je razlog zbog koga današnje salame sadrže 20-30 mg vitamina C, što je nedostižna količina za jabuke. Po istraživanjima sprovedenim u Univerzitetskoj bolnici u Upsali, Švedska, potrošačima se nudi hrana kojom se dnevno unosi najmanje 1,5 mg vitamina A, iako je preporučljivo samo 0,8 mg. Preterana količina vitamina A dovodi do smanjenja gustine kostiju i povećane opasnosti od preloma kuka. Zbog toga danas starije osobe lome kukove dva puta češće nego njihovi parnjaci od pre stotinak godina. Razlog tome je konkurencija A i D vitamina, pri čemu jedan drugom potiru efekte. Naime, vitamin A sprečava „lagerovanje“ kalcijuma u kosti, što je glavni zadatak vitamina D. Ni po cenu batina ne bih u marketima kupio meso, ribu ili sireve koji izgledaju suviše dobro i lepo. I zašto bih? Imamo pijace, mesare i seljake koji su nas uvek dobro hranili.