Božićni magnum

Ubili su mi komšiju. Mislim, Spasoja Atanackovića (69) iz Gročanske br. 21. Usmrćen je, na zebri bez semafora, u Ustaničkoj; počistio ga je neki „beli BMV“ kojim je upravljao neki „ćelavac“ od pedesetak godina, i, pobegao je, još nije uhvaćen. A šta ako ga i uhvate?! Dobiće desetak godina robije, odležaće pet-šest u CZ-u, i, eto njega opet na slobodi, da i dalje – gazi. Pričam sve to jednom od bivših šefova DB na prazničnom koktelu, a on će, umesto bilo kakvog komentara: “Hoćeš li da ti poklonim jedan magnum koji sam dobio od CIA? Imam puno oružja, naplaćah se grdnog poreza. A magnum ti je čudo, nešto kao ručni top!“ Koj će mi ručni top? Pitam, a već ga osećam u ruci. „Pa, recimo, izvučeš ga iz futrole kad prelaziš zebru bez semafora, vitlaš njime, a, veruj mi, veoma je upadljiv. Te ako neki ćelavi batica prilazi zebri neprilagođenom brzinom, uperiš mu cev u šoferšajbnu, a ako mu to nije dovoljno upozorenje, eee, onda pucaš, šta ćeš, jebi ga!? Bolje da ti njega odležiš onih pet-šest godina nego da on tebe robija, kapiraš!?“ Eeej, gde smo stigli?! Da me šef DB, stub države, nagovara na anarhoterorizam, da me savetuje kako da, anarhistički, bez posredovanja države, pređem preko obične ležeće zebre. A dolazi, izgleda, to vreme, da sve moraš da rešavaš sam, bez države. Jer, država, ne samo ova srpska, nikakva i traljava, sve više zaboravlja da postoji zbog građana, a ne građani zbog nje. Zato su, uoči novogodišnjih praznika, mnoge ambasade evropskih država dobile eksplozivne paketiće anarhista svih boja. Koliko za opomenu da, ovako, više ne ide. E, sad, anarhističke pobune kratkog su daha, ali one, po pravilu, prethode rušenju postojećeg stanja. Setite se, prvo su se oglasili anarhisti-matrozi na Aurori, pa su, tek posle, Lenjinovi boljševici preuzeli revoluciju, a ona je, prvo, pobila anarhiste, a posle je, natenane, jela svoju rođenu decu. Sećajući se tog surovog Crvenog oktobra, piljim u Avalu, i, onako, uzgred, kao pravi papučić, seckam „materijal za rusku salatu“. K. G. Jung mi zdušno pomaže, ali secka šargarepu, nekako, pedantnije i na sitnije kockice, Švajcarac je to, bato! I, nervira me ta njegova švajcarska pedanterija, ali nervira se i on zbog mojih anarhomeditacija, te počne, iznebuha, da vitla iznad glave kuhinjskim nožem: “Moraš li i uoči Božića o anarhizmu da nagvaždaš!? Kao što znaš, moj Cirih bio je utočište proganjanih evropskih, pa i srpskih anarhista. Vaš kralj Pera i Baja Pašić kod nas su se krili dok su anarhisti bili. I, ajde, priznaj šta su od Srbije napravili!? Još, bre, ne možete da se oporavite od ta dva ludaka, još ne možete državu da sastavite, da zakrpite!“ Slušam na jedno uvo Jungove packe, seckam, na sitno, kisele krastavce i, sanjarim, prisećam se vremena kada sam sa „drugom kolonom“ badermajnhofovaca bio u anarhističkoj komuni Utopjađi kod Peruđe. Oh, kako smo se slatko tukli sa fašistima u Asiziju gde je ćerka Če Gevare govorila o revoluciji svog oca. Neki od tih nemačkih „kamarata“ otišli su, kasnije, da brane šume Amazona, da ubijaju, ladno, drvoseče nastupajućeg globalizma. A, nekako, istovremeno, američki ekofundamentalisti u Arizoni ubijali su šumokradice kao zečeve... Bajdvej, da sam država, mislim, ova srpska, šatro, neoliberalna, zamislio bih se ozbiljno zašto je, recimo, mlada novosadska filozofkinja Nora Hicko diplomirala na Marksu i praksisovcima? I zašto studenti decembra 2010. godine drže tajne kružoke o studentskom buntu iz 1968. godine? A srpski anarhisti, čujem, povezuju se sa braćom iz Grčke? Ta tiha anarhistička bratstva, naizgled bezazlena, mogu da budu opasnija za državu od bučnog Zukorlića. Jer, anarhista najbolje zna gde je državina Ahilova peta... Naseckam „materijal za rusku salatu“, napunim punu vanglu, a sve mislim o – magnumu. O ručnom topu. Eeej, da ubiju na zebri komšiju Spasoja! Nego, Bilja mi zadaje nove „kuhinjske poslove“. Kao, ajd, rendaj celer i ren. U stvari, zna da volim dosadne poslove jer, zaista, to mi živce smiruje. Oljuštio bih, bajo, i džak oraha i vreću belog luka samo da se ne mašam magnuma. Pretakao bih svaki dan vino, prokuvavao i menjao u kantama siru vodu, samo da ne moram da sa magnumom prelazim zebru. Onu bez semafora u Dušanovoj ulici, kod Prve beogradske, na putu do korporacije... Navalimo sa Jungom na rusku salatu kao mutavi. Mada, ruska salatica ti je potrebna e da ti vrela juneća supica ne padne na prazan stomačić, a posle toga se sarme slažu li, slažu, kao drva ispod streje. I, kako samo onda legne vino Nikolino... A posle, zbogom pameti! Kada sam zahrkao kao freza u beržeri, moja Crna došla, dockan, da me dveri: “Znaš i sam da si južnjak kratkog fitilja i da ti ni ljudski život ne znači ništa kada ti dođe žuta minuta. Zato, mani se magnuma! Pogotovo što nisi načisto: da li si klasični anarhista, ekoterorista ili anahroni komita koji od jutra do mraka ponavlja: ko se ne osveti, taj se ne posveti.“