Krivda i pravda

Da nije bilo rata između Helena i Persijanaca, 490. godine pre Hrista, na Maratonskom polju nadomak Atine, ko zna da li bi bilo i olimpijskih igara. Nakon pobede deset hiljada Atinjana, nasuprot desetostruko brojnijem neprijatelju, neznani glasonoša je trčao 42 kilometra da svom narodu saopšti pravdu boga Zevsa. Kada je stigao u centar Atine, uspeo je da izgovori moćnu reč - pobeda (!) i odmah izdahnuo. Utemeljivači modernih olimpijskih igara kasnije su najmoćniju atletsku trku nazvali - maraton, a utvrdili su da je pored 42 kilometra ona dugačka i još 195 metara!

Ratovi, bojkoti i razne smicalice moćnih država kao i njihovih vođa bili su važan činilac organizacije većine olimpijada, sve do ovih koje će se, za nepunih dvesta dana, održati u Atini. Teško je i setiti se da nije bilo olimpijskih igara čiji epilog pre ili posle održavanja (takmičenja) nije uticao na kakva politička ili ideološka predskazivanja. Razloga je bilo isuviše i nimalo nisu bili nemaštoviti.

Mlada, tada još neafirmisana država SAD, početkom prošlog veka, Igre čistog amaterizma, shvatila je kao božji dar za prikazivanje sopstvenog uzleta i moći, sve do današnjih dana. Organizaciju Olimpijskih igara 1904. grad Sent Luis nije dobio odlukom Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) već je izbor odredio Teodor Ruzvelt, predsednik SAD. Trebalo je svetu prikazati Veliku izložbu, dok su Igre bile samo sastavni deo sveg ostalog galimatijasa. Na Igrama u američkoj državi Luizijani, nazvanim cinično “antropološki dani”, pored pravih sportskih disciplina organizovano je i sijaset besmislenih i ponižavajućih takmičenja, na kojima su dovedeni Patagonci, Eskimi, anadolski crnci, Sijuks i Navaho Indijanci iz Amerike i Koropas Indijanci iz Meksika. Borba za “čistotu rase” bila je preteča za sve što će se organizovati na narednim olimpijadama.

U Stokholmu na Igrama 1912. napredovalo se u “rešavanju” tekućih problema. Finska, koja je bila deo Ruske carevine, mogla je da se takmiči, jer je pristala na rusku zastavu i zahteve cara Nikolaja Drugog...

Kada su u pitanju bili Srbi, iz Kraljevine pod vladavinom Petra Karađorđevića, nisu imali takvih problema sve do Olimpijade 1992. u Barseloni. Prvi put je Kraljevina Srbija učestvovala na Igrama, a u ekipi su bili Dušan Milošević i Dragutin Tomašević. Prvi je bio treći u trci na sto metara (nije učestvovao u finalu zbog trovanja hranom) i drugi je bio 37. u maratonu. Vođa puta bio je Svetomir Đukić, pešadijski kapetan i osnivač Srpskog olimpijskog kluba (23. februara 1910) čije su tradicije nastavljene, prvo pod imenom Srpski olimpijski komitet, kasnije i Jugoslovenski. Ovaj datum se računa i kao zvaničan, njegovog nastavljača - Olimpijskog komiteta sadašnje zajednice Srbija i Crna Gora.

Značajna izolacija, zbog ratnih i ideoloških razloga, dogodila se na Igrma 1920. u Antverpenu, državama koje su skrivile Prvi svetski rat - Nemačkoj, Bugarskoj, Austriji, Mađarskoj i Turskoj. Nemačka je morala da odustane i sa Olimpijade 1924. u Parizu. Ruku pomirenja Nemcima je pružio Everi Brendidž, predsednik Olimpijskog komiteta SAD, kada je 1936. izrekao da “Hitler nije tako loš momak”. Nacistička propagandna mašinerija pretvorila je Igre u “snažnu demonstraciju srećne i mirne Nemačke”.

Sa Olimpijade 1936. u Berlinu, Miloš Crnjanski, ataše za štampu Kraljevine Jugoslavije, pisao je: “Ja imam mesto u ogromnoj novinarskoj loži, tačno iznad lože u kojoj sedi Hitler. Svaki put pobednika vode pred Hitlera i on im pruža u znak čestitanja ruku. Vodili su i DŽesi Ovensa, ali mu Hitler u poslednjem trenutku okreće leđa. Pravi se da ga ne vidi. Crnca zatim odvode i on odlazi pognute glave. Prati ga samo njegova crna senka. Značajno je da zbog sveg dešavanja Amerikanci nisu ni protestovali.”

Afro-Amerikanci sami će protestovati, zbog “obojene mržnje” u novoj otadžbini, uzdignutih pesnica na pobedničkom postolju, tek na Igrama 1968. u Siudad Meksiku!

Tri puta je SSSR uzburkao olimpijske krugove. Samo dvanaest dana pre početka Olimpijade 1956. u Melburnu, sovjetske trupe ušle su u Mađarsku. Isto se dogodilo i uoči Olimpijade u Meksiku kada su na tenkovima okupirali Čehoslovačku. Igre su bojkotovali Holanđani, na intervenciju svoje mnogobrojne jevrejske zajednice, neutralni Švajcarci i tada fašistička Španija. Izlet sovjetskih trupa 1980. u Avganistanu doveo je do bojkota Igara iste godine u Moskvi. Sovjeti su se samo četiri godine docnije revanširali Amerikancima na Igrama u Los Anđelesu. Kasnije je sve “leglo” na svoje mesto. U međuvremenu, Amerikanci su se “spasili” od ratova u Koreji i Vijetnamu...

Rezolucijom 757 Saveta bezbednosti, koja je zabranjivala i učešće sportista iz SR Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) na Olimpijadi 1992. u Barseloni, mogli su da se takmiče samo sportisti u pojedinačnim disciplinama. Međunarodni olimpijski komitet je bio “velikodušan” - da sportisti iz SRJ mogu, u slučaju pobede, da slušaju i olimpijsku himnu! Sankcije za sportiste iz ostalih “novokomponovanih” država sa prostora SFRJ nisu važile.

Nedavna odluka američke Komisije pri Stejt departmentu da se zajednici Srbija i Crna Gora otkazuje finansijska pomoć zbog nesaradnje sa Tribunalom u Hagu, može da utemelji i zabranu učešća njenih sportista na Igrama u Atini?! Ko zna šta se iza brda valja. Kada smo mi u pitanju, sve je moguće. Ali, oguglali smo već!