A da odmah uđemo u 2012?

A da li bi tu 2011. godinu mogli nekako da preskočimo, diskretno zaobiđemo i da odmah uđemo u 2012. ili neku drugu godinu u ovoj deceniji, ovom veku, koja se ne bi dočekivala uz najave daljeg pada standarda, krize, odricanja i tapkanje u nekom dalekom predsoblju Evrope? Takvo pitanje, koje se može čuti u gradskom prevozu ili kafanama, možda samo odslikava rastuću kolektivnu malodušnost ili zamor od čekanja da se ispune bar neka od vatrometa obećanja koja su prošlih decembara padala na glave poreskih obveznika. Na umor ili depresiju je možda uticalo saznanje da tešku godinu najavljuju lideri koji su proteklih godina isijavali optimizam bez pokrića. Kako će onda izgledati teška godina, ako su nam prethodne bile najavljivane kao godine ubrzanih evropskih integracija, novih radnih mesta, rasta standarda? Potpredsednik Vlade Božidar Đelić u razgovoru za NIN kaže da bi Srbija do kraja sledeće godine morala da dobije status kandidata i datum za početak pregovora sa EU. “To je strateški cilj vlade. Što se tiče ekonomije, najvažnije je da se prvo zaustavi rast nezaposlenosti i da zatim uđemo u period kada će nezaposlenost početi da pada. Očekujem privredni rast koji neće biti veliki, ali će biti dovoljan da se zaustave negativni trendovi i na kraju očekujem da ćemo sredstva dobijena kroz privatizaciju Telekoma uspeti upotrebiti za dovršetak velikih infrastrukturnih projekata. Ne očekujem političku nestabilnost iako opozicija traži vanredne izbore i najavljuje proteste. Ubeđen sam da jedan od glavnih ciljeva Vlade mora da bude borba protiv svakog vrsta nasilja, od nasilja u porodici, do onog koje je inspirisano političkim, etničkim ili verskim motivima”. Neki istraživači javnog mnjenja primećuju da ispitanike, kako vreme prolazi, sve manje zanimaju pitanja od kolektivnog značaja (hoćemo li u Evropu, šta ćemo sa Kosovom), a sve više sasvim lični problemi od kojih bi najvažnije moglo da glasi – hoću li sačuvati posao, za one koje ga imaju, i od čega ću živeti, za one koji posao nemaju. Nezadovoljstvo socijalnom i ekonomskom situacijom je u dramatičnom neskladu sa podrškom političkim partijama, zbog čega se kao glavno političko pitanje može izdvojiti kanalisanje socijalnih frustracija u Srbiji. Iako su mediji u protekle dve decenije stotine puta nemaštovito najavljivali jesen, zimu ili leto socijalnog nezadovoljstva, naredne godine bi socijalni bes zaista mogao da se izlije na ulice. Na to ukazuje projekcija Liberalno-demokratske partije, prema kojoj bi prosečna plata krajem sledeće godine mogla da bude 250 evra, iako je pre dve i po godine bila 420 evra. “Pred nama je teška, neizvesna godina. Neki boljitak mogao bi da se očekuje u drugoj polovini godine. Očekujem da Evropska unija u decembru 2011. godine prihvati kandidaturu jer nije moguće da se to dogodi ranije. Ne očekujem vanredne izbore. Imaćemo tešku socijalnu situaciju jer efekti krize i dalje potresaju Srbiju, zbog čega bi borba protiv siromaštva trebalo da bude prvi cilj vlade. Ako me pitate kako gledam dolazeću godinu, rekao bih da sam umereni pesimista”, kaže za NIN ministar i lider Socijaldemokratske partije Rasim LJajić. Kada su mediji počeli da javljaju o krahu vodećih svetskih banaka i lavini svetske ekonomske krize, građani Srbije su od odgovornih ljudi bili umirivani porukama da će nas svetska kriza zaobići, zatim su sredinom ove godine obavešteni da izlazimo iz krize, da bi na kraju saznali da ih zapravo čeka teška 2011. godina. U neformalnim razgovorima, ekonomisti i posmatrači ekonomskih neprilika navode da će ključni događaj u Srbiji biti privatizacija Telekoma (pominje se i privatizacija Maksija, ali u manjoj meri) jer ni vlada, ni društvo ne mogu da se pokrenu bez infuzije, bez početnog udarca koji bi bar malo zavrteo točak srpske ekonomije. Vlada najavljuje da će novac biti korišten za razvoj privrede koja je izvozno orijentisana i u kapitalne infrastrukturne projekte, dok se opozicija protivi prodaji najprofitnijeg preduzeća jer će sav novac završiti u velikom predizbornom šopingu nesigurnih glasova. Jedan od retkih ekonomskih stručnjaka koji dugo upozorava da je naša ekonomska strategija naopako postavljena, profesor Miodrag Zec ocenjuje da se iz budžeta za 2011. može videti kontinuitet poražavajuće ekonomske politike. “Mi dugo imamo velike sistemske disproporcije na raznim nivoima - između proizvodnje i potrošnje, uvoza i izvoza, između broja rođenih i umrlih, i ovo društvo pokazuje da nema snage da izađe iz tih disproporcija koje će ga na kraju pojesti iznutra. Mi sve te disproporcije rešavamo tako što prodamo neko veliko preduzeće i kupimo malo vremena, malo socijalnog mira, ponašajući se tako kao seljak koji seme za žetvu samelje i napravi od njega kolače i uopšte ga ne zanima što sledeće godine neće biti žetve. Ozbiljnom bolesniku kojem je hitno potrebna hirurška operacija, mi nudimo tablete u uverenju da će placebo efekat učiniti svoje. A svi znamo da neće i da nas čekaju deficit, inflacija i pad socijalnog standarda”. Krajem ove godine najmoćniji čovek Srbije Boris Tadić poručio je da naredne godine neće biti izbora i u prilično nedemokratskom maniru najavio da neće nikome dozvoliti da od DS uzme evropski barjak iz ruku. Glavni lider opozicije Tomislav Nikolić odgovorio je da će izbora biti i to na silu jer narod ne može da izdrži bedu, nemaštinu i raznorazne poreze. Između te dve izjave smešteno je neko improvizovano bojno polje u kojem će Tadić tokom godine gubiti deo carske moći – tajkuni, koji su bili karijatide u sastavljanju evropske vlade, iznenada su postali meta novorođenih boraca za socijalnu pravdu, medijski urednici sve manje strepe kada ih pozove neki kabinet, a ni zapadni saveznici više neće da svojim obećanjima uleću u finiš kampanje. To, međutim, ne znači da će se klatno moći prebaciti na Nikolićevu stranu, već da će se Tadićeva omnipotencija vremenom topiti. Vlast će učiniti sve da sačuva jedinstvo koalicije i da posle sledećih izbora, uz podršku LDP, ponovo ostvari parlamentarnu većinu, osim ako se sve ozbiljnija kriza i sve neozbiljnija vlast ne potrude da čitav projekat iznenada ne doživi kolaps, što se obično dešava kada u nekoj politici ne ostane ništa od uverenja i kada se sve udavi u poplavi interesa. Da tih uverenja ima veoma malo može se videti po čuvenoj rekonstrukciji vlade, koja se mnogo više događala u medijima nego u samoj vladi, ili pisanju novog Ustava koje nikako ne uspeva bez uključenih kamera. Opozicija je, na drugoj strani, oslonjena na uverenje da vreme radi za nju i ostavlja Tadićevu koaliciju da sama ispumpa čamac na kojem plovi. Ta strategija ima samo dve mane – nema nikakvih ozbiljnih indicija da bi Nikolić i Koštunica mogli da postignu dugoročnije jedinstvo, što sa lakoćom čine veoma raznorodne stranke vladajuće koalicije. Kao drugu manu, politički posmatrači navode da za izbornu pobedu nije dovoljno da opozicija ponudi našminkani program vladajuće koalicije. Direktor Centra za novu politiku Vladimir Todorić smatra da će čitava godina proteći u pripremi za parlamentarne izbore. “ Ukoliko DS previše padne (ispod 25 odsto) onda bi to značilo da bi se Tadić verovatno odlučio da istovremeno održi i predsedničke izbore, jer bi tako pomogao stranci. Pitanje uspeha DS-a na izborima takođe će zavisiti i od statusa Vuka Jeremića u stranci. Srpska napredna stranka će rasti, a ključno pitanje je da li će se Ujedinjeni regioni Srbije popeti iznad cenzusa”, kaže Todorić. Ključna parola pobedničke evropske koalicije bila je I Kosovo i Evropa, ali u svim važnijim političkim krugovima bilo je u noći izborne pobede jasno da bitka protiv nezavisnosti Kosova nema previše izgleda za uspeh. Da ni ubrzane evropske integracije Srbije nemaju izgleda za uspeh, srpska elita saznala je tokom godine od vodećih ljudi EU, pre svega nemačke kancelarke Angele Merkel. Nije to bilo ništa lično, samo su lideri stare Evrope saopštili da su umorni od nove Evrope i svetske krize, koja ih tera u stalne misije spasavanja članica EU od bankrota. Tako je Srbija ostala na brisanom prostoru, gde može samo da čeka da se u samoj Evropi povrati duh evroentuzijazma. Beograd će, dakle, tokom naredne godine činiti velike napore da ubrza evropske integracije, a postoje sasvim ozbiljni razlozi za strahovanja da će Brisel, zbog sopstvenog zamora u integracijama, više izmišljati izgovore i alibije zašto zemlje zapadnog Balkana moraju da sačekaju, nego što će to biti zahtevi za hapšenjem Mladića ili regionalna saradnja. Uhapsite Ratka Mladića, pa ćemo videti da li je to jedini uslov, rekao je bivši šef holandske diplomatije Maksim Ferhagen. “Ako je ova 2010. bila teška i neizvesna, onda će 2011. biti još neizvesnija i za Srbiju i za region. Izvesne razloge za optimizam treba tražiti u ratifikaciji SSP i moguće ali još nesigurne kandidature Srbije, a glavne razloge za pesimizam treba tražiti u činjenici da u samoj Evropskoj uniji zbog krize i teškoća u institucionalnom povezivanju sve više jača evropesimizam. Ova godina neće doneti velike pomake, ona bi mogla da se nazove godinom između, jer će to biti samo prolazna stanica između većih događaja”, smatra Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka. Pored hapšenja Mladića, koje neki zvaničnici u neformalnim razgovorima obećavaju, glavni uslov za Srbiju biće otvaranje dijaloga sa Prištinom, koji je već morao da se desi ove jeseni ali je pomeren zbog vanrednih kosovskih izbora, a sada i zbog izveštaja Dika Martija kojim se kosovski premijer opisuje kao šef mafije koja je organizovala trgovinu organima. “Teško je prognozirati uspeh dijaloga sa Kosovom, imajući u vidu sve probleme koji stoje pred Tačijem. Trenutno izgleda da će Beograd pokušati da iskoristi prednost koju daje izveštaj Dika Martija i hipoteku koju je Tači dobio. Takođe, Tači je svestan da bi eventualan dogovor sa Srbijom popravio njegov status u regionu.  Vrlo je teško očekivati da će Beograd ispuniti „deset EU zapovesti” (restitucija, reforma pravosuđa, borba protiv monopola, azilanti, Romi, Hag, itd.) ali se može desiti da se zbog širih političkih obzira uslovi stave u drugi plan i Beograd dobije kandidaturu uoči parlamentarnih izbora. To je u principu i plan Evropske komisije - da se 2013. znaju svi kandidati za ulazak do 2020. godine”, ocenjuje Vladimir Todorić. Svetska ekonomska kriza i institucionalna kriza u samoj Evropskoj uniji samo su u intelektualnim krugovima sasvim jednostavna pitanja. Kako to da nije učinjen ni najmanji pokušaj da se napravi alternativni ekonomski program, koji neće biti napisan sa pogledom na famozni, u međuvremenu propali irski model, već možda na nama bliži slovenački model? Zašto u Srbiji nije napravljen program koji bi predviđao da ovo društvo još dugo neće biti primljeno u EU? Iako se takva pitanja neće postavljati u političkim elitama, njih će nam jednostavno nametnuti neka viša sila, svetski tokovi na koje ne možemo da utičemo i ne možemo da izbegnemo njihov uticaj. Veoma tanka linija optimizma mogla bi da se izvuče iz serije veoma loših prognoza naših političara koji su svaku novu godinu, umesto konfeta i prskalica, zatrpavali sjajnim obećanjima, projektima i strateškim ciljevima. Pošto su do sada već stekli uslove da dobiju neki zlatni venac sa srebrnim vencem za najslabije prognozere, možda se ispostavi da najavljena teška godina i neće biti tako loša.  Najvažniji politički događaji u 2010. godini Skupština Srbije u martu je usvojila Deklaraciju kojom osuđuje zločin nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. Potpredsednik Vlade Srbije i ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić u aprilu dobio je  nagradu „Najevropljanin godine”, koju od 2000. dodeljuje nevladina organizacija „Prva evropska kuća”. Predstavnici opozicionih partija SNS, NS i DSS tokom aprila predali su premijeru Srbije Mirku Cvetkoviću peticiju sa oko milion potpisa građana koji traže vanredne parlamentarne izbore. Ministri spoljnih poslova EU u junu su odlučili u Luksemburgu da parlamentima svojih zemalja predlože ratifikaciju Sporazuma EU sa Srbijom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). SSP je do sredine decembra ratifikovalo 11 od 27 zemalja članica EU Međunarodni sud pravde odlučio je da deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Hisaši Ovada, predsednik tog suda, u julu je saopštio da je za takvu odluku glasalo 10 sudija, dok su četvorica bila protiv. Vlada Srbije je u saradnji sa Evropskom unijom u septembru poslala novi nacrt rezolucije o Kosovu Ujedinjenim nacijama, čime je simbolično završeno jedno poglavlje kosovske politike. U oktobru je održana prva  Parada ponosa u Beogradu, koju su pratile velike mere obezbeđenja i nasilje protivnika parade. U nemirima je povređeno više od 120 policajaca i dvadesetak demonstranata, a napadnuta su i sedišta vladajućih partija, Socijalističke partije Srbije i Demokratske stranke. U dvodnevnoj poseti Srbiji boravila je u oktobru američka državna sekretarka Hilari Klinton. Ona i predsednik Srbije ocenili su da su odnosi dve zemlje na visokom nivou i da razlike oko nekih pitanja, kao što je Kosovo, mogu biti prevaziđene kroz dijalog. Predsednik Srbije Boris Tadić je 5. novembra posetio Vukovar, pozvao na pomirenje i izvinio se na Ovčari kod Vukovara porodicama svih nevino stradalih žrtava na tom poljoprivrednom dobru, 1991. godine. Polovinom decembra ukinuta je obaveza služenja vojnog roka u Srbiji i uspostavljena potpuno profesionalna vojska, što menja tradiciju služenja vojnog roka u Srbiji, koja, u različitim oblicima, postoji gotovo dva veka. Miloš Popović (24) Tajne energetske bezbednosti Nakon zavidnih gimnazijskih uspeha Miloš Popović upisuje međunarodne studije na Fakultetu političkih nauka, a potom 2008. godine biva nagrađen stipendijom Fonda za mlade talente Republike Srbije. Diplomirao je jula 2009. godine sa prosekom 9,82, a tema njegovog diplomskog bila je „Kineska energetska politika u kaspijskom regionu“. U septembru iste godine upisuje master studije međunarodnih odnosa i evropskih studija na Centralno-evropskom univerzitetu (CEU) u Budimpešti gde mu je dodeljena stipendija Otvorenog društva (Open Society Fellowship). Juna 2010, završio je master studije, a njegova disertacija „Čuvajući prijatelje blizu, a njihovu naftu još bliže: ponovno promišljanje uloge Šangajske organizacije za saradnju u kineskoj težnji za energetskom bezbednošću u Kazahstanu“ proglašena najboljom u 2009/2010. godinu. Trenutno i na doktorskim studijama na CEU (Doktorska škola političkih nauka, međunarodnih odnosa i javne administracije) dobitnik je stipendije Otvorenog društva. „U svojoj disertaciji nameravam da se bavim savezima malih petro-država i razlozima približavanja ili udaljavanja od velikih sila. Moje akademsko interesovanje nalazi se, generalno, u polju međunarodne bezbednosne saradnje, energetske bezbednosti, međunarodnih institucija i spoljne politike, a posebno u pogledu centralne Azije, Rusije i ZND, Kine i Bliskog istoka.“ Naučnim radom, baviće se, kako kaže u Srbiji ili svetu. Miloš namerava da se posveti akademskom radu na polju međunarodnih odnosa u Evroaziji i to, nada se, na nekom fakultetu ili u institutu. Danilo Mandić (25) Stručnjak za nacionalizam Rođen u Beogradu 1985. godine, Danilo je sa osamnaest godina počeo da živi i radi u Americi. Na sociologiji na Univerzitetu Prinston diplomirao je 2007. godine uz najviše počasti (Summa Cum Laude i Phi Beta Kappa). NJegova studija o srpskom nacionalizmu devedesetih godina osvojila je „Ešer hajnds“ nagradu za najbolji diplomski rad te godine. U Beogradu i Prištini je iste godine uz pomoć stipendije Keterin Vaserman Dejvis fondacije bio organizator „Projekta za mir“, koji je spajao mlade Srbe i Albance kroz nedeljne radionice. Trenutno je na trećoj godini doktorskih studija iz sociologije Univerziteta Harvard. Iako izuzetno mlad, već je sarađivao sa vodećim svetskim intelektualcima, poput Noama Čomskog. Na Harvardu je kao asistent predavao o istoriji državnog socijalizma, postkomunističkim reformama, teorijama moći i drugim temama za koje je bio nagrađen kao izvanredan predavač. Saradnik je pri centru za evropske studije i pri Dejvis centru za ruske i evroazijske studije na Harvardu, a kaže da ga posebno zanimaju savremeni nacionalizam, separatistički pokreti, američka spoljna politika, međunarodni odnosi i komparativna istorijska istraživanja. Dobitnik je mnogih nagrada i stipendija univerziteta na kojima je studirao i radio, Američke asocijacije sociologa i Američke nacionalne fondacije za nauku. Prošle godine Harvard mu je dodelio prestižnu „Frederik Šeldon“ stipendiju za putovanje i istraživački rad u 2010/11. godini, uz pomoć koje proučava nacionalizam među studentima na Kosovu i u Srbiji. Danilo kaže da nakon doktorata planira da postane profesor, istraživač i ono što je Edvard Said razumeo kao „javni intelektualac“.