Naša teorija i liberalni ideal

Ma koliko da je naša teorija posle raspada socijalizma odustala od marksizma, jedan njen deo još nije odustao od metafizičkih teza jer je ostao u hegelijanskim okvirima. Drugi njen deo nastoji da napusti metafizičke vode priklanjajući se postmodernizmu koji jeste kritički usmeren prema metafizici, ali i prema liberalizmu. U našoj teoriji dugo je dominirao marksizam koji ima bitne zajedničke tačke sa hegelijanizmom. I Marks i Hegel shvataju, u skladu sa metafizičkom tradicijom, zajednicu kao organski totalitet u kojem pojedinci ne mogu delati nezavisno od celine i utoliko su lišeni mogućnosti da postupaju isključivo po vlastitoj volji. Pošto liberalizam razara ovaj primat celine nad delovima, zajednice nad pojedincem, postavljajući prirodna individualna prava kao polaznu tačku iz koje se onda sve drugo, pa i zajednica izvodi, oba ova mislioca su krajnje kritički usmerena prema “atomizovanom” liberalizmu. Stoga oni izlažu kritici apstraktnost i formalizam modernog prava po kojem pojedinac, stupajući u zajednicu, dobrovoljno prenosi deo svojih prava na nju, da bi mu ona za uzvrat obezbeđivala sferu negativnih sloboda u kojoj može da dela isključivo prema vlastitom htenju, nezavisno od drugih i zajednice, uz uslov da ne povredi istu takvu slobodu ostalih. NJihov krajnji ideal je bio neantagonistička zajednica u kojoj su odnosi između svih njenih sfera i unutar njih uređeni na uman način i u kojoj stoga postoji identitet između javnog i privatnog, zajedničkog i individualnog interesa. Tek u takvoj zajednici ljudi će živeti u skladu sa vlastitom suštinom. Ovaj njihov ideal bio je nužna izvedenica njihovog metafizičkog uverenja da ljudski um može saznati svetsko-istorijske zakone zato što je i sam objektivni svet umno (logički) strukturisan, tj. zato što u suštini postoji identitet između bića (spoljašnje realnosti) i ljudskog uma. Ma koliko da je naša teorija posle raspada socijalizma odustala od marksizma, jedan njen deo još nije odustao od metafizičkih teza jer je ostao u hegelijanskim okvirima. Drugi njen deo nastoji da napusti metafizičke vode priklanjajući se postmodernizmu koji jeste kritički usmeren prema metafizici, ali i prema liberalizmu. Najuticajnije postmoderne struje su multikulturalizam i komunitarizam čije je implicitno ili eksplicitno polazište etnocentrizam, a ne individualizam: krajnja konsekvenca njihovih teza je izdeljenost sveta na etnički homogene države. I hegelijanske i postmoderne struje se veoma kritički odnose prema liberalnom idealu čije je temelje postavila prirodno-pravna filozofija (Kant, Lok i drugi). Ovaj liberalni ideal je radikalno drugačiji od metafizičkog jer on nije definisan pozitivno već negativno, čisto formalnim procedurama i normama kojima se ne određuje šta ljudi treba da čine kako bi njihov život bio u skladu sa suštinom ljudske prirode, već kojima se svakom pojedincu omogućava da postane autor vlastitog načina života. Ove univerzalno-formalne procedure i norme predstavljaju uslove bez kojih ne može biti modernosti. Stoga, što hegelijanske i postmoderne koncepcije radikalnije izlažu kritici naznačeni liberalni ideal, to one u većoj meri padaju ispod nivoa modernog sveta. Multikulturalizam i komunitarizam zapravo znače povratak premodernom integrisanju partikularne kulturne tradicije i prava. Jer oni, suprotno modernoj logici koja razdvaja pravni sistem od kulturne tradicije, teže da pravni sistem svake države prilagode karakteru kulturnih tradicija koje postoje unutar nje. Time se u državu zapravo uvodi pluralizam pravnih sistema koji treba da omogući razmah pluralizma različitih etnonacionalizama unutar nje. Dok se liberalizam zalaže za „individualni multikulturalizam“, tj. za koegzistenciju kulturno i etnički različitih pojedinaca, dotle je u središtu pažnje multikulturalista i komunitaraca koegzistencija u sebe zatvorenih kulturno-etničkih kolektiviteta koji bi trebalo da imaju sebi primerene pravne sisteme kao „čuvare“ njihove tradicije. Razapeta između totalizujuće hegelijanske metafizike i postmodernizma koji, glorifikujući grupne identitete, najavljuje smrt moderne individualističke paradigme, naša teorija samo marginalno dotiče prirodno-pravnu koncepciju na kojoj počivaju svi moderni ustavi koji su omogućili dinamiku modernizacijskih procesa. Vreme je za nove perspektive.