Vokerova posla

Iako su finski patolozi još 2001. godine objavili rezultate svojih analiza prema kojima se vidi da masakra u Račku nije bilo, tek je nedavna izjava Helene Rante postavila pitanje kakvu su tačno ulogu imali verifikaciona misija i njen šef, Vilijam Voker. Ako ovde dodamo i nekoliko leševa pronađenih nakon bitke u selu Račak a čiji identitet nije nikada utvrđen, videćemo da duhovi iz ormara ne pripadaju samo svetu paranormalnog. Bivši ministar spoljnih poslova SRJ, Živadin Jovanović, kaže za NIN:

- Dolazak verifikatora pada nakon potpisivanja sporazuma o verifikacionoj misiji između Geremeka, poljskog ministra spoljnih poslova i naše strane.

Beatris Lakost, portparol KVM kaže za NIN:

- Zvanično, KVM je trebalo da nadgleda prekid vatre između srpskih snaga bezbednosti čija je vlada potpisala primirje, i OVK koja nije potpisala ništa.

Ovo stoji kao nepobitna činjenica. Šta se onda dogodilo u Račku a i na teritoriji celog Kosmeta?

Donedavno, ni hronologija događaja nije bila najjasnija. Sada možemo već reći da je sukob počeo u noći 15. januara, kada je deo posebne jedinice MUP-a Srbije krenuo da zauzme položaje iznad sela, prema Jezerskoj planini, gde su otkrili dva reda rovova, dugih oko dva kilometra, i likvidirali dvojicu stražara oko gnezda sa mitraljezima i ručnim raketnim bacačima. Drugi deo jedinice MUP-a u svitanje, zajedno sa jednom jedinicom vojske koja je došla kao logistička podrška (prevoz), uz pratnju posmatrača iz OEBS-a pokreće se prema selu u kome je bio smešten štab terorističke brigade.

- Račak je selo duboko u Jezerskoj planini, idealno za pripremu akcija i skrivanje terorista, a što su oni često i koristili, objašnjava NIN-u bivši zapovednik Prištinskog korpusa, general Nebojša Pavković. MUP je pratio akcije te grupe. Vojska nije bila direktno uključena u akciju osim što su nam u jednom trenutku tražili logističku podršku u smislu prevoženja jedinica MUP-a.

Prava bitka u kojoj svega nekoliko terorista uspeva da se probije kroz obruč, odigrala se u rovovima iznad sela a okončava se oko 15 časova i 30 minuta. Dakle, u vreme kad počinje da pada mrak. Policija počinje sa prikupljanjem oružja terorista. Ekipe AP i Rojtersa ulaze u selo kao i posmatrači i razgovaraju sa dvojicom staraca. Iako je policija nastojala da spreči pomoć teroristima iz susednih sela (Rance i Petrovo), nakon smene policajaca koji su učestvovali u bici, pojavljuju se teroristi sa druge strane Jezerske planine tj. iz Budakova i otvaraju jaku vatru. Jedinica MUP-a se povlači prema Uroševcu i tako ostavlja prostor za docnije Vokerove nastupe, bez obzira na to što je bilo jasno da je u Račku bio štab terorističke brigade u čijem je kompjuteru nađen spisak od 126 terorista među kojima četiri imena nisu bila albanska. Bila su, navodno, engleska. Voker je 16. januara ušao u Račak; ostalo je nejasno gde je bio u vreme sukoba. Tek 17. januara su istražni organi Republike Srbije, uz policijsku pratnju koja je vodila pravu bitku sa teroristima ali i uz ometanje Vokerovog pomoćnika DŽona Karola Drevinkijevica, ušli u selo i preuzeli 40 leševa. U povratku, sudeći prema iskazu istražnog sudije Danice Marinković, došlo je do pravog obračuna sa teroristima koji su pokušavali, prema njenom ubeđenju, da spreče odvoženje tela na obdukciju. Sve doskora, niko nije pominjao spisak. Da li se u ovom, inače neobjavljenom spisku kriju elementi istine o Račku?

Još je 9. aprila 2000. godine italijanski časopis Manifesto postavio pitanje nestanka 13 leševa sa “groblja mučenika” u Račku, dovodeći ovaj slučaj u vezu sa skrivenim igrama. Beatris Lakost kaže da se znalo za neka nestala tela i da se mnogo spekulisalo sa njihovim poreklom, počev od albanskih civila preko srpskih vojnika i policajaca, pa do stranih instruktora:

- Stvar je u tome što je sam Voker bitno otežao posao forenzičarima time što je pustio novinare da se slobodno kreću po mestu događaja.

Veoma validan dokaz stranog prisustva, ne samo u Račku već u čitavoj drami nalazimo u knjigama koje su sami Albanci počeli da objavljuju nakon ulaska Kfora na Kosmet. Još 2000. godine je izašla knjiga “Tako je govorio Tahir Zemaj”, a u kojoj sam visoki oficir OVK govori o ovoj saradnji, Turskoj kao zemlji početne obuke terorista, instruktorima iz zemalja NATO, ali i Nemačkoj kao “centrali” za organizaciju. Štaviše, vidi se da je Zemaj, inače bivši FARK-ovac (jedinice koje je okupljala vlada Bujara Bukošija), 1993. bio na razgovoru o albanskom pitanju sa američkim snagama u Obaveštajnom i kontraobaveštajnom centru za Jugoistočnu Evropu u Augsburgu, gde je njemu, navodno, bilo predloženo da ide na jednogodišnju kontraobaveštajnu specijalizaciju u SAD. Zemaj je tada predložio drugog čoveka (Ahmeta Krasnićija). U Prištini je 2002. izašla knjiga Muhameta Ćete, “Nastradali iz OVK na Košarama”, u kojoj je dat spisak poginulih terorista u rejonu Košara. Pod brojevima 10.68. i 72.60. nalaze se imena Arnoa Pjera Pejara (rođen 4.9.1971. u Parizu) i Murata Muhameda Alija (rođen u Alžiru, bez datuma rođenja). Ovde je nesumnjivo reč o stranim plaćenicima koje je OVK “kupovala” pripremajući se za rat. Međutim, ovakve knjige su ubrzo prestale da se štampaju.

- OVK je dugo godina pripremana, organizovana i obučavana zahvaljujući sredstvima uglavnom iz zapadnoevropskih zemalja a ponešto iz Amerike, kaže Živadin Jovanović. Najviše sredstava je sakupljeno u Nemačkoj gde je Bukoši imao sedište i kancelarije, ali i mrežu za prikupljanje finansijske podrške. Mi smo kao diplomatija mnogo puta reagovali zvaničnim putem, prema Nemačkoj naročito. I oružje je poticalo sa Zapada. Što se tiče mesta za trening, jedan deo njih se obučavao u građanskom ratu u Hrvatskoj, Bosni, ali i u centrima u severnoj Albaniji i Makedoniji.

Novinar Kit Li u svom komentaru suđenja Miloševiću, pominje tekst koji je još 12. marta 2000. izašao u Sandej tajmsu, a prema kome su Albanci devedesetih došli u vezu sa jednom, inače malo poznatom no veoma moćnom, agencijom koja regrutuje bivše, mahom penzionisane visoke američke oficire: MPRI. Sudeći prema svim podacima, kontakt je ostvaren zahvaljujući Agimu Čekuu koji je u prvoj polovini devedesetih bio oficir Hrvatske vojske, a Hrvatska je u to vreme sarađivala sa ovom agencijom kao i sa spin-doktorima iz nadaleko poznatog Ruder Fin-a. Osoblje ove agencije je očito bilo na Kosovu u vreme boravka verifikacione misije. Sudeći prema izjavi britanskog generala Čarlsa Gatrija londonskom Tajmsu, u našoj južnoj pokrajini su se nalazili i pripadnici jedinica DELTA i SAS i oni su ostali tu i u toku bombardovanja. Danas znamo da su Albanci imali i svoju jedinicu DELTA kao i “Atlantski korpus”! No, sve ovo otvara staro pitanje: šta su radile i naše bezbednosne službe i razne humanitarne misije na ovom području? General Pavković kaže da su Vojska i MUP sačinili brdo dokumenata sa ovim obaveštenjima, na osnovu stvarnih dokaza i da je sve prosleđeno vlastima. Ovo potvrđuju i navodi tadašnjeg ministra inostranih poslova, Jovanovića. Govoreći o verifikacionoj misiji, Bo Pelnas, švedski mirovni pregovarač za Balkan u nedavnom intervjuu listu Dagens niheter kaže:

- Posmatrano sa strane, to je bila uobičajena mirovna misija. Međutim, posmatrano iznutra, misija je obuhvatala i jednu obaveštajnu ćeliju od 50 do 70 ljudi, o čijem se radu može samo spekulisati. Lično sam ubeđen da su SAD, već u jesen 1998. sarađivale i podržavale gerilu kosovskih Albanaca.

Ističući da je dobar deo osoblja verifikacione misije obavljao svoj humanitarni posao veoma predano, Beatris Lakost ima ponešto da doda na neobično ponašanje unutar misije:

- Unutar misije je postojala jedinica nazvana “Fuzija” koja je navodno trebalo da pripremi “plavu knjigu” i druga dokumenta koja se tiču uloge posmatračkog rada misije. Međutim, meni kao portparolu misije, nikada nije bilo dozvoljeno da uđem u tu sobu. Ista jedinica je radila u Ohridu nakon našeg povlačenja i opet u velikoj tajnosti. Rečeno mi je i da je misija ostavila mnogo GPS-opreme (geopoziciranje iz svemira) OVK, i da je kancelarija OEBS-a za nabavke u početku ispitivala člana misije zaduženog za opremu a koji je inače bio Nemac.

Ove teze potvrđuje i Živadin Jovanović kada kaže da verifikaciona misija nikada nije bila kompletirana, jer je u odnosu na ukupan dozvoljeni broj posmatrača, njih bilo čak više stotina manje.

- Očigledno, postojali su određeni kriterijumi za izbor posmatrača. Brzo se pokazalo da su među njima mnogi bili bivši vojni i policijski oficiri sa iskustvima profesionalnih obaveštajaca. Nakon raspoređivanja jednog značajnog dela verifikatora, došlo je do intenziviranja aktivnosti OVK.

Ovo nije negirao ni sam Voker. Uostalom, ne bi ni trebalo jer njegova biografija kaže da je on penzionisani general za specijalne operacije, umešan u sve ono što se događalo na području Salvadora, Nikaragve, pa i Makedonije. Istina, biografija ne dokazuje ništa ali ga diskredituje kao objektivnog posmatrača. Međutim, nakon odlaska misija se većim delom povukla u Makedoniju. Zašto je ovaj detalj važan? U februaru 1999. došlo je do incidenta na prelazu General Janković. Osim toga, prilikom sukoba makedonskih i terorističkih snaga u Aračinovu 2001. i diplomatski izboksovanog povlačenja, otkriveno je upravo prisustvo 17 oficira iz MPRI, nakon čega je američki predsednik Buš organizaciju ANA stavio na svoju crnu listu. Problem je u tome što ova agencija, kako kaže američki publicista DŽordž Semjueli u svom tekstu “Srećni dani, ponovo su ovde”, radi na ugovor sa svima, pa i sa američkom vladom i veoma je teško povezati je sa tadašnjom administracijom u Vašingtonu. Vilijam Voker nikada nije do kraja demantovao pojedine napise da ima dodire sa MPRI. Za dr Slavišu Dobričanina, patologa koji je učestvovao u obdukciji leševa iz Račka, to je veoma verovatno:

- Među 40 leševa koji su, nakon sukoba u Račku, 17. januara stigli u Prištinu na obdukciju, nađena su četiri leša nad kojima nije bio izvršen obred obrezivanja, u dobi od 30 do 45 godina, tamnije puti. Za njih se niko nije interesovao, niko ih nije identifikovao, a preuzeli su ih seljaci iz Račka kad su došli po ostala tela. Siguran sam da je reč o stranim instruktorima, štaviše, siguran sam da je Voker bio upućen u njihov identitet. Zašto? Zato što je broj ubijenih terorista ostao nerazjašnjen jer su Voker i OVK tvrdili da je nastradalo 45 terorista a nama je u Prištinu stiglo samo 40 njih.

Danica Marinković, istražni sudija u slučaju “Račak” dodaje:

- Kroz sprovođenje istrage protiv terorista, na osnovu iskaza većeg broja njih, došla sam do saznanja o prisustvu stranih instruktora, centrima za obuku, načinu dolaska do oružja. Sva moja saznanja upućuju na to da su njima, tj. većem broju lica, bili instruktori visoki američki oficiri u penziji. Obuka se u početku odvijala u Albaniji, a potom i na području Kosmeta. Teroristi nisu pominjali naziv nikakve organizacije.

Živadin Jovanović ističe da su i prema njegovim saznanjima instruktori uglavnom bili iz redova pomenutog MPRI. Otkud onda priča o SAS-ovcima u Račku? Ako je istina ono što su sami britanski oficiri govorili, njihove elitne snage su bile i te kako prisutne na teritoriji Kosmeta i u vreme bombardovanja, a verovatno i pre. Jovanović kaže da su Britanci i njihove službe odigrali ključnu ulogu u pripremi bombardovanja i ulasku truda NATO-a na Kosmet, a da su službe SAD više bile dodatna pomoć. No, da li sve ovo identifikuje nastradale u Račku?

Naravno, danas je teže utvrditi šta se desilo i ko je nastradao u Račku. No, ono što zbunjuje jeste činjenica da niko u to vreme nije govorio o spisku koji se sada pominje, niti je bilo gde pomenuto da postoje dokazi stranog prisustva. Inače, iz literature o paranormalnim pojavama znamo da su duhovi u stvari duše koje lutaju između dva sveta, sa energijom koju je teško kontrolisati, pogotovu kada se “probudi”.