Deset koza i evropska plata

Sa kozama dnevno igraš šah, a sa konjima plešeš balet”, kaže mi osamdesetpetogodišnji Miroslav Haber, najpoznatiji istarski kozar, dok sedimo uz more, na ogromnoj terasi njegove kuće u Rovinju. “Da li znate da 10 koza obezbeđuje evropsku platu”, pita me odmah, gibak, poletan kao mladić, pa prodornog pogleda objašnjava: “Deset koza čiste pasmine dnevno daje 20 litara mleka, godišnje 120 jaradi, svako jare se prodaje po 150 evra, amortizacija je kratkoročna, samo 11 meseci. Biti pastir je gospodski posao.” Pitam ga da li je to formula njegove neverovatne vitalnosti i u devetoj deceniji života, jer samo ove godine prešao je hiljade kilometara, držao predavanja, seminare, vorkšopove, a sa suprugom Jutom i polaganja za voditelje terapijskog jahanja konja. “Životinje su me mnogo naučile, a koze su čudesne. Sada znam da uživam u prirodi i shvatam lepotu bure, sunca, flore, to čoveka ozdravi, to ga održi.” Pre nego što je došao u Istru, Miroslav Haber je radio kao atomski fizičar na relaciji Zagreb-Beograd, a šezdesetih godina prošlog veka bio je u beogradskom institutu “Vinča” i jedan od članova komisije za utvrđivanje radioaktivnosti, kada je ozračen. Na lečenju u Parizu kao najbolji lek su mu preporučeni kozje mleko i sir. “Radio sam i u Institutu jugoslovenske akademije, sedeo na dve stolice radi novca i karijere, pisao knjige, a onda sam od svega pobegao. LJudi su se čudili kad sam napustio položaj, fakultet, ali da sam ostao, živeo bih još samo 10-15 godina”, objašnjava Haber. Tako su koze zaslužne za njegov drugi život, koji je započeo pre pola veka, odrekavši se naučnog rada i zakupivši u istarskoj regiji Marboi, pored južnih obronaka Limskog kanala, veliki komad zemlje pod makijom, zarastao u neprobojnu šikaru. „Počeo sam sa istarskim kozama, ali one su divlje. Ako imaš dve, čim ih pustiš jedna ode za Pazin, druga za Trst. Trčao sam kao lud za njima, jurio kao magare i pse imao, ali ne možeš da ih stigneš. A istarski jarac, čim sam se sagnuo, on bi me dočekao”, seća se i priča da je tada ostao sam sa dvoje male dece, pa je u jurnjavi za stadom jedno nosio u ruksaku, a drugo je trčalo za njim. Tako je bilo sve do dana kada je u Nemačkoj video mladog pastira kako čita stripove, a smeđe koze, nalik srnama, mirno pasu oko njega. “Pitao sam dečaka u čemu je tajna, zašto ne beže!? Rekao mi je da su naprosto takve. Odmah sam svoje stado prodao i uvezao ove plemenite srnaste koze. Morao sam dobiti iz Beograda dozvolu, neki sekretar za poljoprivredu je odobrio uvoz, pa sam počeo sa tri, a za nekoliko godina imao sam ih 70. Ove koze su pitome, mogao sam da čitam knjigu i pišem, dok ih čuvam. A ako sam htio da prilegnem, onda dođu jarci, samo ovi su fini, nemaju rogove, legnu pokraj mene, ni ne smrde kao druge koze”. Vremenom je ovaj strastveni ljubitelj prirode i životinja proizvodnju mleka i sira za vlastite potrebe proširio, pa je kozji sir počeo da pravi i za Onkološki institut u Gracu, a zatim da izvozi po Evropi. “Pravio sam oko 34 vrste ekoloških sireva, dobio mnogo medalja, domaćih i svetskih. Bitno je eko ponašanje, životinje uvek jedu napolju, čak i zimi, nikada ne dobijaju sena, ničega, svaki dan, najmanje osam sati su slobodne. Jedna od tajni je da nikada nisam mleko zagrevao preko 39 stepeni, znači nije dolazilo do koagulacije aminokiselina.“ Vrlo brzo, njegova farma je prerasla u vodeći genetski centar u Hrvatskoj, a njegove rasne koze nalaze se svuda po Evropi, a u Hrvatskoj ih ima od Dugog otoka do Medulina. Poljoprivredom se bavi četvoro od njegovih osmoro dece, supruga mu je šaptačica konja, a dve kćerke prvakinje u jahačkim disciplinama. Međutim, od svih životinja, koze su mu najmilije. “Znate, ja sam i orlove dresirao, i konje i pse, ali koze su nešto posebno, one vas nauče redu, čak i njihov raspon hrane dokaz je da su posebne. Krava pase oko 35 vrsta trava, a koza brsti više od 250 i prava je putujuća apoteka. Zato ih iskusni travari vode i u berbu lekovitog bilja, jer im pokazuju koju travku valja ubrati. Tome dodajte da je kozje mleko najmanje masno i da sadrži moćne antioksidante. Naravno, pričam vam o pedigriranim kozama, jer drugo se ne isplati. Ja neću da uzmem kozu koja ima gorko mleko koje ne mogu da prodam. Ono sto “vindija” prodaje kao kozje mleko, to je brzim vozom prošlo pokraj kozje farme. To je kao vinograd, imate ogromne razlike, razno grožđe.” Pre skoro tri decenije sa drugom suprugom, Austrijankom Jutom, započeo je da gaji i plemenite konje. Zbog dobijanja boljih karakteristika, iz Nemačke je nabavio i tridesetak pastuva trakenera, ima školu jahanja, a osnivač je i hrvatskog Saveza uzgajivača trakenera, koji vodi njegova supruga. “Trakeneri su zaštićena nemačka pasmina čija je tradicija stara tri veka. To su univerzalni konji, koji nastupaju u svim olimpijskim disciplinama. Senzibilni su i privrženi čoveku pa su pogodni za hipoterapiju”, kaže za NIN Juta Haber i objašnjava: “ Ja se s konjem igram, `plešem` s njim. Koristim manjež i konop, ništa više, ali nema tu natezanja, konji mene razumeju.” Miroslav ističe da njegova žena komunicira s konjima neverbalnim jezikom, savršeno kontroliše svoj fizički i psihički tonus, pa lako stiče poverenje i poštovanje ovih plemenitih životinja: “Glavni princip rada je uspostavljanje hijerarhije na principima funkcionisanja krda. Konj je u evoluciji dvadeset puta stariji od čoveka, a prirodni odnos u krdu gradio je 60 miliona godina, genetski prenoseći i razvijajući reakcije preživljavanja u prirodi, na osnovu refleksa i instinkta. Ta je evolucija pokazala da je konj vrlo socijalna životinja, oseća se sigurno samo kada je u blizini dominantnog konja, u stadu, ili u blizini dominantne kobile, jer u konjskom krdu vlada matrijarhat. Dakle, kada Juta pristupi konju, ona koristi signale alfa kobile, a to se može naučiti samo od konja, gledajući njihovo ponašanje u krdu.” I zaista, o Juti Haber cela Istra govori kao o šaptačici konja, jer se dominantnost čoveka nad konjem ne postiže ljudskim jezikom ili kažnjavanjem na ljudski način, već isključivo jezikom tela koji konj jedino i razume. “Na primer, najveća kazna za konja u prirodi je da bude isteran iz krda. Da bi `odgojila` neposlušno ždrebe, kobila ga istera iz krda i ne pušta ga ni blizu sve dok ne pokaže da je spremno da je sluša”, kaže Juta. Do trenutka kada konj dozvoli da bude osedlan i pusti jahača u sedlo prođe i 14 dana, odnosno i do mesec dana ili duže, ukoliko se radi o korekcijama ponašanja zbog neljudskog odnosa prema njemu. Metodama redresure bavi se samo nekoliko osoba u Evropi, a Juta Haber jedna je od njih i već godinama je tražena za rad s problematičnim konjima u svim evropskim ergelama. „Adrenalin isključuje svako učenje, ja nikad nemam adrenalin prema konju. Oni znaju da sam alfa. Kad malo digne nozdrve, malo usta, to je već reč. Kad konj primeti da neko razume, on je sretan, on i vama govori. Samo treba znati čitati”, kaže. Juta se bavi i lečenjem konja. Iz štale izvodi belu kobilu i pokazuje mi je. „Mi edukujemo i traumatizovane i preplašene konje koji nam dolaze na terapiju. Ova je takva bila, bila je potpuno divlja. Kada su je utovarivali, nije htela u prikolicu, tukli su je tri sata, pala je na asfalt, šest sati su tako sa njom. Meni treba 14 dana za ujahivanje konja, sa njom sam radila šest nedelja, ona je išla kao luđakinja, samo unazad. Posle se smirila, vidite sad kako ide lepo. Sad je to sretan konj.” Haberovi su iz Andaluzije u Rovinj uvezli licenciranog pastuva po imenu Hierro, kobilu Fabulu i ždrebe Kaperuza. Inače, ovi konji se u Španiji nazivaju i kraljevskim, a njihove kćeri, Mirjam Haber i Suzana, višestruke su državne prvakinje u dresurnom jahanju u disciplini World Dresure Challenge i spremaju se za Olimpijadu u Londonu, trenirajući i u Nemačkoj. “Konji se takmiče u vežbama u krugovima, zavojima, kasu, galopu, skokovima i piruetama. Mi smo jedini u Hrvatskoj koji uz edukaciju konja i jahača i sami uzgajamo plemenite konje. Pharo, smeđi trakener, ima rodovnik od 400 godina unazad”, kaže Miroslav Haber, a njegova supruga objašnjava: “Kod jahanja je najvažnije ispravno fiziološko i dinamičko sedenje. Samo je ispravno jahanje zdravo za jahače, konje i njihova tela. To posebno dolazi do izražaja kod hipoterapije. Konj je obično ukočen i ne funkcioniše kad jahač krivo sedi. Mi se strogo držimo bioloških principa po kojima jahač i konj treba da usklade svoja težišta, što je najbolje i za jednog i za drugog - konju zbog profilakse, a jahaču zbog pravilnog prenošenja pokreta u hodu.” Da li je tačno da se koze i konji slažu, pitam. “Da, konji i koze se izvrsno slažu. Na primer, gde je izmet od koze i nešto počne rasti, tu konj ide da jede, i obrnuto. A krave i ovce idu zajedno. I u odnosu na zoonoze, konji i koze se potpuno slažu. Nemiran konj se smiri ako u boksu pored sebe ima koze“, kaže mi Miroslav Haber, dok ga u stopu prati pas tornjak. “Bio je vezan pre neki dan, pa su nam divlji psi zaklali četiri koze, a susedu magarca”, kaže mi tužno i objašnjava da su šarplaninci i tornjaci samo odbrambeni sistem od čagljeva i drugih napadača. Pitam šta planira dalje. “Sad su deca velika, pa idem izpočetka, sam. Sagradiću još jednu farmu koza na Čičariji, ali tamo će biti teže da se radi, jer to je već 800 metara nadmorske visine i tamo su niske temperature. Ali, još uvek fizički radim, noću pišem i za koze imam filing.” Koze protiv požara Danas se za koze u Hrvatskoj dobijaju premije od države, oko 60 evra godišnje po životinji. Međutim, nije tako uvek bilo. “Samo u Hrvatskoj je svojevremeno uništeno oko tri miliona koza, a da se niko nije zapitao ni koliko je požara zbog toga izbilo”, kaže Miroslav Haber i objašnjava: “Koze su prirodna preventiva, one stalno `čiste` dole, gde požar i bukne. U Francuskoj su, na primer, zbog toga svo kozarstvo prebacili na Azurnu obalu i tako su zaustavili sve požare. Pogledajte samo moje imanje, to je nekad bila neprobojna šikara, a danas je kao park, nisko rastinje očišćeno. Sve su to koze raskrčile.”