Krompir u kaputu

Na sav užas koji sobom nosi, zemljotres i nešto korisno donosi: očas te podseti da, za tren, možeš da izgubiš sve što si stekao, pa i sam taj život koji si, ne lažimo se, badava dobio, a da ga ničim nisi ni zaslužio. Zemljotres ti stavi do znanja, moj bajo, da si obična vaška na ovoj planeti Zemlji, da nisi ništa vredniji od crva, da si nešto kao kišna glista čiji život ne vredi ništa, pogotovo ako si, po ubeđenju, nihilista i ne veruješ da staro jato arijskih bogova još uvek na Avali drema. A imaju, bre, i boga zaduženog za zemljotrese, imaju Hermesa, i, kad se on promeškolji, eto ti kermesa. Hermes je sravnio sa zemljom i neosvojivu dunavsku Troju, tako da su Ahejci pobedu dobili na tacni. Dakle, nije bilo nikakvog Odisejevog trojanskog konja, čuo se samo potmuli topot zemljotresa koji je dolazeći od Karpata rušio sve do dunavskog ušća, pa su Trojanci pošli u velike seobe ka zapadu. Jedni su sa Enejom stigli u Etruriju, ka današnjem Rimu, drugi su sa Parisom osnovali u Francuskoj grad Sorbonu, a treći su, na ušću Temze, osnovali novu Troju. Da, tako se London, nekad, zvao... I, dok, sam o tome elektronski ćaskao sa Arturom Pendragonom, duhovnim vođom britanskih druida iz Stounhendža, drmnuo je, usred četovanja, zemljotres u Vitkovcu kod Kraljeva! I, odmah, sam, u magnovenju, uvrteo sebi u glavu da sam, druidskim četovanjem, srušio Avalu. Izleteo sam kao sumanut na terasu, onako u gaćama, da vidim da li pada Avala, a ona spava li spava snom drevnog svetilišta. Tek tada sam zatražio pomoć Javnog servisa, i, čujem drmnulo kod Kraljeva. Cele noći nisam zaspao, grizla me savest da sam učestvovao u pravljenju kraljevačkog zemljotresa. E, sad, najlakše je reći da sam, konačno, prolupao, ali, polako, Srbi, slušaj ovamo! Epicentar zemljotresa bio je u VITKOVCU, a tu ti je, odmah, i VITANOVAC! Još malo dalje, kod Čačka, je i VIDOVO, rodno selo Irinejevo, mislim, Patrijarhovo, a i moje imanje na Suvoj planini, odskora, zovu, takođe, VIDOVO zbog Vidovog hrama koga sam, letos, podigao. I kako da ne pomislim da sam boga Vida probudio, a on se, eto, Srbima zemljotresom oglasio... Šta!? Blesavo vam!? Dobro, idemo dalje: vođa britanskih druida, rekoh, zove se Artur PENDRAGON, to jest Pisac Dragon, a on mi je, po liku, sličan kao jaje jajetu. Baš kao i naša imena. Nisu li DRAGON i DRAGAN sinonimne reči za – ZMAJA. Ah, zmajevi, zmajevi! U vreme boga Vida bila ih je puna Srbija! Avala se, bre, od zmajeva nije videla, iznad avalonskog svetilišta su leteli, kružili i verno ga čuvali... I, šta ako su se i oni probudili i u zemljotresu u Vitkovcu učestvovali!? Nego, lepo vidim da je moja druidska hipoteza o zemljotresu i K. G. Junga zavela, ali i očinski zabrinula: “Ah, moj ludi dečače, mnogo si se grižom savesti opteretio! Tvoje četovanje sa Arturom Pandragonom krajnje je bezazleno. Pre će biti da kraljevački zemljotres ima veze sa – Bonstilom!? Šta ako se, recimo, neko iz Bonstila sa Teslinim oružjem poigrava!? To bi, i po Cici Paviću, bila unutrašnja strana kraljevačkog zemljotresa...“ Jungova teorija zvuči mi još blesavije. Ali, gde to da kažeš nekom ko ti je guru... Subota. Od ranog jutra zevam sa terase u Avalu, i, tražim pogledom, bar, jednog zmaja. Ali, oko avalskog tornja samo prljava izmaglica, ah, prošlo je nepovratno vreme zmajeva, vreme dragona ili dragana, kako vam volja. Sada je, bajo, vreme gmazova bez krila i bez vatre u nozdrvama. Kad, iz dnevne sobe, čujem pucketanje fitilja koji u kandilu dogoreva. Elem, i kandilo me upozorava da je krajnje vreme da krenem na Novo groblje jer Mitrovske su zadušnice u subotu bile, moj Srbine. I, već, klomparam Gročanskom, jedva da sam stigao do Vojislava Ilića, kad, tiruli, tiruli, pišti mučki morbidni. Zove Gaga, sva uspaničena: „Znaš li da su Dejana Lučića priveli na informativni razgovor zato što je na Fejsbuku napisao da je zemljotres u Kraljevu priprema za rat u Iranu!!!?“ Tu mi se kefalo skroz blokira, a Jung se samo potuljeno smeška. I kao da sam opaljen mokrom čarapom, čujem Gagu: “Uzmi neku mapu i prati liniju zemljotresa, od Banjaluke, preko Kraljeva, do grčkih ostrva, i, videćeš da je linija zemljotresa neuobičajeno – geometrijski prava!“ Sa Novog groblja svratim sa Biljom na Đeram pijacu, ali samo zbog mekika, a onda šibaj kod Cvetka jer tamo je, brale, pijaca jeftinija. E, tamo se natovarim sa džakom prave šilje, a nakitim se i cegerima sa kupusom, ljutom paprikom, belim lukom i krompirom... Takvu mazgu teško ćeš danas naći, slatka sestro, ali još teže ćeš je i nahraniti. Te Biljino pikantno jelo, mislim na njen „krompir u kaputu“, ne može moju alu da zakrpi bez ramsteka i bećarca, i, naravno, tepsijom tufahija, a Nikolino vino se, je l` da, podrazumeva. Tako oždran zakonjošem u ligeštulu sa Hajdegerom u krilu, i, čujem sa sedmog neba moju Crnu: „Drži se ti samo Artura Pendragona, vaša udružena druidska sila moćnija je od Bondstila! Kao što je i Biljin krompir u kaputu moćniji od njinog hamburgera.“