DESET NAJBOLJIH

PROZA U krugu porodice Tihomir Brajović Primereno sažeta u hiljadu „karaktera”, prozna 2010. ukazuje se kao još jedna neizrazita, karakteristično tranzicijska godina u kojoj je savremeni srpski roman ponovo demonstrirao svoju hegemonističku ćud, potisnuvši pripovetku i kratku priču gotovo na rub sporadičnosti. Moguće promene pri tome ne treba tražiti u polju poetike ili generacijskih senzibiliteta, nego pre svega u tematici koja se od kolektivno-epskih i nacionalno-istorijskih opsesija, čini se, lagano pomera prema „kamernijem” zanimanju za privatne, porodične i personalne relacije što tek putem pripovedno intimizovanog preispitivanja odnosa autoriteta, moći, animoziteta i afiniteta svedoče o političko-ideološkim i epohalnim kobima. Beležeći ovo pomeranje, izbor koji sledi hotimično, mada ne i tendenciozno ostavlja po strani neke osvedočene favorite (S. Basara, G. Petrović, R. Beli Marković), odnosno dobrovoljne „autsajdere” (S. Damjanov, S. Ugričić, N. Mitrović) domaće prozne scene, ali i pronalazi zasluženo mesto kod nas ekskluzivno štampanim knjigama „gostiju” iz najbližeg „porodičnog” susedstva (M. Jergović). David Albahari, Ćerka, „Stubovi kulture”, Beograd Vule Žurić, Narodnjakova smrt, „Laguna” , Beograd Saša Ilić, Pad Kolumbije, „Fabrika knjiga” , Beograd Miljenko Jergović, Otac, „Rende”, Beograd Miodrag Kajtez, Antilufnost, „Agora” , Beograd Veselin Marković, Mi različiti, „Stubovi kulture”, Beograd Vladan Matijević, Vrlo malo svetlosti, „Agora”, Beograd Vida Ognjenović, Posmatrač ptica, „Arhipelag”, Beograd Mileta Prodanović, Ultramarin, „Stubovi kulture”, Beograd Slavoljub Stanković, Split, „Geopoetika” , Beograd POEZIJA Malo izuzetnih Mihajlo Pantić Po običaju, i tokom 2010. godine iz poezije su stizale mahom dobre vesti: produkcija je srazmerno obilna, raznovrsna i kvalitetna, a generacijska, poetička i ideologemska raslojenost se nekako unapred podrazumeva. Malo je, međutim, izuzetnih ostvarenja. Dabogme, tone štampanog materijala koje bi htele da ponesu ime „najuzvišenije od svih umetnosti” naprosto ne treba uzimati u obzir. Sve u svemu: kada pogledamo odnos poezije prema ostatku književnosti, ili prema onome što bi htelo da se predstavlja kao književnost i što u današnjem medijskom rasporedu stvari glumi tu umetnost, lako ćemo uočiti da je marginalizovanost pesničke reči znak njene najdublje superiornosti, posledica odbijanja da se uključi u pomamu vremena, i da pri tom peva samo o suštinama koje se ni na koji način ne mogu podvesti pod logiku tržišta, ne mogu se kapitalizovati. Tržište je, konačno, ostavilo poeziju na miru, a ni politika se u njoj ne kotira bogzna koliko visoko, tako da poezija (ah, najzad!) može da bude ono što suštinski jeste: mala lična religija, mantra za punoću, za intenzitet samoosećanja. Možda to nekome liči na autistički narcizam, može se i tako gledati, ali u osnovi, poezija je kristalizovani duh, stoga ona ima preče pravo u našem nastojanju da razumemo šta je bit književnosti danas. Pa, strogo uzev, poezija ja ono što je oduvek i bila: misao u najboljem stanju, duh koji emanira, najpodesniji, jezički nadahnut način da se, kako bi rekli filozofi, „egzistencija obznani mišljenju”, praćenom odgovarajućim osećanjima, bez kojih nema ni jedne jedincate stvarne ljudske reakcije. Izabrane ili dopunjene knjige stihova objavili su Miroljub Todorović, Rajko Petrov Nogo, Milan Nenadić, Stevan Tontić, Blagoje Baković, Tomislav Mijović, Miodrag Tripković, Saša Jelenković… Kraljevačka „Povelja”, već godinama najpouzdaniji i najprofilisaniji izdavač savremene srpske poezije, predstavila je i nove knjige Rajka Lukača, Petra Miloradovića, Vladimira Stojnića, Tanje Kragujević i Stane Dinić Skočajić, vršački KOV objavio je takođe pregršt novih pesničkih rukopisa, uključujući i Jelenu Protić Petronijević i Simona Grabovca, a razni izdavači pustili su u svet knjige Dobrivoja Jevtića, Đorđa Kuburića, Dragana Lakićevića, Refika Ličine... „Prva knjiga” Matice srpske donela je debitantske zbirke novih pesnikinja Jane Rastegorac, Marije Cvetković i Čarne Popović. Sledi lista, azbučnim redom, izuzimajući mesto br. 1. Neko uvek mora biti prvi, i uvek s razlogom. 1. Milovan Marčetić, Iza zatvorenih očiju, Povelja, Kraljevo 2. Vladislava Vojnović, PeeMeSme, Kulturni centar Novog Sada 3. Nikola Vujčić, Dokle pogled dopire, SKD „Prosvjeta”, Zagreb 4. Jovan Zivlak, O gajdama, Adresa, Novi Sad 5. Dragan Jovanović Danilov, Moja tačna priviđenja, Arhipelag, Beograd 6. Aleksandar Lukić, Savremeni uškopljenici, Intelekta, Valjevo 7. Dragana Mladenović, Rodbina, Fabrika knjiga, Beograd 8. Ivan Negrišorac, Svetilnik, Orfeus, Novi Sad 9. Duško Novaković, Kad ćemo svetla pogasiti, Srpski PEN, Beograd 10. Milisav Tešić, Mlinsko kolo, Povelja, Kraljevo POZORIŠTE Istraživački teatar Ivan Medenica U godini koja je, u pozorišnom smislu, počela i završila se u znaku prodora komercijalno-estradnog duha, prevashodno u nekadašnje izvorište pozorišne avangarde, Atelje 212 (predstave Kosa i Ratni ručak), ipak su se desile nekolike, poetički, tematski i na druge načine različite, ali umetnički važne predstave. Kao opšta tendencija prepoznaje se, pre svega drugog, istraživački teatar koje, ispitujući dubinsko, uznemirujuće i složeno preplitanje umetničke i društvene istine, poseže za sirovom građom iz života radije nego za dramskom fikcijom. Samo dve predstave od ovih osam rađene su po dramskim tekstovima, i to krajnje radikalnim i neklasičnim za vreme u kojem su nastali (Bog je DJ i Pazarni dan), dok su čak tri nastale po dokumentarnim materijalima (Čekaonica, Kukavičluk, Rođeni u YU). Odluka da se izabere dokumentarna građa u potpunom je saglasju sa činjenicom da su ovo ujedno i predstave koje nas se najviše tiču, koje imaju društveno dejstvo, jer otvaraju bolna pitanja raspada Jugoslavije, odnosa prema tom bivšem identitetu, divljačkog liberalnog kapitalizma u njegovoj opskurnoj, tranzicijskoj varijanti. „Kriza drame“ ogleda se i u tome što su u sâm vrh ušle i predstave rađene po nedramskoj literaturi (Metamorfoze i Zapisi iz podzemlja), od kojih ova druga pokreće bitna estetska pitanja savremenog pozorišta, kao što je pitanje sposobnosti da slušamo i čujemo priče u kojima se preispituju naši identiteti. Relativizovanje „dramskog pozorišta“ potvrđuje se i ubedljivim pozicioniranjem savremenog plesa u Bitef-teatru, a vrhunac te produkcije, predstava Miris cimeta, našla se i na ovoj listi... Poslednje, ali ne i najmanje bitno, ova lista potvrđuje značaj angažovanja umetnika iz drugih sredina, kao i dalje potvrđivanje naših reditelja najmlađe generacije. 1. Metamorfoze, (po Ovidiju, režija Aleksandar Popovski, Jugoslovensko dramsko pozorište) 2. Čekaonica (dokumentarni materijali, koncept i režija Boris Liješević, Centar za kulturu Pančevo i Atelje 212) 3. Bog je DJ (Falk Rihter, režija Miloš Lolić, Malo pozorište „Duško Radović) 4. Miris cimeta (koncept i koreografija Roni Haver i Gaj Vajcman, Bitef-teatar) 5. Kukavičluk (dokumentarni materijali, koncept i režija Oliver Frljić, Narodno pozorište Subotica, Drama na srpskom jeziku) 6. Rođeni u YU (dokumentarni materijali, koncept i režija Dino Mustafić, Jugoslovensko dramsko pozorište) 7. Zapisi iz podzemlja (po Dostojevskom, režija Ana Đorđević, Jugoslovensko dramsko pozorište) 8. Pazarni dan (Aleksandar Popović, režija Egon Savin, Atelje 212) FILOZOFIJA Čovek koji čita Nenad Daković Napisao sam već esej pod ovim naslovom a ovde on sugeriše pitanje o filozofu koji se menja. O figuri filozofa u naše doba koje je još Niče nazvao pustinjom. Šta filozof radi u ovoj postmodernoj pustinji, ako takva postoji - a postoji? Svedok nije samo Niče od koga je počela ova genealogija koja nema istoriju, genealogija koja je postala sinonim za filozofiju posle Hegela i njegovog pada u zaborav. Jer je obeležje ove postfilozofske situacije: borba protiv filozofije subjektivnosti i zaokret prema ovoj genealogiji koja nema istoriju. Taj postfilozofski preokret počinje sa Ničeom, ali su njegovi stvarni akteri Mišel Fuko i Žil Delez, odnosno njihov spor oko označitelja. Označitelji su materijalni, oni su svuda oko nas kao svetlo ili zvuci. Za razliku od znakova koji traže tumačenje, i zavise od svesti, označitelji ne traže ništa i zato „treba ograničiti njihovu subverzivnost“, kako je to rekao Fuko u pristupnom predavanju na Kolež de Fransu 1970. godine. To je ono što ga razlikuje od Deleza. Jedna kontradikcija i egida ili štit. Sami uporedite ovaj spor sa našom situacijom. Samo da napomenem da su knjige Milorada Belančića sa ove liste najbliže ovom aktuelnom sporu. 1. Milorad Belančić: Razsredišteni logos, „Službeni glasnik“, Beograd. 2. Milorad Belančić: Filozof ne sme da ide u Sirakuzu: začarani krug filozofije, „Centar slobodarskih delatnosti“, Kragujevac. 3. Milan Kangrga: Spekulacija i filozofija: od Fihtea do Marksa, „Službeni glasnik“, Beograd. 4. Dragan Stojanović: Energija akralnog u umetnosti, „Službeni glasnik“, Beograd. 5. Alpar Lošonc: Moć kao društveni događaj, „Adresa“, Novi Sad. 6. Lino Veljak: Prilog kritici lažnih alternativa, „Otkrovenje“, Beograd. 7. Miško Šuvaković (ured.): Istorija umetnosti u Srbiji XX vek (I), „Orion-Art“, Beograd. 8. Sreten Petrović: Za autonomiju umetnosti, „Službeni glasnik“, Beograd. 9. Vladimir Milisavljević: Snaga egzistencije, „Fedon“, Beograd. 10. Fridrih Vilhelm Jozef Šeling: Uvod u filozofiju mitologije (prevela Olga Kostrešević), „Izdavačka Knjižarnica Zorana Stojanovića“, Sremski Karlovci, Novi Sad. LIKOVNA UMETNOST U pravi čas Đorđe Kadijević Beogradski Oktobarski salon ima i imaće mesto na listi Deset najznačajnijih izložba dela likovne umetnosti u 2010. godini, ma kakav bio, jer je najveća godišnja smotra likovnog stvaralaštva koju imamo, pa otud uvek prioritetno instruktivna. Retrospektiva slikara Paje Jovanovića odgovara na gotovo zanemareno pitanje o današnjem statusu njegovog dela, tradicionalno smatranog velikim umetničkim nasleđem. „Umetnici o krizi slikarstva“ je izložba koja prezentira izvesno aktuelan idejno estetski fenomen naše savremene vizuelne umetnosti od opšteg kulturnog značaja. Sećanje na gotovo zaboravljenog vajara Petra Palavičinija u Galeriji RTS značajno doprinosi borbi protiv kulturne amnezije kao ozbiljne pretnje društvenom životu u današnjem tranzicijskom ambijentu. Retrospektivna izložba vajara Nikole Koke Jankovića u Galeriji SANU lep je primer kulturnog događaja koji se dogodio u pravi čas i na pravom mestu. U šidskoj Galeriji dela Save Šumanovića je izložbom nazvanom ,,Put do slike’’ još jednom, na uvek za nas dobrodošao način, evociran lik jednog od najvećih umetnika koji je stvarao na našem prostoru. ,,Projektizam’’ Vladana Radovanovića je, shodno našem sadašnjem duhovnom standardu, događaj izvan kruga šire recepcije kulturne javnosti, i ako kao malo koja druga izložba pokazuje sponu središta i periferije stvaralačkog prostora koji nam je dat. Milica Tomić je, za razliku od Radovanovića, u Salonu MSU predstavljena kao stvaralac usmeren prema graničnoj liniji pomenutog horizonta, sa mogućnošću da je ,,jednog dana’’ pređe. Nasuprot Tomićevoj, slikar Biljana Đurđević, izložbom nazvanom ,,Rasadnik’’, pokazuje jednako legalnu centričku orijentaciju. 1. 51. beogradski Oktobarski salon Prostor zgrade stare Vojne akademije 2. Paja Jovanović, retrospektivna izložba Galerija SANU 3. Umetnici o krizi slikarstva Umetnički paviljon ,,Cvijeta Zuzorić’’ 4. Petar Palavičini Galerija RTS 5. Nikola Koka Janković, retrospektivna izložba Galerija SANU 6. Put do slike, Sava Šumanović Galerija slika Save Šumanovića, Šid 7.  Projektizam, Vladan Radovanović Art galerija 8. Damnjan Galerija 73 9. Jednog dana, Milica Tomić 10. Rasadnik, Biljana Đurđević FILM Velika iznenađenja Miroljub Stojanović Ova lista izgledala bi sasvim drugačije da je potpisnik ovih redova gledao Srpski film, reditelja Srđana Spasojevića u bioskopu (što je bio i jeste jedini meritorni oblik vrednovanja), a ne u DVD formatu, kao što je ovde slučaj. Naravno, u korist Srpskog filma! Kako to nije slučaj, ova lista, dovoljno haotična da prenebregava bilo koji oblik koherencije, uzima u obzir samo one filmove koji su uistinu nekakav pomak u odnosu na srpske filmske standarde, čak i kada su ti pomaci u najmanju ruku krajnje diskutabilni, kao u slučaju Bese, Srđana Karanovića ili pak Žilnikovog filma, koji je ipak, u uslovima srpske filmske ideološke adaptivnosti, čista subverzija! Film Olega Novkovića je uistinu trijumf srpskog filma, pre svega zbog njegove formalne inovativnosti, eksperimentisanja sa filmskim jezikom i rada s glumcima, u čemu je verovatno najbolji srpski film ove decenije (veličanstvene uloge Hane Selimović, Jasne Đuričić i Uliksa Fehmijua). Što se Šišanja tiče, to je definitivno najprijatnije filmsko iznenađenje sezone. 1. Beli beli svet, reditelj: Oleg Novković 2. Šišanje, reditelj: Stevan Filipović 3. Mala škola kapitalizma, reditelj: Želimir Žilnik 4. Besa, reditelj: Srđan Karanović MUZIKA Razlog za slavlje Marija Ćirić Beogradska koncertna sezona dala je značajan doprinos obeležavanju dvestote godišnjice rođenja Šumana i Šopena; najupečatljiviji događaj u tom smislu bio je, očekivano, nastup Jevgenija Kisina. Još jedan ruski pijanista, Boris Berezovski, priredio je (zajedno sa Beogradskom filharmonijom), nesvakidašnje muzičko iskustvo. Na primeru Žanin Jansen konstatovali smo da je razdela na „mušku“ i „žensku“ interpretaciju nepotrebna: postoji dobra i loša svirka a ova violinistkinja to radi – najbolje! Sveže i duhovite interpretacije doneli su vokalni kvartet Bolyki Brothers, češki orguljaš Pavel Kohout ali i najmlađi umetnici, Kolibri i dečji hor RTS. Tri operske premijere vezane su za Donicetijevo ime: Lučija od Lamermura, Pozorišne zgode i nezgode i Rita (poslednja, doduše u „paru“ sa stilski komplementarnom Anželikom Ibera): privlačne, savremeno koncipirane postavke. A tri decenije Dragstora ozbiljne muzike dovoljan su razlog za veliko slavlje, zar ne? 1. Trideseti rođendan Dragstora ozbiljne muzike Beograda 202, Hor i simfonijski orkestar RTS, Bojan Suđić, Sreten Krstić, Vensan Okant, Stefan Milenković, Ksenija Janković, Nataša Veljković (Centar Sava/Muzička produkcija RTS) 2. Jevgenij Kisin, (Centar za muziku Kolarčeve zadužbine) 3. Žanin Jansen i Academy St. Martin in the Fields, (Jugokoncert) 4. Boris Berezovski i Beogradska filharmonija, (Crno-beli ciklus Beogradske filharmonije) 5. Lučija od Lamermura Gaetana Donicetija, režija DŽon Ramster, (Narodno pozorište u Beogradu) 6. Pozorišne zgode i nezgode Gaetana Donicetija, režija Voja Soldatović, (SNP Novi Sad) 7. Opere Rita (Gaetano Doniceti) i Anželika (Žak Iber), režija Dinko Bogdanović/Stefan Sablić, (Madlenijanum/Opera bb) 8. Kolibri i Dečji hor RTS, „Filmski vremeplov“, dirigent Ivan Ilić, (Muzička produkcija RTS, Ustanova kulture „Vuk Karadžić“) 9. Vokalni kvartet Bolyki Brothers, (Centar za muziku Kolarčeve zadužbine) 10. Pavel Kohout, Festival orgulja, (Kulturni centar Beograda) STRIP Budućnost crtanja Slobodan Ivkov U sezoni kada se obeležava 75 godina od objavljivanja prvog srpskog avanturističkog stripa realističke stilizacije, samo je jedna mala izdavačka kuća na pravi način propratila ovaj jubilej. Komiko vlasnika i urednika Vuka Markovića je u jednoj svesci objavio, najpre, reprint tog prvog stripa Vlaste Belkića, zatim kroz nekoliko albuma podsetio i na neke druge crtane priče iz potonjih perioda, da bi nam konačno kroz knjigu Novi srpski strip dočarao budućnost ove discipline. Da smo se opredeljivali samo po kriterijumu kvaliteta tehničke realizovanosti izdanja, dvoumili bismo se između dva prevedena, sada već stripska klasika: najmonumentalnijeg i najimpresivnijeg u 2009. godini, dvotomnog crno-belog Tarzana (prikazan u NIN-u br. 3101) i Bilalovog kolornog Animal’z a (Veseli četvrtak). No, kao i prethodnih sezona, prednost smo dali kriterijumu vezanom za doprinos domaćem stripu. Marko Stojanović je, iako živi i radi u Leskovcu, svojim aktivnostima od Leskovca, posle Beograda i Novog Sada, napravio i treći srpski centar. Veseli četvrtak je ove godine objavio najviše stripskih naslova, Marketprint je naša, posle višegodišnje pauze, već jednodecenijska konstanta, Beli put je, i pored krize, ipak objavio jedan reprint i jednu novu kolor knjigu, obe tehnički skoro savršene. 1. Izdavač „Komiko”, Novi Sad 2. Aktivnosti Marka Stojanovića, Leskovac 3. Izdavač „Veseli četvrtak”, Beograd 4. Izdavač „System Comics”, Beograd 5. Bern Hogart: „Tarzan” , Darkwood, Beograd 6. Izdavač „Marketprint”, Novi Sad 7. „100 metaka” (4. tom), Beli put, Beograd 8. „Stripolis” (2. tom), Kulturni centar, Zrenjanin 9. Boris Lazić: „Vrt zatočenika”, BKG, Beograd 10. Željko Pahek: „Legija nepromočivih”, Tardis, Beograd ARHITEKTURA Ujednačeni dometi Milorad H. Jevtić U godini usporene graditeljske aktivnosti ipak je bilo dovoljno zapaženih ostvarenja za svrstavanje u naš vrednosni redosled. Izuzetnom tvoračkom veštinom autor je na mestu oronule legatske zgrade podigao upotrebno i prostorno izvanredno kulturno stecište. Vajarski atelje sa stanom ostvaren je u nas retko viđenom oblikovnom svežinom. Hotelom u Novom Sadu autor je neobičnom gabaritnom formom i još neobičnijim fasadama povukao smeli „gambitni“ potez čija će vrednost, uvereni smo, vremenom rasti. Autori poslovnih objekata u Beogradu i Novom Sadu su i ovom prilikom potvrdili svoj visoki kreativni renome. Na zgradi u Takovskoj ulici lako se prepoznaje umetnički pečat neumornog barda našeg neimarstva. U Gagarinovom bulevaru zgrada za socijalno stanovanje donela je zapažen inovativni eksterni izraz. „Crvena traka“ obeležila je Milankovićev bulevar originalnim prostornim akcentom. Portreti arhitekata su bili spektakularna višednevna svečanost u centru Beograda. Dve mlade autorke su neprivlačni ulični „džep“ maštovito dizajniranim klupama i pergolama pretvorile u atraktivan urbani detalj. 1. Galerija–legat „Zorić-Čolaković“, Drajzerova 15 – Zoran Radojičić 2. Atelje i stan Mrđana Bajića, ugao Senjačke i Sv. Nauma – Jovan Mitrović i Dejan Miljković 3. Hotel „Centar“, Novi Sad, ugao Uspenske i Jevrejske – Branislav Mitrović 4. Poslovna palata Aneks, Beograd, Resavska 23 – Goran Vojvodić i Aleksandar Hrnjez 5. Objekat „Pin computers“, Novi Sad, Veliki rit – Lazar Kuzmanov i Miljan Cvijetić 6. Stambeno-poslovni objekat, Takovska 5 – Mihajlo Mitrović 7. Stambena zgrada, Jurija Gagarina 166 – Gordana Šišović i Dejan Milanović 8. Poslovna zgrada „Red stripe“ (Crvena traka), Milankovićev bulevar 136 – Volfgang Pope i Branko Prosenica 9. Portreti arhitekata, multimedijalna manifestacija, Knez Mihailova 5, organizator ULUPUDS 10. Urbani džep, ugao Nebojšine i Braničevske – Daliborka Stojaković i Lena Madžarević  Najširi izbor Na sastanku NIN-ovog žirija kritike za izbor romana godine, održanom 27. decembra 2010. godine (učestvovali su Vasa Pavković, predsednik, LJiljana Šop, dr Mladen Šukalo, Mileta Aćimović Ivkov, dr Aleksandar Ilić - nije prisustvovao sednici, ali je učestvovao u sačinjavanju liste romana), u najširi spisak odabranih romana uvršteni su sledeći naslovi: 1. Mirko Demić, TREZVENJACI NA PIJANOJ LAĐI – Agora, Zrenjanin 2. Gordana Ćirjanić, ONO ŠTO ODUVEK ŽELIŠ – Narodna knjiga, Beograd 3. Vladan Kosorić, ŠTO SE NE JAVIŠ BRATU – Stubovi kulture, Beograd 4. Srđan Srdić, MRTVO POLJE – Stubovi kulture, Beograd 5. David Albahari, ĆERKA – Stubovi kulture, Beograd 6. Goran Skrobonja, ČOVEK KOJI JE UBIO TESLU – Laguna, Beograd 7. Silvana Hadži-Đokić, NAUSTICE BRANKOVIĆA-Čigoja štampa, Beograd 8. Branko Čanković, RESTLOVI – Autor, Beograd 9. Nebojša Radić, O GOLMANIMA I BUBNJARIMA – Prometej, Novi Sad 10. Vladan Matijević, VRLO MALO SVETLOSTI – Agora, Zrenjanin 11. Đorđe Pisarev, NA STAZI SUZA – Agora, Zrenjanin 12. Žarko Radaković, ERA – Stubovi kulture, Beograd 13. Mića Vujičić, OŠTAR START – Stubovi kulture, Beograd 14. Veselin Marković, MI RAZLIČITI – Stubovi kulture, Beograd 15. Mileta Prodanović, ULTRAMARIN – Stubovi kulture, Beograd 16. Vidan Arsenijević, PETLJA, OMČA, OSMICA – Beogradska knjiga, Beograd 17. Radovan Beli Marković, GOSPOĐA OLGA – Evro-Giunti, Beograd 18. Milovan Danojlić, DOBRO JESTE ŽIVETI – Albatros plus, Beograd 19. Aleksandra Mokranjac, OPSENARENJE – SKZ, Beograd 20. Ranko Risojević, GOSPODSKA ULICA – Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad 21. Miroslav Toholj, ZVONA ZA TROJICU- SKZ, Beograd 22. Svetislav Basara, POČETAK BUNE PROTIV DAHIJA – Dereta, Beograd 23. Marija Šimoković, VELOSIPED GOSPODINA VERMEŠA – Dereta, Beograd 24. Sanja Domazet, ACQUA ALTA – Zavod za udžbenike, Beograd 25. Goran Petrović, ISPOD TAVANICE KOJA SE LJUSPA, NID Kompanija“ Novosti“ AD, Beograd. 26. Vida Ognjenović, POSMATRAČ PTICA – Arhipelag, Beograd 27. Vule Žurić, NEDELJA PACOVA – Laguna, Beograd 28. Ilija Bakić, LED – Tardis, Beograd 29. Zoran Petrović, KAMEN BLIZANAC – Geopoetika, Beograd 30. Slavoljub Stanković, SPLIT – Geopoetika, Beograd Lista novopristiglih romana Nakon objavljivanja, u prethodnom broju NIN-a (br. 3130), spiska romana dostavljenih NIN-ovom žiriju kritike za roman godine, pristigli su sledeći romani: 125. Aleksandar Petrović, KOLAŽ ZA DVOJE – Udruženje građana „Čekić“, Beograd 126. Verica Vinsent Kol, MAGIČNI TEATAR LJUBAVI I SMRTI – Laguna, Beograd 127. Violeta Ivković, OGRIZAK NOĆI – Udruženje građana „Čekić“, Beograd 128. Goran Dakić, DALJ – IP Euroblic d.o.o. Banja Luka i Art print, Banja Luka 129. Dragan M. Todorović, KUD SE DEDE NEMANJIĆA BLAGO – Autor 130. Žarko Jokanović, KRUGOVI MOĆI – Laguna, Beograd 131. Zorica Kuburović, GOSPODARICA ANA – Laguna, Beograd 132. Ivan Cvetković, ELEMENTARNE DRUMSKE PUSTOLOVINE – Udruženje građana „Čekić“, Beograd 133. Julka Radišić, BANAT: MIRAZ MARIJE TEREZIJE - Udruženje srpskih književnika u otadžbini i rasejanju – USKOR; Beograd 134. Marija Krkač, NATAŠA – Udruženje građana „Čekić“, Beograd 135. Nebojša Romčević, LETNJI DAN DO PODNE – Profil knjiga, Beograd 136. Ranko Trifković, LUDAČE – Udruženje građana „Čekić“, Beograd Sreten Ugričić: NE PRISTAJEM Otvoreno pismo Nebojši Spaiću, glavnom i odgovornom uredniku NIN-a i Dejanu Papiću, direktoru izdavačke kuće LAGUNA Poštovani gospodine Spaiću, poštovani gospodine Papiću, obraćam vam se povodom uvrštavanja mog romana Neznanom junaku u konkurenciju za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Bio sam neprijatno iznenađen kad sam pročitao u broju NIN-a od 23. decembra 2010. da se i ovaj naslov nalazi na listi kandidata koje žiri razmatra, jer sam na vreme obavestio svog izdavača da ne želim da pošalje moju knjigu NIN-u. Izgleda da je gospodin Papić to zanemario ili zaboravio. Stoga moram javno da reagujem: odbijam da učestvujem, insistiram i dalje na tom svom stavu i tražim da NIN moju knjigu izuzme iz konkurencije i procedure za nagradu. NIN-ova nagrada presudno utiče na kanonizaciju savremenog domaćeg romanesknog stvaralaštva, a pošto je roman dominantni i privilegovani žanr, i na artikulaciju ukupne predstave književnosti i njenog statusa na kulturnoj i javnoj sceni. Kao takva, NIN-ova nagrada je funkcionalno usađena u sociosimbolički poredak kojim se bavim u Neznanom junaku (kao i u prethodnoj knjizi eseja Uvod u astronomiju), poredak koji je mutirao do grotesknih formi i razmera - kako vulgarnih i bolno očiglednih, tako i samozatajnih i naizgled bezazlenih - te mora biti demaskiran, detabuiziran i desakralizovan, temeljno iskritikovan i objašnjen čak i deci u osnovnoj školi, inače će nas satrti, a već nam je naneo nenadoknadivu štetu. Taj poredak je ideološki armiran nacionalizmom, tradicionalistički, patrijarhalan, populistički, autističan i antiprosvetiteljski, podstiče konformizam i samosažaljenje umesto istinoljubivosti, samosvesti, odgovornosti, racionalne kritičnosti i otvorenosti, nije u stanju da produkuje smisao već ga nemilice troši, ulizuje se predrasudama, niskom ukusu, malograđanštini, mediokritetstvu, zatucanosti, ksenofobiji. U tom i takvom poretku bio je moguć i stvaran Slobodan Milošević i njegov režim. To je poredak našeg poraza i bezizlaza. U tom sociosimboličkom poretku status znanja i istraživanja, odgovornosti i savesti, uobrazilje i kreativnosti je srozavan do poniženja. Vladajuće merilo glasi: što srpskije - to bolje, a trebalo bi da bude upravo obrnuto: što bolje – to srpskije. Što je retorika takozvanih patriota dramatičnija i glasnija, to je supstanca praznija i trivijalnija. O nacionalizmu kao formi intelektualne i moralne korupcije mislim isto što i Danilo Kiš, Mario Vargas LJosa, Jovan Sterija Popović, Tomas Bernhard, Radomir Konstantinović, Milan Kangrga, Ivan Čolović i toliki drugi slobodoumni i slobodoljubivi autori, živi ili još življi, iz Srbije ili još srpskiji. Taj poredak besramno i neprestano laže svoje podanike da im obezbeđuje integraciju i komunikaciju sa svetom i sa samima sobom, a u stvari se tek i po svaku cenu samoizoluje i samoreprodukuje, beskrajno jalovo oponašajući stvaranje društvenog i duhovnog kapitala, beskrajno jalovo oponašajući vlastitu kompetenciju i produktivnost. U tom poretku sve je pseudo i sve je imitacija, vrednosti se marginalizuju, ili ignorišu ili čak osuđuju. Taj poredak je opasna, samoreprodukujuća avet, bez etičkih, estetičkih i saznajnih uporišta, jer stara su izgubljena, izigrana, prodata, potrošena, istrulela, odbačena i zaboravljena, a za drugačija se nema volje, znanja, integriteta, snage, potrebe. Taj poredak ne živi nego oponaša život, zato mu treba i takva književnost, takva umetnost, takva kultura, nac-realistička i nac-estetička. U tom poretku saznajno-etičko-estetski horizont očekivanja je vrlo uzak i petrifikovan, a svako prekoračenje te ograničenosti biva kažnjeno bez milosti. Ovde nije nikakav problem ako neko pravi probleme, vrši zločine - na primer masovne, ili pojedinačne, ratne ili civilne - ne, nego je problem ako se neko usudi da ukaže da imamo problem i u čemu je taj problem i kako je do njega došlo. Književnost ne sme da služi takvom poretku - naprotiv. Ni glavna književna nagrada ne sme da služi takvom poretku. Relevantna književnost i umetnost oduvek iznose na videlo pretpostavke i posledice takvih poredaka. Umetnost predočava šta takav poredak znači i šta čini čoveku, neposredno i čulno obistinjeno ukazuje da mogućnost drugačijeg, slobodnijeg i ljudskijeg, zavisi samo od nas. Život je inostranstvo, umetnost je otadžbina. Taj poredak imao je, nekad, svoje prepoznatljive ideološke i javne atribute u samoupravnom socijalizmu i jednopartijskoj diktaturi, a od Miloševićevog režima do danas ima ih dekorativno presvučene u samoupravnom nacionalizmu i višepartijskoj diktaturi. U tom poretku, tokom protekle dve decenije, najuglednije književne nagrade, između ostalog, devalvirane su i kompromitovane: NIN-ova, „Andrićeva“, “Meše Selimovića“... Taj poredak je toliko uvrežen da se prima i održava kao bogomdan, kao da se podrazumeva i kao da nam odgovara. E, pa tome odbijam da se pridružim. Ne pristajem. Ovakva NIN-ova nagrada, kakvom se uglavnom pokazala u poslednjih dvadeset godina, ne daje legitimitet piscu, nego pisac daje legitimitet ovakvoj nagradi, ako pristane da učestvuje. Nisam jedini koji ne pristaje. Saša Ilić je već javno obrazložio svoje razloge za bojkot NIN-ove nagrade. Pozivam i druge pisce iz ovogodišnje produkcije romana da nam se pridruže, da pokažu da razumeju zašto je važno i neophodno odbiti učešće u konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Naravno, nemam iluzija da jedan gest može da bitnije utiče na takav poredak i bilo šta ozbiljnije da promeni - jer NIN-ova nagrada je samo kuglager u toj sveprisutnoj mašini kojom smo okovani - ali bože moj, može makar da ukaže na problem, može makar da podstakne ponekog da zastane i razmisli, da se zapita. Od nečega treba početi. Ima još ljudi na javnoj sceni, u književnosti i izvan nje, u kulturi i van kulture, svuda, koji su odavno počeli, svako u svom domenu, koji ne pristaju i u tom nepristajanju istrajavaju. Uz njih sam. U Beogradu, 24. decembra 2010. Sa uvažavanjem, Sreten Ugričić NAPOMENA Otvoreno pismo Sretena Ugričića, pisca i upravnika Narodne biblioteke Srbije, objavljujemo smatrajući da je svaka argumentovana polemika o relevantnim temema dobrodošla. NIN-ov žiri za roman godine sačinio je najširi izbor romana ne znajući za pismo. Stavove žirija ili njegovih pojedinih članova, ako ih bude, objavićemo u narednom broju. Nebojša Spaić, glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN