Evolucioni aspekt religije

Verujući u natprirodno, ljudi se osećaju bolje, manje se plaše smrti, više se okreću budućnosti i sa više volje brinu o sebi. Božanska moć i zaštita, razlog su komfornog osećanja verujućih, i sve su jači i privlačniji što se više približava kraj života. Ukoliko je evolucionističko gledište o religiji ispravno, ispada da nije lako biti ateista, jer je potrebno odupreti se unutrašnjoj sklonosti ljudskog razuma kome je znatno lakše da veruje nego da ne veruje. Kad čovek postavi sebi pitanje o nastanku i o razvoju moralnih principa, obično razmišlja o religiji i o Bogu. I religije i odgovarajuća božanstva odigrali su važnu civilizacijsku ulogu približivši ljude jedne drugima, što se najbolje vidi iz biblijske priče o dobrim Samarićanima i iz drugih sličnih primera. Konvencija o razdvajanju nauke i religije i o nemešanju u tuđe domene, traje u najmanju ruku od kraja 19. veka, u naprednim društvima. Nauci je prepušteno bavljenje materijom i nebeskom mehanikom, dok je religiji ostavljena duša i definisanje razloga za odlazak u raj ili u pakao. Neki evolucionisti misle da je verovanje oduvek bilo utisnuto u um čoveka kao „difolt“ pozicija i da nije zahtevalo neki naročiti kognitivni angažman. Filozofima i teolozima ostavljeno je da utvrde zbog čega većina ljudi, a među njima i neki i iz sveta visoke nauke, veruju u Boga. Sedam od deset anketiranih žitelja Srbije tvrdi da je religiozno, a osam od deset vernika misli da Bog poseduje ljudski lik i prepoznatljive karakterne osobine. LJudi iz nauke slažu se oko jedne stvari: religiozno verovanje izdanak je arhitekture mozga, koja se razvijala tokom rane ljudske istorije. Ono oko čega se ne slažu, jeste razlog razvoja tendencije verovanja kroz evoluciju. Darvinizam koji proučava fizičku evoluciju, razlikuje adaptivne od neadaptivnih odlika. Adaptivne odlike, suprotno od neadaptivnih, pomažu u borbi za opstanak. Kad organizam, na primer, ima eritrocite koji transportuju kiseonik reč je o adaptaciji, jer života na tlu nema bez kiseonika. To što je boja krvi crvena, a ne tirkizna, ne predstavlja nikakvu prednost u preživljavanju, tj. nije adaptivna odlika. Da li je religija adaptivna odlika ili samo uzgredna pojava nebitna za preživljavanje? To je pitanje sa mnogo različitih odgovora. Međutim, ako se malo pogleda kroz istoriju lako se može videti da nijedno društvo nije preživelo više od tri generacije bez religiozne osnove kao svog raison d’etre-a. Evolucija je favorizovala kapacitet čoveka za uspostavljanje hronologije i uzročno-posledičnih veza raznih događaja. Međutim, događaji su često u suprotnosti s logikom, pa su zbog toga bogovi oduvek bili odlični kandidati za uzročnike neobjašnjivih situacija i za zaštitnike ljudi, naročito verujućih. Značajna kognitivna alatka razvijena tokom evolucije jeste i anticipiranje postupaka drugih i sposobnost njihovog uveravanja u ono što bismo želeli da veruju – kao u braku i u pokeru. Ova odlika bitna je i za prihvatanje i širenje religijskog verovanja. Verujući ljudi misle da je Evropska unija podlegla ofanzivi i pritiscima neoateista donevši preterano restriktivne propise o korišćenju religijskih simbola, poput zabrane nošenja burki, u koje spada i ukidanje javnog obeležavanja Božića uz pomoć religijsko-alegorijskih inscenacija u državnim ustanovama. Šta će se dogoditi sa religijom i da li će se njeni elementi poput rituala, etike, mitova i mistike preoblikovati u svom značenju i u praksi? Za sada, ritual, propoved i crkveno pojanje bude emocije, stvaraju toplo osećanje pripadnosti, pozitivno utiču na vernikovo stanje duha, i za njega nisu manji estetski doživljaj od, recimo, opere u kojoj Mocartu niko ne prebacuje nedostatak verodostojnosti sadržaja libreta. Iako vernicima nikada nisu bili potrebni dokazi za ono u šta veruju, dobro je setiti se Bleza Paskala, genijalnog francuskog matematičara, koji je upamćen i po rečenici o neophodnosti verovanja u Boga, koga možda nema, ali je cena verovanja mala u poređenju sa cenom koju plaćaju neverujući - večni boravak u paklu po prestanku ovozemaljskog života - ukoliko se ispostavi da Boga, ipak, ima. Što se tiče Božjeg sina, čije rođenje zapravo obeležavamo, on je svojom pojavom najavio Gandija, Martina Lutera Kinga i mirne proteste, ne sluteći da je otvorio vrata novoj epohi svetske civilizacije. Nebo, pakao i duša koji ostaju posle smrti, srž su svake religije, koja pomaže vernicima u prihvatanju neizbežnosti i izvesnosti kraja života. Suočavanje sa smrću je kriza bez premca i u njoj religija nudi zadovoljavajuće odgovore na sva pitanja i rešava sve dileme.