Arhiva

Klasična klasika

Ivan Medenica | 20. septembar 2023 | 01:00
NAZIV: Miholjsko leto; prema drami Mesec dana na selu Ivana Turgenjeva Adaptacija I REŽIJA: Egon Savin MESTO: Opera i teatar „Madlenianum“ Jedan od najduhovitijih likova ljubavne komedije Mesec dana na selu Ivana Turgenjeva, doktor Špigeljski, kaže na jednom mestu: „Vi znate da je avangardi vrlo lako postati arijergarda“. Tim ironičnim upozorenjem kao da se rukovodio i reditelj Egon Savin kada je, u svojoj adaptaciji pod nazivom Miholjsko leto, odlučio da postavi u Madlenianumu ovaj ruski komad iz sredine 19. veka. Savin se, naime, posvetio brižljivom dramskom razvoju ljubavne priče, bez namere da je, osavremenjivanjem ili nekim drugim mogućim rediteljskim zahvatom na klasici – tako su, recimo, kostimi Lane Cvijanović iz one epohe – učini avangardnijom, misaono i društveno provokativnijom za današnju publiku. Ovakav rediteljski pristup deluje konvencionalno, ali ne treba smetnuti s uma početnu pretpostavku da ovde nije reč o propustu, već o svesnom umetničkom izboru, na tragu predstave Ujka Vanja Jirgena Goša koja nas je sve toliko ushitila na poslednjem Bitefu. Uzgred, jedan od delova scenografije Miholjskog leta (autor Vesna Štrbac), a koja predstavlja melanholičan i zloslutan morski pejzaž – visoki žućkasti zid s dugačkim ispustom u vidu klupe – direktna je, je l’ te, posveta nemačkoj predstavi. Magija Gošove predstave, da još za trenutak ostanem na polju ove slobodne asocijacije, prevashodno isijava iz igre njegovih vanrednih glumaca. Glumačka igra u duhu realizma, a lišena bilo kakvih rediteljskih „ukrasa“, trebalo je da bude osnova i suština i Savinove predstave, ali je pak, u tom pogledu, ostvaren neujednačen rezultat. U središtu višestruke i „razlivene“ priče komada Mesec dana na selu, za koji se s punim pravom kaže da je najava Čehovljeve dramaturgije – priča je prilično zgusnuta u Savinovoj adaptaciji – nalazi se bogata, pametna i samosvojna spahinica Natalija Petrovna, koja dosadu letovanja na selu prekraćuje bezazlenim flertom s veoma bliskim i u nju zaljubljenim prijateljem Rakitinom, sve dok se ludo ne zaljubi u mladog učitelja svog sina, Beljajeva. S vrlo finim osećajem za komično, Nebojša Dugalić je igrao Rakitina, razvijajući i nadograđujući sve mogućnosti koje tekst nudi, kao složen dramski lik simpatičnog lenjivca, blagog ekscentrika, ali i nekog ko se ne predaje svojoj, u osnovi smešnoj i dobroćudnoj ljubomori, već i te kako ume da se bori za ljubav. Iako je postavila obrise lika hirovite i strasne žene – koji je, doduše, i u tekstu dosta težak za razumevanje – Isidora Minić kao Natalija nije te obrise povezala u dramski razgovetan tok, već se njena igra svodila na dosta solistička rešenja, s izlišnim, zapevajućim patosom u glasu, kao da, zaista, igra Antigonu (ili neku drugu antičku junakinju) s kojom se Natalija ironično poistovećuje. U tumačenju Radovana Vujovića, ostalo je nejasno da li je treći član ovog glavnog od nekolikih, sasvim čehovljevskih ljubavnih trouglova u komadu Turgenjeva, mladi Beljajev, stvarno zaljubljive prirode ili je koristoljubiv i manipulant, a da se, pri tome, ne uočava svesna zamisao da on bude i jedno i drugo. Trećeg čoveka u Natalijinom životu, njenog muža Arkadija, Janoš Tot je odlično doneo – ne zapadajući ni u zamku komičnog tipa rogonje ni u zamku patetično uzvišenog junaka – kao grofa Miškina, kao nesebičnog, plemenitog i pomalo smešnog čoveka, spremnog da razume i prihvati ljubav između najboljeg prijatelja i rođene supruge. Nesumnjivo najmarkantniju ulogu doneo je Mladen Andrejević odlično igrajući, na oštar i njemu svojstven komički način, doktora Špigeljskog i to kao složen i bogat dramski lik čoveka koji je odan drugima iako je mizantrop, preduzimljiv iako je rezigniran, čestit iako je koristoljubiv. Zahvalnu partnerku Andrejević je imao u Nadi Sekulić u komičkoj minijaturi usedelice Lizavete. Ova „klasika na klasičan način“, neće ushititi stručnu javnost, bar onaj njen estetski zahtevniji deo, ali će, veoma izvesno, naići na dobar odjek kod publike željne klasičnih priča na univerzalne teme. Ovakva formula koja spaja ozbiljnu umetnost s ukusom publike je za svako poštovanje, pogotovu zato što je ostvarena u privatnom teatru i to u doba kad komercijalni duh juriša na državna pozorišta.