Predizborna kviskoteka

Ako su predstavnici vladajuće koalicije u pravu kada tvrde da će republički izbori biti održani u redovnom roku - na proleće 2012. godine - onda bi očigledno zahuktavanje predizbornih priprema moglo da predstavlja najavu jednog od najneizvesnijih odmeravanja snaga od obnavljanja višestranačja u Srbiji. Biće to, naime, prvi izbori organizovani nakon cepanja Srpske radikalne stranke, koje je uslovilo drastične promene u obraćanju biračima. Usled transformisanja većeg dela radikala u naprednjake-evropejce i nastavka tihog reformisanja socijalista, naime, smisao je izgubila važna predizborna poruka većine vladajućih stranaka iz protekle decenije. Ona kojom su birače ubeđivali da im daju glas kako bi sprečili povratak u mračne devedesete. Sledeći izbori bi, zato, mogli najviše podsećati na obrnutu igru detekcije iz Kviskoteke, kviza iz osamdesetih, u kojoj su tri tajanstvene ličnosti izgovarale isti tekst, a takmičari su nastojali da otkriju ko je original a ko su falsifikati. U ovom slučaju, takmičari izgovaraju manje-više isti tekst, a na biračima je da otkriju koji od njih ima najviše šansi da izgovorenu mantru (ulazak u Evropu, borba protiv kriminala i korupcije, decentralizacija, ekonomski razvoj...) dovede u što bližu vezu sa realnim životom. Kao što „igra detekcije“ nije bila jedina muka na koju je Oliver Mlakar stavljao učesnike kviza, tako ni odmeravanje snaga dve grupacije stranaka kojima istraživači trenutno daju najveće šanse da učestvuju u formiranju sledeće vlade, neće biti jedina velika izborna nepoznanica. Oštra bitka mogla bi se voditi i za poziciju „jezička na vagi“ koji će, po svemu sudeći, ponovo biti neophodan za konstituisanje skupštinske većine. Na ukupan rezultat bitno bi mogao uticati i izborni zakon, o čijoj se izmeni uveliko govori u javnosti, iako nema naznaka o postojanju jasne ideje u kom pravcu. O faktorima koji daleko manje zavise od predizbornog inženjeringa i marketinške obrade dostignuća i problema – poput zjapećih rupa u budžetima građana i države, da i ne govorimo. Predizborne pripreme, zato, nisu preuranjene, čak ni ako se ostvari obećanje vladajućih stranaka da će aktuelna koalicija, uprkos povremeno očiglednim neslaganjima njenih članica (naročito na relaciji DS – G 17 plus) izgurati ceo mandat. A poslužiće i u slučaju da se desi nešto nepredviđeno, što bi izazvalo prevremeno glasanje već na proleće 2011, o čemu se povremeno, ali ne previše ubedljivo, spekuliše u javnosti. U niski start, kao i obično, prvi su se zakucali Mlađan Dinkić i G 17 plus. S razlogom: ponovo su suočeni sa istraživanjima javnog mnjenja prema kojima imaju gotovo zanemarljivu podršku birača. Zato je strategija kojom ovoga puta nameravaju da reše taj problem temeljno razrađena i podrazumeva kadrovska pojačanja (formiranje Ujedinjenih regiona Srbije ) i novu temu - akcenat je sada na regionalnom razvoju, što baš i nije bila ključna stranačka preokupacija ranijih godina (o čemu je NIN pisao pre dve nedelje). Dinkić, ipak, ne zaboravlja ni potrebe stanovnika razvijenijih regiona za dodatnom dozom optimizma: zalaže se za odmrzavanje plata (udarajući „kontru“ predsedniku Srbije Borisu Tadiću), prednjači u javnom zalaganju za smanjenje Vlade (da bi ga, potom, Tadić javno korio, objašnjavajući način na koji ta ideja može da bude realizovana), tvrdi da je kriza završena (opet suprotno Tadićevim upozorenjima o teškoj godini koja dolazi), najavljuje nove investicije... Kadrovsku i programsku obnovu spremaju i druge dve članice vladajuće koalicije: socijalisti su za decembar (najverovatnije 11) zakazali kongres na kome bi trebalo da izaberu „podmlađeno“ rukovodstvo i usvoje novi program i statut stranke, a Demokratska stranka napokon će na Skupštini 18. decembra staviti tačku na medijska licitiranja imenima pet budućih potpredsednika stožerne stranke vladajuće koalicije. U oba slučaja, nesporni su lideri (Boris Tadić i Ivica Dačić) i programske promene u pravcu koji je zacrtala savremena evropska levica. Socijalisti su, proslavljajući 20. rođendan stranke, zacrtali čak i izborni cilj: 20 odsto glasova. Do tako visokog dostignuća pokušaće da dopru tako što će se truditi da ih, kako je objasnio Dačić, više „niko ne povezuje sa krizom, ratovima i političkim ubistvima, već sa novom politikom budućnosti Srbije“. Rođendanu nije prisustvovao Milutin Mrkonjić, čime su podgrejana nagađanja da za ministra infrastrukture više neće biti mesta ni u vrhu podmlađenog SPS-a, ni u rekonstruisanoj vladi Srbije – uprkos uveravanju „s vrha“ o opravdanosti Mrkonjićevog propuštanja slavlja. Najuverljivije, ipak, deluju tvrdnje da će tek nakon završetka „velikog spremanja“ u SPS-u i naročito DS-u biti jasno u kom pravcu će se razvijati ideja o rekonstrukciji Vlade: da li je reč samo o smanjenju broja ministarstava ili o značajnoj kadrovskoj obnovi, koja bi, nekako, trebalo građanima da ulije nadu u dolazak boljeg vremena. Sudeći po vestima koje su procurile sa sednice Predsedništva DS-a, postoji i ideja da kandidati za potpredsedničku funkciju koji ne budu uspešni na stranačkim izborima, budu ubrzo potom u prilici da se pozdrave i sa državnom funkcijom. Varijanta sa promenom stranačkog sastava vladajuće koalicije ne deluje previše izgledno i to ne samo zato što su potencijalni kandidati o kojima je spekulisao deo političke javnosti – naprednjaci i Liberalno-demokratska partija – takvu mogućnost opovrgli, već i zato što je nejasno kakvog bi interesa bilo koja od tih partija mogla imati da u predizbornoj godini uđe u takav aranžman. Nikolić je pri tom, u prošlom broju NIN-a, eksplicitno odbacio i mogućnost postizbornog pravljenja „velike koalicije“ SNS-DS, dodatno obesmislivši i spekulacije o mogućem pravljenju „koncentracione vlade“. I SNS i LDP su, poslednjih dana, zaoštrili opozicionu retoriku. Liberali su sasuli drvlje i kamenje na predlog rebalansa budžeta i založili se za smenu premijera, a naprednjaci su dobacili čak do tvrdnje da vlast vrši „politički i medijski teror nad protivnicima“, zbog čega su najavili da će vlastima ispostaviti oročenu listu zahteva, na čije neispunjavanje će odgovoriti organizovanjem protesta nezadovoljnih građana. Izvesno je da bi se njihovom pozivu na zajedničke proteste odazvali novi koalicioni partneri SNS - stranke Velimira Ilića, Bogoljuba Karića i Aleksandra Vulina, ali ne obavezno i predstavnici Demokratske stranke Srbije. Iako ih, između ostalog, povezuje i aktuelno aktivno protivljenje prodaji Telekoma, dve stranke nisu uspele da izglade nesporazume negovane kontinuiranim prepucavanjem vezanim za odnos prema Evropskoj uniji. U prvoj reakciji na formiranje koalicije oko SNS, predstavnici DSS-a odbacili su mogućnost da učestvuju u takvom „bućkurišu“. Ipak, svi mostovi – makar za postizbornu saradnju, nisu porušeni, uprkos „pretrčavanju“ Ilića u Nikolićev tabor. Lider Nove Srbije tvrdi da sa starim koalicionim partnerima iz DSS-a i dalje odlično sarađuje u Skupštini, a funkcioner stranke Vojislava Koštunice, Andreja Mladenović, našao je vremena da prisustvuje proslavi rođendana SNS u Beogradskoj areni. Među gostima, ipak, nije bilo nekadašnjih stranačkih kolega iz SRS, što je još jedan razlog za uverenje da još uvek nema uslova za saradnju naprednjaka i radikala, a time i za sklapanje saveza SNS-SRS-DSS koji bi mogao imati ozbiljne šanse u obračunu sa aktuelnom vlašću. Iz tri najveće kuće koje se u Srbiji bave istraživanjem javnog mnenja NIN je dobio odgovor da još uvek nisu rađene ankete koje bi mogle odgovoriti kako na pitanje o efektima udruživanja naprednjaka sa tri male stranke, tako ni na pitanje o odnosu snaga naprednjaka i demokrata i ključnim kandidatima za poziciju „jezička na vagi“. Đorđe Vuković iz CeSida podseća da su dosadašnja istraživanja pokazala da samo Ilićeva Nova Srbija ima neko značajnije uporište među biračima, dok su Karićev Pokret snaga Srbije i Vulinov Pokret socijalista za istraživače bili nevidljivi. Udruživanje naprednjaka i Ilićeve stranke, s obzirom na postojanje bliskosti u stavovima njihovih birača, ne bi trebalo da prouzrokuje gubitak glasova, a da li je realno očekivati efekat sinergije i privlačenje ranije neopredeljenih birača, prema njegovoj oceni, zavisiće od kampanje. Odnos snaga demokrata i naprednjaka prilično je ujednačen, pokazuju rezultati dosadašnjih istraživanja. U proseku, podseća Vuković, po oko 30 odsto ispitanika koji su se izjasnili kako bi glasali, gaji naklonost prema te dve stranke. Socijalisti (sa partnerima iz Jedinstvene Srbije i penzionerima) uspevali su da dobace do 10 odsto, a šanse da pređu cenzus imaju još radikali, DSS, LDP i G 17 plus. Zahvaljujući posebnim izbornim pravilima, u parlamentu će se naći i predstavnici nacionalnih manjina, kojima, čini se, u trenutnoj konstelaciji snaga najviše raste cena. NJihova saradnja sa naprednjacima odavno nije tabu – uspostavljena je dobra komunikacija naprednjaka sa mađarskim predstavnicima i delom izabranika bošnjačke zajednice. Kontakt nemaju samo sa strankom Sulejmana Ugljanina, ali postoji javni poziv koji im je Nikolić uputio u prošlom NIN-u. Ugljanin je, međutim, odmah dobio dodatni razlog da oteže sa odgovorom: u ponedeljak je, sa nekadašnjim ljutim protivnikom, sada kolegom u Vladi, Rasimom LJajićem, bio u Tadićevoj pratnji u poseti Sandžaku, tokom koje je predsednik Srbije i lider DS obećao da će država učiniti sve da se poboljša ekonomska situacija u tom regionu. A verovatno da nije izgubio ni nadu da će njegova ideja o predizbornoj koaliciji bošnjačkih stranaka ipak uroditi plodom i omogućiti bolju poziciju za pregovore o partnerstvu. Koji se (međustranački pregovori) među običnim smrtnicima, i dalje najčešće nazivaju drugim imenom – trgovina. Hezadovoljstvo političkom ponudom Stranka kroz rupu Grupa mladih ljudi, predvođena 29-godišnjim programerom Nikolom Tulimirovićem, obesmislila je nedavno skupu i oštro kritikovanu akciju preregistrovanja političkih partija, sprovedenu nakon usvajanja važećeg Zakona o političkim strankama. Oni su, koristeći nepreciznost tog akta, registrovali stranku „Nijedan od ponuđenih odgovora“ (NOPO) i to po blažim pravilima, namenjenim partijama nacionalnih manjina (1.000 umesto 10.000 overenih potpisa). Tulimirović i prijatelji odlučili su da se predstave kao Vlasi, nadajući se da će izborom nacionalne manjine koja nema uspešne političke predstavnike, naneti najmanju „uvredu“ pripadnicima manjina, i, istovremeno, dati biračima priliku da, glasanjem za stranku neobičnog imena, izraze svoje nezadovoljstvo političkom ponudom. „Pošteno rečeno, tražili smo rupu u zakonu koji, ovakav kakav je, onemogućava političko udruživanje i uvodi diskriminaciju po imovnom stanju“, kaže Tulimirović. Prema njegovoj računici, registracija stranke po sadašnjim pravilima košta oko 2.600.000 dinara, što omogućava opstanak samo najbrojnijim i najbogatijim strankama. One će, veruje, „biti udružene u kartel, izbegavaće političku odgovornost i lišavati birače mogućnosti da ih na narednim izborima kazne“. Lider NOPO je, zato, 24. juna 2009. Ustavnom sudu predao inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o političkim partijama, ali se ne nada da će ona u dogledno vreme doći na dnevni red. Za razliku od sličnih stranaka u svetu, čiji je jedini cilj organizovano izražavanje nezadovoljstva postojećom ponudom, srpski NOPO, prema rečima Tulimirovića, ima nameru da se, nakon (eventualnog) ulaska u parlament, ozbiljno bavi politikom. Nova stranka biračima nudi „treći put“ i to tako što je, pojednostavljeno rečeno, „u pitanjima zdravstva i socijalne politike bliska levici, a u oblasti državne uprave, desnici“. Tulimirović kaže i da je u toku intenzivan rad na formiranju stranačke infrastrukture, kao i da razmišlja o „radikalnim rešenjima“, poput prodaje stana, u cilju stvaranja finansijskih uslova za ozbiljan rad. Toga, priznaje, nije bilo prošle godine, kada je, na lokalnim izborima na Voždovcu, NOPO imao „vatreno krštenje“, osvojivši 517 od nešto više od 62.000 glasova građana koji su izašli na birališta.