Filozofija zavođenja

U zemlji Srbiji odlično je biti muškarac. Pogotovo kad počinje opšta pomama devojaka za učenjem orijentalnih plesova. Mnoge plesne škole iz svojih ponuda izbacile se ostale vrste plesova, dok se za kurseve trbušnog plesa čeka u redu. Tiho se menja dosadašnja elitistička moda igranja tanga i valcera. A u trenucima jake želje da se zatre i poslednja istočna kulturna karakteristika ovih dana u Beogradu, zanimljivo je zašto se broj polaznika nikako ne smanjuje, čak se i povećava.

NJišući svoja tela uz jasnu poruku onome ko gleda, oni ne haju za politiku i stvarnost. Najbitnije je sačuvati gracioznost i ženstvenost.

Još od harema u Egiptu, kažu knjige, žene su imale potrebu da potvrde svoju slobodu. Ograničene u kretanju, i slobodi mišljenja, odgovor su potražile u veštini simboličkog izražavanja - telom. NJihale su trbuhom rušeći barijere pred sobom, uglavnom topeći led u srcu sultana. Rukama, ramenima, bedrima, kosom, očima davale su nepogrešive znake. I onda su se, kako same znaju da kažu, izborile za svoja prava, slobodu mišljenja i delanja (potvrdio je to i Lane Gutović), ali od trbušnog plesa nisu odustale. Bar mlade žene u Beogradu. Fenomen opšte pomame, kako saznajemo, nije ništa novo ni u gradovima poput Novog Sada, Niša ili Kragujevca. Šta je to u biću današnjih devojaka što ih i dalje nagoni da plešu orijentalne plesove, propagirajući vrednosti istočnih civilizacija? I to početkom novog veka u Srbiji koja bespogovorno prihvata zapadne kulturne vrednosti?

Instruktor Maja Filipović, čija je specijalnost orijentalni ples, smatra da u novoj pojavi nema baš ničeg novog. Sasvim je razumljivo da su se devojke u Srbiji opredelile za ovakav vid samopotvrde jer, kako stvari stoje, to je njima odavno u krvi.

“Kao što znamo, pod Turcima smo proveli 500 godina. Naša muzika iz južnijih krajeva, recimo vranjanska svita ili šota, prepuna je tih ritmova, pokreta. Doduše, ne igra se toliko stomakom, koliko rukama, ramenima, ali uz bubnjeve i uz dajre -ritam je i dalje isti. Muzika Balkana a time i cela srpska kultura i muzika pod uticajem su Turske, i danas i ranije. Takođe, naš mentalitet pod direktnim uticajem turskog doživeo je izmene, pa me čudi da do ove pojave nije došlo i ranije. Ovim plesom punim emocija žena izražava sebe i najzad muškarcu daje slobodu da bude muškarac. Ona radi, ima puno obaveza, a plesom ona je opet žena, individualna, elegantno provokativna do granice pristojnosti”, završava Maja Filipović.

I pored ovog zanimljivog kulturno-istorijskog objašnjenja, nejasno je kada je to Srpkinja prestala da bude žena ili kada je muškarac u Srbiji to bio manje nego sad. Pomalo je zbunjujuće i to što devojke na časovima nerado pristaju na poglede muškaraca u njihovoj blizini. Kažu, to mnoge dekoncentriše a i dosta njih se za učenje ovog plesa odlučuje tek onako, za svoju dušu. Ovim objašnjenjem u vodu pada osnovna ideja trbušnog plesa kao filozofije zavođenja muškarca. Ma gde on bio, u publici ili u spavaćoj sobi.

I ranije u Srbiji, u trenucima najtežih kriza, nemaštine i opšte propasti, žene su bile te koje su uspešno odolevale. Tako je i danas. U svetlu najnovijih događaja u svetu i trenutno kod nas, u globalnoj atmosferi odbacivanja svega što nosi predznak orijentalnog ili muslimanskog, one kao odgovor igraju prekrivene velom uz dalekoistočne ritmove. Kako same kažu, ove moderne robinje zbog toga ne nailaze na otvorenu osudu.

Kristina Petrović, profesionalna igračica, objašnjava:

“Pojedinačni primeri neodobravanja roditelja da im se ćerka upiše ili bavi ovako provokativnim plesom i dalje ne zabrinjavaju jer patrijarhalna srpska stvarnost uvek će biti jača od pomodnih hirova.” Međutim, prevagne radoznalost da se na trenutak oseti dodir svile i kadife, uz erotično talasanje stomaka. To je svakako stvar estetike, a da Srbi imaju ukusa, to je odavno poznato.

Erotični pokreti poluobnaženog tela, mnogima u Srbiji ostavljaju nedoumicu da li je ovo možda forma striptiza i rade li devojke za bakšiš. Unapred odgovorivši da je trbušni ples forma primenjene umetnosti, one odbacuju ove primedbe kao neznanje zlobnika i primitivaca. Natalija Šaber, polaznica škole trbušnog plesa, dodaje i ovo: “Gracioznim pokretima cilj je da se zavede samo željeni muškarac, privatno ili javno, uz korišćenje najboljeg oružje koje imaju - sopstvenog tela. “Vraća li se na ovaj način ponovo sponzoruša u kulturni milje Srbije? Maja Filipović odgovara:

“To je igra mačke i miša koja postoji oduvek. U lovu na muškarce sponzoruše ipak imaju neke druge adute, recimo svoj izgled. Devojka koja se bavi orijentalnim plesom ima obline, šire kukove. To više i nije model idealne devojke današnjice. Ali, naše devojke plesom sebi vraćaju samopouzdanje, ponovo počinju da poklanjaju pažnju sebi. Radeći na sebi, svog muškarca neće zavesti samo plesom.”

Po svemu sudeći, i bez ikakve teoretske rasprave, Srbija ne prestaje da bude egzotična destinacija. Uz ovakav izbor žena i najnovijih sredstava za kojima posežu, jedno je sigurno: muškarac u Srbiji nikada nije bio lakši plen. To ohrabruje, jer u trenutku kad nam preti fizičko istrebljenje ipak je trbušni ples najsigurniji metod opstanka. Zato, devojke, ajd’ na obuku!