Arhiva

Gnezdo čelične ptice

NIN | 20. septembar 2023 | 01:00
Nedavno objavljivanje naslovne stranice zagrebačkog nedeljnika koja komentariše pad dveju letilica hrvatskih vazduhoplovnih snaga na trenažnom letu, izazvalo je poprilične varnice u javnosti. Naglašene reči „Oba, oba su pala“, baš kao i reakcije na njih, svedoče da još uvek, toliko godina nakon oružane faze rata za jugoslovensko nasleđe, živimo u veoma prednapregnutom polju. Sada je svejedno da li je reč o čistoj zluradosti, ispitivanju granica prostiranja kritičke reči u tamošnjem društvu ili nečem trećem. U svakom slučaju ovaj događaj je u naše vidno polje vratio jednu retro-letilicu, nekadašnji ponos jugoslovenske firme nazvane RV & PVO, nadzvučni mlaznjak „mig 21“. Nepunu godinu živeo sam u kući ispod čijih je prozora bio parkiran supersonični avion. Neobično, reći ćete. Ali ako imate u vidu da sam vojni rok u JNA služio na aerodromu (i to u vreme kada je najviše komandno lice bio general čije je prezime bilo istovetno kao tada široko reklamirano sredstvo za suzbijanje moljaca), stvar postaje donekle logičnija. Sa mog prozora pružao se širok pogled na ravnicu i, u prvom planu, na groblje aviona: pored dve „dakote” u odmaklom stadijumu dekompozicije, stajao je i niz zarđalih mlaznih lovaca tipa „sejbr”, koje smo dobili sa Zapada kada smo se, onomad, posvađali sa Istokom. Posle smo se pomirili, pa više nije bilo imperijalističkih čeličnih ptica, došli su bratski (i jeftiniji) „migovi”. Jedan od njih – baš ovakav kakav se našao na kontroverznoj „padajućoj“ naslovnoj stranici – bio je večito parkiran ispred hangara. Neispravan, služio je za zemaljsko uvežbavanje avio-oružara i drugih budućih branilaca našeg tada širokog i samoupravnog neba. Kratko ime te elegantno oblikovane letilice lako se ugrađivalo u vulgarne vojničke pošalice. A i bez tih šala imao sam utisak da sam postao intiman sa tim tipom aviona, sa „dvadeset jedinicom”. Putem koji prati kanjon reke Debed stiže se do Alaverdija. Put zatim nastavlja prema severoistoku i stiže do granice sa Gruzijom. A pruga sa kojom se cesta prepliće može vas, uz dosta strpljenja i ponešto sreće, dovesti do Teherana. Hučna reka preseca vulkanske stene: njihovo magmatsko poreklo odgovorno je za činjenicu da u njima ima mnogo obojenih metala i drugih za civilizaciju korisnih materija. Otud je duboki kanjon prošaran majdanima i postrojenjima za preradu rude. Priroda koja se, ovde, na severu Jermenije, objavljuje vanserijskom lepotom nikako ne uspeva da pronađe korelat u društvu. Rudnici koji su u sovjetsko vreme kako-tako radili sada liče na scenografiju antiutopijskih filmova. Prizori neodoljivo podsećaju na one kakvi se viđaju i u Srbiji, u Boru ili Majdanpeku. Jedina razlika je konfiguracija terena i neobičan običaj da se „azbestna naselja“ radničkih paviljona podižu uz samu ivicu provalije. Izazovno za samoubice... U „maršrutki” koja se raspadala savladavao sam, kažu, najstrmiji putni uspon celog bivšeg Sovjetskog Saveza: na platformastoj zaravni iznad zapuštenog rudarskog grada nalazi se manastir Sanain, mesto prema kojem sam se zaputio. Podizan između desetog i trinaestog veka, taj kompleks je jedan od nekoliko jermenskih spomenika koji su se našli na listi svetske baštine. Kupaste kupole, prostori nekadašnje biblioteke i učilišta, sve je izvedeno u tamnom bazaltu, precizno, mudro. Duh Jermenske apostolske crkve sumnjičav je prema monumentalnim svetim slikama, otud su enterijeri uglavnom prazni. Ništa ne odvlači pažnju, arhitektonski genije deluje u svoj svojoj čistoti. Kapiteli stubova ukrašeni su ornamentalnim reljefima kojima dominira elegantna, izdužena forma krsta. Vaši koraci koji odjekuju, odjekuju drugom dimenzijom sveta. Vraćajući se pešice (maršrutka nije izdržala uspon, pa je druga čekala u dolini), iza krivine pod samim manastirom ugledao sam, pod elegantnom betonskom konstrukcijom, ništa drugo do dobro poznati „mig-21“. Bilo je to treće teme trougla fatamorgane: napušteno i raspadnuto socijalističko naselje rudara, zrno srednjeg veka i, konačno, nadzvučni avion na mestu koje izgleda kao sâm kraj sveta. Zastareli avioni često se postavljaju kao dekoracija na ulasku u kakvu vazduhoplovnu bazu. O tome nije moglo biti reči jer bi svaka letilica koja bi se odavde vinula nakon nekoliko sekundi udarila u strmu naspramnu liticu kanjona. Tumačenje sam dobio brzo, od ponosnih domaćina: avion pod betonskim baldahinom je zapravo spomenik, a kuća pored njega memorijalni muzej braće Mikojan, Anastasa, čuvenog političara, i Artema, još čuvenijeg konstruktora aviona. „Dvadeset jedinica” se može smatrati najuspelijim proizvodom firme „Mikojan i Gurevič” – konstruisan krajem pedesetih on i dalje drži nekoliko rekorda: to je najduže i najviše proizvođeni borbeni avion svih vremena. Sklopljeno je više od deset hiljada primeraka, od toga 194 u Čehoslovačkoj. Postojala je i verzija koja je proizvođena u Kini. Jugoslovensku zastavu sa zvezdom nosilo je nešto više od dve stotine ovih elegantnih letilica sa delta-krilima. Istakli su se u Vijetnamskom ratu, sukobima arapskih zemalja sa Izraelom, čarkama Indije i Pakistana, konačno, na našu nesreću, i u ratovima vođenim na našem tlu tokom poslednje decenije prošlog veka. Svojevremeno se nalazio u sastavu ratnog vazduhoplovstva više od pedeset zemalja. Neke od njih više ne postoje, ali „dvadeset jedinicu” i dalje koristi dvadesetak ratnih avijacija. U delima popularnog rumunskog pisca-pilota Doru Davidovicija „dvadeset jedinica” se pojavljuje kao književni lik – u tom avionu je i poginuo, 1989. godine, prilikom neuspelog sletanja. Kao i većina memorijalnih muzeja ličnosti koje su obeležile prohujale epohe – i ovaj je u dobroj meri zapušten. Na ulazu vas, pored čuvarke u papučama, starice koja se iskreno obraduje svakom posetiocu, dočekuje i kolevka u kojoj su se ljuljuškala slavna braća. Može li, pitam se, memorijalni muzej uopšte postojati ako nema kolevke? Ako bolje razmislimo, ova drvena kolevka je neka vrsta pra gnezda, mesta gde se ispilila ubojita čelična ptica. Vreme koje je prošlo izmenilo je hijerarhiju braće: brat-političar, jedan od retkih koji su, nije šala, nadživeli Staljina, sveden je na zastavu poljoprivrednog kombinata koji je nosio njegovo ime, tepih sa utkanim likom predsednika prezidijuma Vrhovnog sovjeta i nekoliko fotografija. Svaki vitez ima i svog konja, ni komunistički nisu izuzetak: u dvorištu je, u staklenom tanku neverovatno sličnom onim u kakve Dejmjan Hirst „pakuje“ svoje radove, parkiran njegov verni auto „zim“ (skraćeno od Zavodi imeni Molotova) u poodmaklom stadijumu dekompozicije. I to bi bilo sve... Brata-konstruktora publici, međutim, predstavljaju bezbrojne makete, snimci svih letilica koje je stvorio tokom svoje duge karijere, čak i onih najnovijih, nastalih posle njegove smrti u birou kojeg je zasnovao. Tu su i Artemove uniforme okićene raznobojnim ordenjem, brojni uramljeni citati na ruskom i jermenskom. Među njima i jedan svakako vredan pamćenja: Uskoro, mi ćemo leteti tako brzo i visoko kako danas lete junaci fantastičnih romana. Oduvek me je zbunjivala činjenica da se oružju često daju nadimci od milja. „Mig-21“ je, u kodnom rečniku NATO-a imao ime „Fishbed”. U Rusiji su mu tepali – balalajka, njegova krila oblikovana kao trougao podsećala su na konture tog instrumenta. A u Poljskoj je dobio ime „olovka”, zbog zašiljenog vrha. Na kraju krajeva, ako je to nešto što se može reći u prilog Artemovog visokotehnološkog smrtonosnog proizvoda, olovka je, u istoriji, usmrtila više nedužnih ljudi no svih deset hiljada „dvadeset jedinica” zajedno. Uključujući i dve koje su, u našem susedstvu, nedavno prestale da postoje.