Ništa između

Ko šta radi, pričaju o francuskim vinima, slušaju fado, uzimaju milione i piju nam krv na slamčicu, tako je nedavno jedan ogorčeni slušalac opisao odnos pripadnika srpske elite i običnih smrtnika, koji se sreću samo u predizbornim spotovima ili nekom čudnom filmu punom neobičnih obrta. Na drugoj strani te provalije, pripadnici elite će na nekoj večeri, uz pomenuta vina i neizbežni fado, pričati o putovanju u unutrašnjost Srbije, kao što su engleske aristokrate pričale o putovanju po Keniji ili po najsiromašnijim indijskim provincijama. Serija ovogodišnjih istraživanja javnog mnjenja kao da ukazuje na to da građani i predstavnici nečega što se pretenciozno opisuje kao politička elita ne žive u istoj zemlji. Jer se percepcija običnih smrtnika u kom to pravcu ide zemlja i gde se oni nalazi u toj zemlji, dramatično razlikuje od ušećerenih, do malaksalosti spinovanih, razvojnih projekata za Srbiju. “Građani osećaju da nisu uvaženi u politici, da njihova uloga u političkom procesu počinje i završava se izlaskom na izbore. Nisu vođena istraživanja koja bi bila posvećena ulozi elite u Srbiji, ali jedno pitanje iz najnovijeg istraživanja možda najbolje odslikava odnos građana i elite. Na pitanje ko vlada Srbijom, manje od jedne petine građana (18 odsto) kaže da su to legalne institucije kao što su vlada, predsednik, skupština, a 14 odsto veruje da partije vladaju zemljom. Deprimirajuću sliku o dometima srpske demokratije nudi činjenica da 18 odsto veruje da vlasnici velikih preduzeća vladaju Srbijom, 12 odsto misli da zemljom vlada međunarodna zajednica, dok su najbrojniji oni (23 odsto) koji misle da Srbijom vladaju kriminalci”, kaže za NIN sociolog istraživač Srećko Mihajlović. Istraživanje koje je ove jeseni sprovedeno u saradnji Fondacije „Fridrih Ebart“, CeSID-a i Centra za socijalnu demokratiju ostaće upamćeno jer se u njemu, prvi put od 5. oktobra 2000. godine, negativno ocenjuju demokratske promene - svega 16 odsto taj datum opisuje kao početak demokratskih promena, 28 odsto smatra da je to početak propadanja Srbije, a 38 odsto smatra da je sve ostalo isto i da su samo jedni zamenili druge. U razmatranju demokratske tradicije trebalo bi imati u vidu odgovore na pitanje kad je ovoj zemlji bilo najbolje – svega tri odsto smatra da je najbolje bilo pre Drugog rata, šest odsto uvereno je da su devedesete godine bile najbolje. Samo 10 odsto misli da je posle oktobarskih promena došlo najbolje vreme za Srbiju, dok je neverovatnih , plebiscitarnih 81 odsto ispitanika uvereno da je najbolje bilo vreme komunizma i jednopartijske države. Čeoni sudar stavova ispitanika i glavnih kreatora ekonomske politike vidi se i u ocenjivanju ključnog dela tranzicije - privatizacije. Za svega tri odsto građana ona predstavlja nužni reformski potez koji se dobro sprovodi, 27 odsto kaže da je to nužan potez koji se loše sprovodi, ali čak 44 odsto privatizaciju doživljava kao čistu pljačku. Budući da među relevantnim političkim partijama teško možete pronaći stavove da je Tito najveći srpski lider, da je privatizacija obična pljačka, te da Srbijom vladaju svi osim vlade, sociolozi mogu samo da se pitaju kako će se to nezadovoljstvo, koje se nikako ne podudara sa zvaničnim javnim mnjenjem, kanalisati u kriznim situacijama. Direktorka istraživanja Stratedžik marketinga Svetlana Logar kaže da istraživanja pokazuju da poverenje u političare neprekidno pada. Drugo istraživanje, sprovedeno za UNDP ove jeseni ukazuje na to da skoro dve trećine građana nema poverenja ni u partije vlasti, ni u opoziciju. Isto istraživanje ukazuje da samo 20 odsto građana veruje da zemlja ide u dobrom pravcu (u Crnoj Gori je optimista tri puta više), što je znatno niže od podrške koju imaju stranke vladajuće koalicije. Različito poimanje stvarnosti kao da ukazuje da se stvara politička kasta, za koju još nije jasno da li je reč o bramanima ili kšatrijama, ali je gotovo izvesno kome je namenjena uloga parija ispitanicima ili pasivnim posmatračima demokratije i reformi. Pored razgranate mreže privilegija, glavnu ulogu u razdvajanju političara od običnih smrtnika odigrali su uspešni poslovni ljudi koji su uspeli da ujedine levicu i desnicu, evropske i patriotske snage, pred sopstvenim blagajnama. Gotovo da nema velike korupcionaške afere u kojoj se ne primeti udruženi rad ljutih političkih protivnika, s tim što se otkrivanje afera uglavnom dešava kada jedna partija ne dobije svoj deo, dok se zataškavanje nekako poklapa sa novim koalicijama ili poslovnim aranžmanima. Opozicionari, međutim, ističu da izjednačavanja vlasti i opozicije nisu poštena i uglavnom dolaze iz straha stručnjaka, analitičara i novinara da ih neko ne proglasi za simpatizera opozicije. Jedna beogradska opština imala je velikih muka da imenuje nadzorni odbor za dom zdravlja jer nikoga od aktivista nije privlačilo da troši svoje vreme na rasprave da li ima dovoljno gaze ili lekova za pacijente. Kada je, međutim, odlučeno da članovi opštinske uprave uđu u odbor, doneta je odluka da se sat sednice honoriše sa 3.000 dinara i odmah se ispostavilo da ta zdravstvena institucija ima ogromne, nerešene i preko svake mere nagomilane probleme, zbog čega su članovi nadzornog odbora morali da mesečno primaju po pet i više prosečnih plata. Ovaj primer je naravno samo banalna ilustracija privilegija nisko rangiranih političara, ali ona samo potcrtava uverenje da je teško pronaći političkog aktivistu koji je nezaposlen, ne može da legalizuje garažu ili izvadi lične dokumente za jedan dan. Tako je izgleda i nastala parola najsnažnije partije u Srbiji, partije apstinenata - svi su oni isti. U razgovoru za NIN, profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović postavlja pitanje - jeste li ikada čuli da srpske političke partije organizuju debate o važnim pitanjima, recimo ekonomiji? “Naravno da niste. Najpre, tu ne bi imao ko da učestvuje. Srpska partijska elita sastoji se od sumo rvača, skupštinskih bacačica cipela, rasnih psovača, još rasnijih prevrtača i još svega i svačega, sa još jednom važnom zajedničkom osobinom - njih sem gole vlasti malo šta interesuje. Iz takvog društva prvo će pobeći intelektualna i moralna elita, ako se ikada tu i našla. Tada sve postaje moguće - osim jedne stvari: da interes zemlje stave ispred sopstvenog interesa.” Dana Popović zaključuje da bi zato s pažnjom trebalo posmatrati kako Evropska unija prevaspitava Hrvatsku (sve sa hapšenjem Sanadera): “Ostaje nam samo da se pitamo: je li to, zaboga, jedini način za čišćenje političke scene od onih koji sem gole vlasti i lične koristi ne vide ama baš ništa drugo”. Neobjavljena koalicija vlasti i opozicije sa najbogatijim ljudima Srbije ne bi bila moguća kada bi postojala kritička javnost, oslonjena na nevladine organizacije, slobodne medije ili ugledne intelektualce. Ali neki komedijant slučaj se pobrinuo da i NVO, medije i kulturnu, intelektualnu javnost uveže u harmoničnu, skladnu porodicu nazvanu srpska elita. Čak i najrevnosniji dokumentaristi teško nalaze ozbiljne kritike vodećih nevladinih organizacija upućene Vladi, osim inicijativa usmerenih na oštriju borbu protiv opozicije i ostalih ekstremista ili pritiska da Vlada uradi ono što je inače nameravala ali se nije usuđivala dok ih na to ne natera nevladin sektor. Zlobnici veruju da je iznenadna eutanazija nevladinog sektora povezana sa čuvenom linijom 481 iz budžeta Srbije, koja označava stavku za pomoć nevladinim organizacijama. Na toj liniji se prošle godine nalazilo četiri milijarde dinara, od kojih je, istini za volju, dve trećine otišlo raznim sportskim udruženjima, ali je svejedno za nevladine organizacije izdvojeno više od deset miliona evra. Malo humora u tugaljivu priču o sistemskoj korupciji nečega što je do pre koju godinu pretendovalo da bude glavni korektiv vlasti ili jedan od stubova civilnog društva unosi podatak da je i u prošlogodišnjem budžetu Bezbednosno- informativne agencije izdvojeno milion i po dinara za nevladine organizacije. Da li zbog odlično osmišljenog sistema nacionalnih penzija ili demokratske navike postpetooktobarskih vlada da umetnici ne mogu računati da će njihovi projekti biti stavljeni na budžet ukoliko budu kritični prema istoj politici, tek umetnici i kulturni radnici su preko noći javne istupe sveli na kritiku mračne prošlosti i izvesnih, maglovitih nepravilnosti u društvu za koje su odgovorne još neidentifikovane snage. Diplomirani cinici uvereni su da bi kulturna elita sutra ćutke prešla preko zatvaranja svih pozorišta, kada bi država dala još stotinak nacionalnih penzija, baš kao što danas ćute o zatvaranju muzeja ili bioskopa. Čudan odnos medija i građanstva se možda najbolje može videti u rubrikama komentari čitalaca, gde se gotovo ritualno osuđuje nedostatak uređivačke slobode i tumače pozadine određenih medijskih akcija. Tako nekako su se pred kraj 2010. godine, partije, biznismeni i nekadašnje nevladine organizacije i bivši slobodni intelektualci našli u neraskidivoj organizaciji koja se ulepšano zove elita, a nešto realnije vladajuća kasta, bez ozbiljnijeg kontakta sa običnim građanima koji imaju pravo na samo dve društvene aktivnosti – da glasaju i da plaćaju porez. Jedan od stručnjaka koji se najozbiljnije bave elitom u Srbiji, Mladen Lazić, podseća na to da su političke i ekonomske elite u Srbiji bile najotvorenije tokom prvih decenija socijalističkog režima, kada su obe elite popunjavane pojedincima iz nižih slojeva. “Kasnije, s brojčanim uvećanjima srednjih slojeva i rastom materijalnih nejednakosti, elite su se postepeno zatvarale prema usponu pojedinaca iz seljačkih i radničkih porodica. Tokom devedesetih, u Srbiji se regrutacija novih elita razlikovala od one u drugim istočnoevropskim zemljama po tome što je kod nas broj pojedinaca koji su u njih ušli iz redova prethodne nomenklature bio izrazito veći – takvih je ovde u novoj ekonomskoj eliti bilo čak dve trećine, naspram jedne petine do jedne trećine u Mađarskoj ili Poljskoj. Od kraja 90-ih ovo se stanje postepeno menja, tako što u novu ekonomsku elitu sve više prodiru poslovni uspešni pojedinci poreklom iz srednjih slojeva. I poreklo pripadnika političke elite se menja – oni se danas skoro isključivo uspinju iz srednjih slojeva, što znači da je pojedincima iz radničkih ili poljoprivrednih grupacija izrazito teško dostupan”. Iako se u biografijama brojnih uglednih javnih ličnosti može naći da su rođeni u siromašnoj radničkoj ili seljačkoj porodici, danas je u Beogradu teško naći studenta iz neke siromašne seljačke, radničke porodice iz unutrašnjosti. Osnovna sociološka pretpostavka za razvoj nekog društva – vertikalna propulzivnost ili prohodnost je doživela kliničku smrt u oblasti gde i dalje vlada formalna jednakost – školstvu. “Postsocijalistička transformacija u svim je zemljama donela izrazito povećanje nejednakosti – pogoršavao se položaj poljoprivednika, manuelnih radnika i službenika (uz penzionere i rastući broj nezaposlenih), a rastao standard delova srednjih slojeva i naročito elite (ekonomske više nego političke). Kod nas je tokom 90-ih došlo do radikalnog rasta nejednakosti između vrha društvene hijerarhije (dela ekonomske i političke elite, koja se naglo bogatila) i svih drugih grupacija koje su naglo siromašile. Posle 2000. godine se i na ovom planu stanje u Srbiji približava onom u drugim socijalističkim zemljama. Ekonomska elita zadržala je svoju izrazitu prednost u odnosu na druge grupacije. Materijalni položaj delimično obnovljene političke elite je u prvom periodu bio nešto pogoršan, ali se zatim i on apsolutno i relativno popravlja. Nasuprot njima, iako se u apsolutnom smislu popravio, materijalni položaj manuelnih radnika sve više zaostaje za položajem viših slojeva.“ Lazić zaključuje da se u Srbiji elite odvajaju od društva na sličnim osnovama kao i u drugim zemljama, s tim što je to odvajanje radikalno u odnosu na niže, manuelne slojeve, a znatno manje na srednje slojeve. Velika studija koja je rađena za potrebe jedne od najmoćnijih svetskih finansijskih organizacija imala je gotovo neverovatan zaključak – kvalitet života nekog pojedinca najviše, čak 60 odsto, zavisi od toga u kojoj zemlji si se rodio, 20 odsto zavisi od roditelja, a svega 20 odsto od individualnih sposobnosti. Takva studija nije rađena u Srbiji, ali bi se lako moglo ispostaviti da na kvalitet života najviše, bar 90 odsto, utiče u kom se delu društva nalazite – samoproglašenoj eliti ili ostatku Srbije.