Realnost velikih očekivanja

Valjda ne postoji niko ko još veruje da će se u noći prijema u članstvo Evropske unije žaba pretvoriti u princa, a Srbija u Nemačku. Ali, s pravom, građani Srbije očekuju znatno bolji život. Od vrhunskog političkog cilja današnjice i očiglednog nacionalnog prioriteta bez premca nadaju se, pre svega, snažnijoj ekonomiji, boljem standardu, većim platama, a nižim cenama. I očekivanja im, kako tvrde stručnjaci, ali i iskustva novih članica, nisu nerealna. Ali, kako će se i kojim tempom pristupanje EU osetiti u svakodnevnom životu uzduž i popreko, od Subotice do Niša, od Bora do Užica? Nakon što je usledila liberalizacija viznog režima, koja je pre psihološki nego praktično u zemlji sa samo 11 odsto građana, koji su u tom trenutku imali pasoš, demonstrirala prednost približavanja Uniji, ostalo je malo vidljivih ciljeva koje podrazumeva ulazak u EU. Svako ko je ikada čekao u redu za vizu, nije morao ni da putuje nakon stavljanja Srbije na belu šengen-listu, da bi bio zadovoljan tim prvim „otvaranjem“ Brisela prema Beogradu. I obrnuto. Ali se, bez obzira na to, najčešće od iznurenih građana koji satima stoje u redu pred šalterima javnih službi, čuju pretnje Evropom upućene službenicima. Viče se da više neće moći tako da nas uteruju u redove kad uđemo u Evropu i da o našem trošku prave pauze kad im je ćeif. Pored pravne sigurnosti i uvođenja reda u administraciju, priželjkivanja „da i mi već jednom uđemo u tu Evropu“ najčešća su još nakon potrošačkih euforija pred praznike i kobajagi sniženja. Koja su, kako se veruje, još samo u Srbiji kobajagi, dok se u drugim zemljama ljudi oblače od glave do pete za manje od stotinu evra. Građani kao jedno od najvećih očekivanja od ulaska u EU pominju niže cene, popuste i rasprodaje koje nisu fingirane. Jednoglasno će, međutim, i teoretičari evrofili, pa čak i evroskeptici reći da bi to i bila najveća korist koju će u svakodnevnom životu osećati. Zaštita potrošača je prvo što će pomenuti i ekonomista Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište. Pod većom zaštitom potrošača on podrazumeva veću konkurenciju među firmama, niže cene a bolji kvalitet. Ali, kako će se veća konkurencija obezbediti u zemlji u kojoj je dominantan položaj na tržištu već u privatnim rukama? „Evropska komisija već sada stvara pritisak da se ukinu monopoli i to se mora desiti tokom pridruživanja. Tako je, na primer, rešen problem sa Italijom u kojoj nije bilo stranog kapitala u bankama“, objašnjava Prokopijević. Standard, ipak, neće naglo skočiti niti će promena biti vidljiva na platama. Ali do trenutka kada Srbija, po kriterijumima koji sada važe, bude stekla status punopravnog člana pokazatelji kvaliteta života moraće znatno da se promene. Profesorka Aleksandra Čavoški, stručnjak za pravo Evropske unije, kaže da se prednosti pristupanja za građane dele na političke, ekonomske i socijalne. „Najvidljivije su ekonomske prednosti koje se ogledaju u povećanju trgovine i direktnih investicija, povećanom stepenu zaposlenosti, slobodnom kretanju lica, robe, usluga i kapitala, razmeni tehnologija. Potom, sredstva iz strukturalnih i kohezionih fondova u značajnoj će meri uticati na poboljšanje infrastrukture i životne sredine. Doći će do smanjenja cene robe, i niskih kamata, niske inflacije, stabilne monetarne politike, stroge budžetske politike, stabilne kursne politike – za one države koje pristupe evrogrupi. Tu je i pristup zajedničkoj poljoprivrednoj politici.“ Pravne prednosti bi se, po Aleksandri Čavoški, ogledale u boljim i višim standardima u vezi sa bezbednošću i kvalitetom namirnica i drugih proizvoda na tržištu, te višim standardima zaštite životne sredine. „Politička prednost se ogleda u tome što se uzima mišljenje države članice prilikom formulisanja stavova i politika Unije prema trećim državama, kao i mogućnosti da Unija predstavlja sve države članice, u međunarodnim organizacijama i na međunarodnim konferencijama.“ U jednoj od prednosti koje Čavoški pominje - pristup zajedničkoj poljoprivrednoj politici - mogla bi se kriti posebna korist za dominantno agrarnu zemlju kakva je Srbija. A posredno i indikator povećanja standarda, što građani ponajpre očekuju od Unije. Čak 80 odsto evropskog budžeta, naime, čine sredstva namenjena za poljoprivrednu i za regionalne politike. Ona se slivaju u razvoj poljoprivrede i u razvoj nerazvijenih nenaseljenih krajeva kakav je sever Evrope, kao i razvoj naseljenih, ali siromašnih krajeva zemalja članica. „U pogledu fondova treba reći da smo već dobili dve milijarde, odnosno 200 miliona evra godišnje, a to se trošilo na kupovinu opreme za hitne pomoći, električne mreže, škole, puteve“, objašnjava Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije. Više novca iz pretpristupnih fondova, o kojima je ovde reč, istina, ovog se trenutka izdvaja za Srbiju nego za bilo koju drugu zemlju koja je u procesu sticanja statusa kandidata ili je već kandidat. Taj se iznos prijemom u članstvo uvećava nekoliko puta. Tako je šestogodišnjim budžetom EU za Bugarsku izdvojeno 7, a za Rumuniju 20 milijardi evra, što je u poređenju sa neskromnom pretpristupnom pomoći Srbiji, pet puta više po glavi stanovnika. No, mnogi će reći da je to što je pomoć Srbiji veća i do nekoliko puta od pomoći koja se daje susedima samo dokaz da je Srbija manje sposobna da dostigne neophodne reforme. Milica Delević priznaje da sam ulazak u Uniju u životu građana neće promeniti mnogo više od onog što su reforme već morale da promene. „U kontekstu sticanja statusa kandidata, recimo, sada je dogovoreno tih deset tačaka među kojima su i ukidanje blanko ostavki, regulisanje finansiranja partija, povraćaj imovine, na šta građani reaguju vrlo pozitivno i smatraju bitnim za svakodnevni život. Važno je sve ono što ćemo u reformskom smislu morati da uradimo da bismo do članstva došli. Ali, već sada trgovina sa članicama CEFTA čini 90 odsto naše razmene, Evropska unija je kod nas najveći investitor. A i mi postajemo član tržišta od pola milijarde ljudi.“ Takvo tržište bi za nekonkurentnu privredu moglo da bude mač sa dve oštrice, ali i ozbiljna šansa da se ispuni još jedno od očekivanja građana - veće mogućnosti zapošljavanja i migraciju radne snage. Međutim, osim izuzetno malih zemalja većina novih članica, a to bi verovatno bio slučaj i sa Srbijom, zadržava prelazni rok od nekoliko godina u kome ne postoji sloboda kretanja radne snage. „Ali već sada u izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije prati se usklađenost kvalifikacija radne snage, i to mora biti usklađeno do kraja. Zaposlenje će biti bolje u onoj meri u kojoj nas investitori budu videli kao poželjno tržište. Ali, pre ulaska u Uniju mi strukturnim reformama moramo dovesti do porasta zaposlenosti u zemlji“, kaže Delevićeva. Inače, oblast prava radnika nije, po Prokopijeviću, jača strana EU, „jer Unija zaostaje za svojim konkurentima u svetu zato što je preregulisala tu oblast“. Srbija u procesu integracije mora postati pravna država, u suprotnom ništa od članstva. U poslednjem izveštaju EK posebno se naglašavaju nedostatke vladavine prava. No, pravna sigurnost građana bila bi u najširem smislu i najveća korist koju bi građani imali od ulaska u EU. Kako u najdirektnijem smislu - da svako zna koja su njegova prava i gde može zatražiti i dobiti pravovremenu zaštitu, tako i u posrednom - bez pravne sigurnosti nema novih investicija, pa ni novih radnih mesta. Usklađivanje sistema sa evropskim normama je, po profesorki dr Ani Trbović sa Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju, najveća prednost integracija koja se otvara pred građanima. „Težnja za članstvom u EU tera našu upravu da bude reformski orijentisana, a put do članstva može da se skrati samo ukoliko uprava bude efikasnija u obavljanju ovih reformi. Razlog što nema značajnijih ulaganja u Srbiji je upravo nedostatak sigurnosti u vidu nedelotvornog i netransparentnog rada sudstva, nedovoljno efikasne javne uprave i tako redom.“ Profesorka Trbović, takođe, podseća da se osećaj boljeg standarda se za nove članice nije desio u danu kada su ove zemlje pristupile EU, već postepeno, sa reformama, sa dolaskom većih fondova pomoći EU i stranih investitora koji žele da posluju tamo gde je klima predvidiva, a pravila poznata i što jednostavnija.” Evropske integracije nisu garancija napretka, ali su većini slučajeva, posebno manje razvijenih zemalja, bile podsticaj. Unija ima ekskluzivnu nadležnost u pet oblasti, a podeljenu sa državama članicama u 11 domena. Budući da Srbija treba tek da ispuni pretpostavke za početak pregovora u ovih 16 resora i da postepeno ispuni sve standarde i pravne obaveze koje iz njih proizlaze, Nikola Jovanović, urednik „Izazova evropskih integracija“, Centra za novu politiku, smatra da treba očekivati formalni i suštinski napredak u gotovo svim sferama društvenog života. „Nakon formalnog ulaska u EU, Srbija će dobiti pravo glasa i kvotu službenika u evropskim institucijama, građani pravo nastanjivanja i zaposlenja, a trezor oko šest puta veća namenska bespovratna sredstva. Veliki deo tih sredstava je namenjen regionalnom razvoju i poljoprivredi. Većina drugih beneficija će dolaziti postepeno i fazno. Društveni proizvod po stanovniku u Srbiji, izražen kroz realnu kupovnu moć, tek je 37 odsto proseka EU. Za osam godina, kada bi Srbija trebalo da uđe u EU, društveni proizvod mora dostići 50 odsto proseka, a svaki godišnji rast ispod četiri odsto bio bi veliki neuspeh. Koliko brzo će Srbija ekonomski rasti i približavati se proseku u EU zavisi pre svega od posvećenosti unutrašnjim reformama, kvalitetu industrijske politike i dobroj sinhronizaciji procesa evropske integracije sa sopstvenom politikom razvoja“. Po Jovanoviću su bespovratna strukturna pomoć i uspostavljanje  evropskog pravnog okvira za poslovanje i investiranje, dva neprocenjiva faktora u pristupanju. Pored ekonomskih promena NIN-ovi sagovornici podsećaju na univerzitetske razmene, zajedničke naučne projekte, koje čak i stariji građani u istraživanjima javnog mnjenja vide kao jednu od glavnih prednosti članstva. Bolji uslovi školovanja, bolja budućnost mladih, za čak 50 odsto ispitanika razlog su da priželjkuju članstvo. Čeka se trenutak kada diploma stečena u Srbiji neće morati da se nostrifikuje i dodatno proverava. Kada će za sve vrste kvalifikacija važiti isto što i u zemljama EU - da zubni tehničar u Beogradu zna da je to isto i u Madridu. Po istraživanju Kancelarije za integracije, očekuju se zatim veće mogućnosti zapošljavanja sa 43 odsto i na trećem mestu mogućnost putovanja sa 38 odsto. To bi istovremeno moglo da znači da su građani svesni da će „kao Nemci“ živeti možda samo oni koji su danas mladi. Najpragmatičnije govoreći, standard se, dakle, neće povećati kad Srbija pristupi članstvu, nego se članstvu neće pristupiti dok se, između ostalog, i standard ne poveća. Miroslav Prokopijević kaže da je ceo Istok očekivao isto - veće plate, bolji život, odmah. „Ali, i među članicama postoje razlike, a dobri i loši primeri ne samo među novim, nego i među starim članicama. I efikasnost u institucionalnom smislu, kao i privredni rast, razlikuje se među članicama. Očekujem da će se standard ozbiljnije promeniti tek nakon 25 godina. U nekim osnovnim koracima i kod nas će reforme ići brže, a za neke nam neće biti dovoljno ni trideset godina. Deset godina do ulaska, deset da počnu da se primenjuju i deset da to osetimo na koži“, kaže Prokopijević. Nedavno istraživanje „Galupa“ pokazalo je da se broj građana koji veruju da je članstvo u EU dobra stvar smanjio za 30 procenata na 44 odsto. Istraživači ovaj pad objašnjavaju delimično i time što je nakon vizne liberalizacije, koja je u stvari trebalo da obezbedi rast podrške, usledila kriza koja je onemogućila građane Srbije da okuse zadovoljstvo novih pasoša. Problemi koje je unutar EU stvorila kriza i predugo čekanje, ubijali su entuzijazam. Ali, među građanima se sve više zameće verovanje da nam bog ne može pomoći, kad sami sebi ne želimo da pomognemo. Te da ćemo, po mnogo čemu slični, na kraju proći kao Grčka. Profesorka Ana Trbović, međutim, podseća da se Grčka znatno ekonomski razvila u periodu od pristupanja EU, jer je prosek rasta BDP Grčke bio skoro dvostruko veći od proseka EU između 1997. i 2007, na primer. „Istovremeno, tačno je da Grčka nije iskoristila pomoć EU na najbolji način zato što tada politika uslovljavanja EU nije bila dovoljno razrađena. Prvenstveno, tadašnja Evropska ekonomska zajednica dozvolila je iz političkih razloga da Grčka uđe nespremna, a kasnije da nedovoljno ažurno usvaja standarde EU i reformiše svoje institucije. Grčka je odličan primer za nas, jer pokazuje da se održiv bolji standard građana može dostići samo ozbiljnim strukturnim reformama koje počinju sa delotvornom javnom upravom, ali i da članstvo u EU predstavlja katalizator razvoja.“ Sada je već jasno da Srbija neće proći prijemni tako lako, ukoliko, razume se, EU nastavi politiku proširenja. Nakon iskustva sa lošim reformama u Grčkoj, pa sa korupcijom i kriminalom u Bugarskoj i Rumuniji, nema dileme da će Srbija biti izložena strožim proverama. Jeste nepravedno, ali je za sve poštene građane, takođe, poruka da neće morati da podmite da bi se lečili tamo gde su osigurani, da bi overili dokument tamo gde moraju, da bi ulagali i radili ono što umeju. Da neće, uostalom, morati da „dotiraju“ nekog službenika za svaku uslugu koju porezom već plaćaju.  Upitnik pod Fileovom miškom U vreme kada ovaj broj NIN-a već bude na kioscima, poseta evropskog komesara za proširenje Štefana Filea Beogradu, biće već završena. File pred srpsku vladu donosi Upitnik Evropske komisije koji je uobičajeni sledeći korak nakon što je političko telo Evropske unije, Savet ministara, zatražili mišljenje Komisije o kandidaturi Srbije. Upitnik bi trebalo da bude sličan prethodnim upitnicima poslatim zemljama zapadnog Balkana i da sadrži 2.483 pitanja razvrstanih u šest aneksa i 33 poglavlja. Hrvatska je 2003. kada je dobila upitnik morala da odgovara na oko 4.500 pitanja, od čega su čak 2.500 bila podpitanja. Iako su direktorka Kancelarije za evropske integracije i potpredsednik Vlade Božidar Đelić najavljivali da će Upitnik biti u Srbiji 1. maja ove godine i da su odgovori na pitanja, na osnovu proučavanja komšijskih upitnika, već spremni, procenjuje se da će i Srbiji, kao i drugima, biti potrebno oko godinu dana da na pitanja iz Upitnika odgovori. Mada je i sam File bio optimističan kazavši da bi mišljenje koje Komisija treba da da Savetu na osnovu odgovora iz Upitnika moglo da bude objavljeno već sledeće jeseni. Specifičnost Srbije je, međutim, u tome što još uvek nije jasno, ne posebno šta će sadržati upitnik, nego kako će se Kosovo i Metohija tretirati u odgovorima. Jedna od mogućih varijanti koje su se pominjale jeste da Srbija odgovara na pitanja tako da iznosi poslednje validne podatke koje ima o Kosovu, kao što je broj stanovnika iz 1991. godine. Ili, da poseban Upitnik stigne Unmiku. Odgovorima koje će Srbija poslati, Komisija može da stavi primedbe i traži dopune. Pored reformi koje se zameraju Srbiji u poslednjem godišnjem izveštaju EK, na stav Komisije će uticati i izveštaji haškog tužioca Serža Bramerca. Nakon što Komisija bude poslala mišljenje o kandidaturi Srbije Savetu ministara, to telo bi u normalnom sledu događaja, trebalo da potvrdi zahtev i odobri statusu kandidata, kada bi uistinu počela provera dostignutosti uslova i rasprava o 33 plus dva poglavlja koja obuhvataju svaki segment života i društva u Srbiji. Svako poglavlje mora biti otvoreno i zatvoreno konsenzusom svih članica EU, a ratifikacija SSP-a bi u svim tamošnjim parlamentima trebalo do tada da bude završena. Podsećamo da je zahtev da Srbija postane kandidat predsednik Srbije Boris Tadić uručio premijeru Švedske Frederiku Rajnfeltu 22. decembra prošle godine.