Tajni život Deda Mraza

Uprkos tome što – zajedno sa vilama, vilenjacima, patuljcima i vukodlacima – spada u grupu nepostojećih i natprirodnih bića, Deda Mraz je uspešno preživeo komunizam. Možda upravo zbog toga što je komunizam imao mnogo dodirnih tačaka sa verom u Deda Mraza. Jer, pogledajmo malo bolje, mit o Deda Mrazu je zapravo krajnje svedena religija, naivna vera u postojanje nekog bića (ili sile) koje – bar jednom godišnje – ispunjava želje i donosi besplatne poklone. Iako su Deda Mraza povezivali sa svetim Nikolom – dakle, sa opijumom za narod – mora se priznati da mu je u socijalističkoj Jugoslaviji odlično išlo. A kako i ne bi kada je iza njega stajala jedna tako moćna organizacija kao što je bio Sindikat. Trideset prvog decembra svake ex yu godine, Deda Mrazevi je trebalo samo da se pojave na dodeli paketića; svu logistiku su odrađivali sindikalni funkcioneri. Kao ondašnje dete i ja sam dobijao poklon-paketiće i moram reći da sam se na tim prednovogodišnjim prigodama i priredbama osećao veoma dobro. Sami Deda Mrazevi (glumci užičkog pozorišta) listom su bazdili na alkohol. Ali kao stanovnici hladne i mračne Hiperboreje na to su imali pravo. Nije uzalud Deda Mrazu nos baburast i crven. Tokom šezdesetih godina Deda Mrazovi paketići su bili relativno bogati. Pored slatkiša bi se tu našla i pokoja igračka. Ali kako je vreme odmicalo, sadržaji novogodišnjih poklon-paketa postajali su sve skromniji. Na kraju, sve se svelo na kesicu bajatih bombona. Sunovrat jednog društva, naime, nije moguće sagledati u njegovoj celini; prevelika je to slika. Koga te stvari interesuju najbolje će uraditi ako odabere jedan segment, bilo šta, može i sport, i onda pažljivo prati šta se tu zbiva iz godine u godinu. Budući da me profesija takoreći obavezuje na monitoring propadanja, ja sam svojevremeno odlučio da propast jedne, u suštini dedamrazovske ideologije i prakse, pratim na fenomenu dragstora u Nušićevoj. Eh, stare, dobre sedamdesete. Vreme kada je otvoreno čudo nad čudima – luksuzna samoposluga koja je radila non-stop, tokom svih dvadeset i četiri sata. Beograd je u to vreme bio Evropa. Do tada, u zemlji radnih ljudi, praznični nerad je bio svetinja. Uoči Prvog maja, Dvadeset devetog novembra i Nove godine, prodavnice su zamandaljivane i zakatančivane i ako se, majci, nisi snabdeo hlebom, cigaretama i pićem – a para za kafanu nisi imao – mogao si krepati od nepušenja, gladi i apstinencije tokom beskrajnih tri, četiri, pa i pet dana, na koliko su se neradni dani otezali. Otvaranje dragstora u Nušićevoj evropeizovalo je Beograd. I istovremeno ga demokratizovalo. Do tada se u naivnijem delu populacije smatralo da poznati glumci i pevači žive u televizorima; oni vispreniji su znali da su celebrities takođe ljudi od krvi i mesa, ali da obitavaju u bajkovitim delovima grada zabranjenim za obične smrtnike. Kad, ’oćeš vraga. Otvori se dragstor u Nušićevoj i eto ti u gluvo doba navale pripadnika jet set-a, koji nisu ni znali da su jet set, jer je ta reč tek kasnije ušla u upotrebu. I jet set-u trebaju cigarete i piće. Ili pečeni pilići iz specijalnog dragstorskog odeljenja – takozvanog pilećeg Jasenovca – u kome se živina besomučno vrtela na ražnjevima. Mogao si tu videti tout Belgrad. Samo što ondašnji tout Belgrad nije bio osion, prost i osoran kao današnji. Bili su to dame i gospoda, a ne prekonoć obogaćeni kokošari i bakali. Elem, nekoliko sam novih godina dočekao u dragstoru u Nušićevoj. Nije da baš nisam mogao nigde otići, ali mi se bila smučila uhodana rutina novogodišnjih žurki – ožderavanje, muvanje devojaka, obavezno povraćanje – a istovremeno sam nalazio izvesno zadovoljstvo u pseudohamsunovskom bazanju po pustim ulicama, koje u ono vreme nisu bile šik mesto za doček. I tako, jedne Nove godine, prvi put dođoh u dodir sa dedamrazovskom (homo)seksualnošću. Zaboravilo se to, ali biti Deda Mraz beše unosan, mada jednodnevan posao. Deda Mrazovi su, po pravilu, u kakvoj-takvoj ondašnjoj stvarnosti bili osrednji glumci; velikani, ponosni tumači Hamleta i Magbeta, sa gnušanjem su gledali na te nedostojne tezge. Ali, vraga. Pa znate li koliko je bilo preduzeća u Beogradu. Dramski umetnici su bili rezervisani za gigante, za Geneks, Ineks, banke i ostale velike firme. Po firmama sitnim ribama pljuckavicama, dedamrazirali su članovi amaterskih pozorišta, pa čak i priučene individue koje sa pozorištem nikakve veze nisu imale. I opet je bio manjak Deda Mrazeva. Svi su obilazili po desetak i više firmi, tada zvanih OUR. A negde oko osam uveče trideset prvog decembra, ti su skromniji Deda Mrazovi svraćali u dragstor u Nušićevoj. Po pravilu su već bili dobro naćefleisani. U jednom preduzeću ih posluže rakijom, u drugom BB klekovačom, u trećem stomaklijom, negde padne i viski, pomešaju se pića, šmiranti, što ’no se kaže, „uđu u lik“, ne vraća im se u sivilo socijalističkog realizma i eto ih u dragstoru, da drmnu još neku s nogu, da kupe nešto, pre nego što im žene konfiskuju honorare. Za ono vreme sasvim pristojne. Jedne od tih pseudohamsunovskih novih godina upravo bejah dobio nekakav, za ono vreme sasvim pristojan honorar. Pušio sam „astor“ i mogao otići na neko „bolje“ mesto, ali mi se dragstor ipak učinio kao najbolje rešenje. Te godine zima beše blaga. Duva neki jugo. Ja, da se častim, pazario bocu „džonija vokera“, gurnuo je u džep vetrovke, seo na žardinjeru, na onom platou iznad dragstora, cugam pomalo i mislim kako je svet mali, a kako je ogromno polje raznoraznih značenja: tih dana pomno slušam album Pink Floyd-a Ummagumma, a prekoputa, iznad prodavnice auto-delova, velikim slovima ispisano: RUMAGUMA. Svakog časa treba da se pojavi i ostatak moje ekipe, sačekaćemo ovde ponoć, pa posle šta nam bog da. Kad, umesto ekipe – eto ti ga Deda Mraz. Zastane časak pred stepeništem, premišlja se nešto, onda mi priđe, izvadi iz torbe jedan poklon-paketić (uvek toga preostane) dade mi ga i reče: „I tebi je Nova godina.“ Uzmem ja paketić, a Deda Mraz pita: „Šta piješ?“ Ja odgovaram - „džoni voker.“ A Deda Mraz će: „Odmah se vraćam“. I nestade u dragstorskom andergraundu. Mlađem publikumu treba objasniti: Deda Mrazovi su trideset prvog decembra ujutru lepili sede brkove i brade, oblačili crvene odore i takvi po ceo dan hodali po gradu (gde da se ljudi presvlače), pa se na pojedine, nestašnije i čašici sklonije, moglo naići sve do drugog ili trećeg januara. Ovaj moj je, izgleda, spadao u tu sortu. Eto ti ga posle nekog vremena, vraća se iz dragstora, a u ruci nosi ne viski nego flašu vlahovca. Ili zaboravio na viski, ili mu bilo preskupo, svejedno, imam ja svoje piće. Sede Deda Mraz pored mene na žardinjeru, nazdravi i predstavi se kao Siniša. Ostvario je, ispriča mi Siniša, nekoliko zapaženih uloga u AKUD „Abrašević“ i još se, kaže, u kafanama „Zora“ i „Vašingtonac“ priča o njegovom Đidu. Siniša je nesumnjivo bio jedan od najpijanih Deda Mrazeva na koje sam naišao u životu. Po svemu sudeći, spadao je u sada već izumrlu sortu socijalističkih pijanaca, što je stvar koju mlađem publikumu takođe treba pojasniti: bili su to, naime, svati koji su se napijali iznutra. Mogli su popiti neshvatljive količine alkohola i govoriti nezamislive gluposti, a da pri tom ne zateturaju niti promene ozbiljan izraz lica. Reč po reč, saznao sam da Siniša poznaje Dragana DŽajića, da je kao dečak recitovao neku pesmu na prvomajskom prijemu kod druga Tita. Posle jednog povelikog gutljaja vlahovca poverio mi je da se nedavno razveo i da mu žena ne dozvoljava da viđa ćerku. Mastiks mu beše popustio, brada i brkovi se poluodvalili, socijalistička maska počela da popušta. Bi mi ga nešto žao. Videlo se da pati. Ali taj patnik, sve češće poče da mi stavlja ruku na koleno, bajagi se poštapajući u govoru, sve dok u neko doba ne izvali iznebuha: „Mogu li da te poljubim“. „Slušaj, Siniša“, rekao sam mu izmičući se, „treba da te bude sramota. Ti si, bre, Deda Mraz. Deca u tebe gledaju kao u Boga, a ti peder. Sad ću da zovem miliciju.“ Skoči Deda Mraz kao oparen i zamičući u onaj kaljavi i drljavi prolaz, koji je docnije postao Čumićevo sokače, poče da trabunja kako je on hteo da me poljubi kao druga, za Novu godinu, kako mi je dao poklon (što jeste) i kupio piće (što nije), a ja tako. Da li ga je žena stvarno bila ostavila (ako jeste, imala je razloga) ili je pričao tužnu priču da bi omekšao moje srce – ne znam. Bilo kako bilo, te sam Nove godine izgubio i poslednju trunku vere u Deda Mraza. U koga, ionako, nikada nisam mnogo verovao. Što uopšte ne znači da Deda Mrazevi ne postoje. Samo su oni pravi krajnje retki. Treba ih, poput Sokrata, tražiti uz pomoć interneta. Jer, sakupljajući dokazni materijal o dedamrazovskoj homoseksualnosti, naletim na internetu na sledeću vest: “Na ulicama Kanzas Sitija ljudi prolaze sa nevericom jer jedan Deda Mraz deli novac i šakom i kapom stanovnicima tog grada, prenela je američka agencija AP.“ Tajni Deda Mraz II, kako ga nazivaju lokalni mediji, u utorak je nastavio tradiciju poklanjanja novčanica od 100 dolara ljudima koji kupuju u prodavnicama polovne odeće i spavaju u skloništima za beskućnike. Ovaj zanimljiv gest ideja je Larija Stjuarta, poznatijeg kao Tajni Deda Mraz I. Za razliku od svog naslednika, Stjuart nije želeo da ostane anoniman, a stanovnicima Kanzas Sitija poklonio je više od milion dolara na ovaj način. Nakon što je preminuo 2007. godine, njegov „posao” preuzeo je novi Deda Mraz koji nastavlja da zapanjuje ljude širom SAD. Samo juče je poklonio oko 10.000 dolara, a među mnogobrojnim srećnicima našli su se jedan beskućnik i 81-godišnja baka koja je izjavila da će sada moći svojim unucima da priušti poklone za Božić. Kao i njegov prethodnik, Deda Mraz II ne saopštava poreklo novca koji poklanja niti govori o svojim finansijama dok puni džepove onih kojima je novac najpotrebniji u doba krize. „Upravo zato što se nalazimo u doba recesije i velike nezaposlenosti neću prestati da poklanjam novčanice od 100 dolara“, rekao je on, dodajući da će nastaviti „sve dok mu ne ponestane novca“. Jedna stvar u vezi s Deda Mrazom mučila me je od detinjstva. Vile imaju vilenjake, patuljci imaju Snežanu, vukodlaci imaju vučice, samo Deda Mraz nema Babu Mrazicu. Bar je niko do sada nije video. Da sve bude interesantnije: niko nije pokušao ni da je zamisli ili nacrta. Ta tajnovitost otvara široko polje za teorije zavere. Paracelzus je svojevremeno tvrdio da postoje bića stvorena od samo jednog elementa. Ta bića, elfovi, gnomi, imeluzine i još čitavo jedno mnoštvo, nastaju sama od sebe, rastu kao pupoljci, i uopšte se ne razmnožavaju seksualnim putem. Uostalom, na podugačkom Paracelzusovom spisku nema ni pomena od Deda Mraza. Konačno, iz aviona se vidi da je Deda Mraz načinjen od sva četiri elementa. Deda Mrazova seksualnost je dugo vremena bila tabu. Pogotovo u SFRJ gde se na seksualnost dugo gledalo kao na relikt mračne prošlosti. Bar u javnosti. Konačno, u SFRJ ulogu Deda Mraza je uspešno tumačio doživotni predsednik, maršal Tito. Čak sam naišao i na jednu fotografiju sa nekog davnog dočeka Nove godine na kojoj Broz nosi Deda Mrazovu kapicu. Osim toga, stariji će se setiti da je maršal uoči novih godina delegacijama pionira delio poklon-paketiće, a odraslima takozvane “trinaeste plate”. S tim da maršal, zbog mogućih ideoloških asocijacija, bradu nije nosio. Sve se promenilo sredinom šezdesetih godina kada je američki časopis „Plejboj“ počeo da objavljuje seriju erotskih karikatura u kojima je glavni lik bio Deda Mraz glavom i bradom. Situacije su uglavnom bile šablonske. Ide Deda Mraz od vrata do vrata i deli poklone, pa ga put nanese do stana platinaste lepotice koja ga, bajagi, zavede i posle samo leti perje. Vispreniji i ljubomorniji su shvatili da tamo gde ima dima mora biti i vatre, pa je na časni i nadasve humani poziv Deda Mraza pala senka teške sumnje. Kad čovek bolje razmisli, neće biti da nijedan Deda Mraz nikada nije omastio brkove i bradu. Šta su, konačno, radili oni zakasneli beogradski Deda Mrazovi koji su do trećeg januara teturali gradskim ulicama? Neće biti da su sve vreme okapavali na mrazu. Sa druge strane, Deda Mraz je usamljenim lepoticama dolazio kao idealno rešenje. U opisu mu je radnog mesta da ispunjava želje, a ne žele baš svi bombone i medvediće od čokolade. A u situacijama-ne-daj-bože, stvar se da srediti ako muž iznenada bane sa poslovnog puta. Ko da posumnja u takvog jednog dobričinu. Tim pre što na seksi karikaturama i – u novije vreme pornićima (da, da, i tamo ga ima) – Deda Mraz nikada nije go. Ne ide to, brate, ako se skine, onda više nije Deda Mraz, nego bilo ko, i propadoše i vic i seks i grad. Zbog toga Deda Mraz samo odloži vreću, svuče pantalone koliko je potrebno i – vozi Miško. Skeptici, idu korak dalje. Novogodišnji praznici kratko traju. Ni najveseliji, najpijaniji i najuporniji Deda Mraz nema obraza da se pojavljuje posle, recimo, trećeg januara. Šta Deda Mrazovi rade u njihovom staništu, na severnom polu, na kome – to se zna – noć traje po šest meseci. Baba Mrazica, to smo apsolvirali, nema. Ne postoje! A da ih i ima – baba je baba. Čast izuzecima. U jednom reklamnom spotu insinuira se da piju ogromne količine kafe. Ali i ispijanje kafe ima granica. Postoji jedna škola mišljenja saglasno kojoj su Deda Mrazevi biseksualci. Oko Nove godine se razlete, pa ako šta nahvataju dobro jeste, ostatak vremena, tamo na Severnom polu, trpaju jedni druge. Sklon sam da se složim sa tim mišljenjem, uz ogradu da možda ima i Deda Mrazeva koji žive u celibatu. Katkada dobrovoljnom, katkad – ipak su oni dede – prinudnom. Mada, vijagra čuda čini. Jer, razmislite malo, da tamo, na Severnom polu, nema nimalo seksa, da li bi Deda Mrazevi bili onakvi hedonisti i veseljaci.  Preporuka Evropske unije roditeljima: ČUVAJTE DECU NJEGOVIH SKUTA NIN je, još pre mesec dana, naručio od Svetislava Basare novogodišnji esej o tajnom životu Deda Mraza, iz koga se, nažalost, sa velikom dozom sigurnosti, može tvrditi da je ovaj, naoko dobroćudni deda, koga, inače, deca obožavaju, u stvari pritajeni – gej! Bilo kako bilo, tek, prošle nedelje, stigla je preporuka Evropske unije u kojoj se evropskoj, ali i hrvatskoj, deci, to jest njihovim roditeljima, zabranjuje da se ljube sa Deda Mrazom, a kamoli da mu sedaju u krilo! Svejedno je da li je ova uznemiravajuća vest „tačna. Važnije od toga je da se Deda Mraz, permanentno, satanizuje! Gej, pedofil, šta će biti sledeće? E, sad, videćemo, da li će se, povodom ove preporuke EU, oglasiti i srpski proevropski političari i da li će njihova, eventualno, antidedamrazovska uputstva slediti proevropski orijentisani roditelji i zabraniti svojoj dečici da prilaze Deda Mrazu. Jedan Uglješa, inače, već dve godine Deda Mraz iz beogradskog Centra za animaciju mladih „Maslačak“ kaže: “Naša tradicija je da kad deca vide Deda Mraza trče da mu sednu u krilo. Svima nama su to najlepša sećanja. Bez fizičkog kontakta, zagrljaja, poljupca, taj odnos bio bi neiskren.“ Psiholog Žarko Korać dodaje: “Pitam Amerikance i Evropljane da li i dalje čuvaju stare snimke dece koja Deda Mrazevima sede u krilu!? Je li im to ostavilo trajne posledice!?“ Ili, možda, jeste...