Komentatori

U vremenu pre interneta, pisma čitalaca bila su zanimljiva rubrika gde se moglo naći pametnih komentara, čitavih malih studija. Bila su potpisana imenom i prezimenom, uz napomenu da je adresa poznata redakciji. Dakle, autor je imao identitet. Dobro, i tu je bilo pacijenata. Ali, postojala je korpa dežurnog urednika u kojoj su završavala sočinjenija zagađivača javnog prostora. Zalud im bio trud i upornost. A onda, sa buđenjem naroda u vreme Miloševićevog risorgimenta, raspisali su se i razvikali poniženi i uvređeni, znalci istorije, upućenici u tajne i zavere. Naravno da skidanje poklopca sa ćupova gde se pola veka čuvala konzervirana istina komunističkog režima, jeste bio znak demokratizacije društva, međutim, problem je u tome što je tzv. demokratizacija javne reči sprovedena na hajdučki način bila samo nastavak denuncijacije novim metodama, zeleno svetlo za potkazivače svih fela, za onu amorfnu masu jurodivih koja je u društvima bez jake građanske tradicije važan koalicioni partner svake vlasti. Naravno, to i jeste bio sloj na koji je tadašnji režim tipovao, koji mu je bio prirodni oslonac u sprovođenju ratno–huškačke propagande, i koji je regrutovan za buduće ratove. To je sloj koji ne misli svojom glavom, već kao riba guta mamac, idealan za svaku vrstu manipulacije, letilica bez motora, lebdi u smeru koji mu drugi odredi. Nove tehnologije omogućile su i niščima duhom ispusni ventil, iluziju boravka u prostoru javne reči, dijalog sa sebi sličnim minornim likovima na zajedničkom zadatku pražnjenja bisaga punih mržnje, prostaštva i besa. Pretpostavljam da im bavljenje drugim pruža makar kratkotrajno bekstvo od suočavanja sa vlastitim ništavilom. Dok opet ne utonu u noć do sledećeg oglašavanja. Nismo valjda zaboravili vremena kada je gost u studiju mogao biti svako ko je uveseljavao prostotu? Važno je bilo da samo duva u diple populističkih partitura. Usijani telefoni u radijskim i televizijskim redakcijama puštali su u etar glasove bezumnih, samoproglašenih izbavitelja čija je jedina funkcija bila da gurnu zdrav razum u duboku ilegalu. Broj onih koji su na taj način praznili negativnu energiju uveliko je prevazilazio broj komentatora iz reona normalnih, kojima jarost i gnev nisu argumenti po sebi. Koji se ne izražavaju sačmaricom. Koji žele da pruže podršku pameti i razumu. I tako je, nažalost, ostalo do danas. Za sociologe je to važan reper u određivanju beznađa u kojem se našlo srpsko društvo. I zato mislim da ta njiva koju svakodnevno đubre simpatizeri ludila produktima vlastitog mozgovlja zavređuje ozbiljnu analizu sociologa, psihologa i psihijatara. I analitičara koji bi donekle ustanovili procenat obolelih u našem društvu, kao što utvrđuju procenat simpatizera neke političke stranke uoči izbora. Odavno već nameravam da se pozabavim fenomenom komentatora iz zone sumraka, onim buđavim mozgovima koji u zasedi anonimnosti dopisuju komentare vođeni refleksima vlastite patologije. Naravno, nikog normalnog ne zanimaju produkti njihovog mozgovlja, već sama potreba da se oglase, da puste krik u etar. I što je još važnije, valjalo bi saznati šta to njih iritira? Na koje reči i pojmove se automatski uključuju poput prislušnih uređaja? I koliki je njihov procenat u Srbiji? Samo na osnovu komentara lako je pogoditi ime sajta. Sa malom verovatnoćom pogreške, iskusan čitalac može da odredi da li je na sajtu B92 ili Danasa, Blica, Politike ili Novosti. Ili je zalutao u obor kakvog tabloida. U narodu gde četvrtina populacije nema osnovnu školu, gane do suza tolika briga za ćirilicu. Potencijal umova iz zone sumraka najraskošnije se iskazuje kada se nađu tet-a-tet sa pametnom osobom koja se oglasila intervjuom ili komentarom u novinama koje joj baš nisu prirodno stanište. Dok kažeš britva, eto ti besnih pirana koje samo čekaju da im takav, razuman, sa integritetom i delom, dopadne zuba. Verujem da je važno, pre svega iz edukativnih razloga, da se pamet širi i onim medijskim prostorima gde je zdrav razum još uvek u izgradnji. To je misija svakoga čija glava nije rezervat bezumlja i haosa. Kad god ugledam tekst ili intervju osobe koju poštujem, na mestu gde ga nisam očekivao, zavučem pogled duboko u nisku komentara, gde simpatizeri Farme i ostalih sličnih univerziteta vode dijalog. Zanima me koliki je vodostaj njihovog mraka. Nedavno sam pročitao odličan intervju sa jednim poznatim rediteljem, koji je zaključio da danas u srpskom društvu nema prave, istinske alternative, da je toga najmanje u opoziciji sa njenim rigidnim, populističkim i prevarantskim programima. I da nam nedostaje jedna prava, poštena politička snaga za kojom bi krenuli svi oni razočarani i utučeni ljudi. Spustivši se u kloaku komentara, odmah nailazim na: „Šta priča ovaj, bre”? I tako dalje, duboko u noć. Sve sami nadimci. Praznina i prostota u ogromnim količinama konzumira deminutive. Valjda je to kompatibilno sa količinom pameti koja im je udeljena. Primećujem da njih iritira sve što je pošteno, plemenito, dosledno, a nadasve logično. Što traži rizik. Red, sistem, postojanost i odgovornost doživljavaju kao prirodne neprijatelje svetova u kojima su zatočeni. Priželjkuju društvo u kojem bi prostakluk, divljaštvo i agresija bili vrhunski principi. Jer, samo tako bi svi bili jednaki, porinuti u mulj i smrad. Društvo bez ideala. Bez plemenitih ideja koje daju smisao životu. Oni se ničemu ne raduju, sve bi da zagade otrovom vlastite inferiornosti. O svemu imaju mišljenje, svejedno da li se radi o istoriji, umetnosti ili politici. NJihov mentalni habitus nastao je na đubrištima populističkih stereotipa. Što je glava praznija, to su jed i bes veći. Potpisuju se šiframa i deminutivima, proizvođači prostote, ljudi bez duha, abonenti stasali na jaslama Farme i ostalih rijaliti predstava. Iz toga začaranog kruga pokušavaju da se izbave besom i agresijom. To su isti oni đilkoši koji jure kroz crveno svetlo, gaze pešake na zebrama, viču na šalterima, i samo se pred većim formatom nasilnika krotko zaustavljaju. Društvo u kojem žive godinama je formiralo model javnog ponašanja gde su osnovne vrednosti pogubljene. Nedopustivo je da novinari intervjuišu okorele lopove tako što samo poture mikrofon i dozvole im da bez ubedljivih argumenata negiraju optužbe. Da advokati kriminalaca, i sami jednom nogom u kriminalu, licemerno daju providne izjave o nevinosti njihovih klijenata. To vređa zdrav razum, i ubija poverenje građana u vladajući režim. Ali, naš prostor nije odjednom postao idealni biotop u kojem uspevaju toliko brojne vrste prostaka i kriminalaca. Dugo se i brižno gajila ta endemska fauna. Jer, oni instinktivno osećaju gde su granice njihovih mogućnosti. Postoji onaj nevidljivi tas koji određuje takvo ponašanje. Dokle god mediji budu kriminalcima tepali „žestoki momci”, dokle god titula „kontroverznog biznismena” bude imala legalnost u javnosti, dokle god sudovi budu blagonakloni prema zločincima i ustezali se da im odrede zaslužene kazne, u pacovskim rupama živeće organizmi koji će se naslađivati ubrizgavanjem otrova u pamet i razum. A Spinoza kaže: „Mržnja je samo tuga za koju se pogrešno misli da ima uzrok u spoljašnjosti”.