Pritisak politike

Kako ovaj narod misli da cene ne rastu kad radimo više nego malo a trošimo više nego što zarađujemo i svi su nam budžeti u debelom minusu, počev od kućnog do državnog; kad izvozimo ono što nam je Bog dao a zadužujemo se da bismo uvozili i svaki pokušaj da se to promeni dočekujemo na nož. Tako, takoreći u jednom dahu, u maloj i sasvim nereprezentativnoj NIN-ovoj anketi, na pitanje iz nadnaslova ovog teksta odgovara građanin M. K., matematičar. Možda nije tipično, ali je poučno. Kada je svojevremeno u Švajcarskoj porasla cena kafe, otprilike iz istih razloga iz kojih se danas najavljuje poskupljenje u Srbiji, došlo je do opšte pobune stanovništva. To jest, nije bilo demonstracija, nije zapaljena nijedna ambasada, čak ni brazilska, već su se građani odlučili da kafu - bojkotuju. Jednostavno, rekli su: nećemo da kupujemo kafu dok ne pojeftini. I, posle nekoliko nedelja, cena je vraćena na pređašnji nivo. Zašto građani Srbije, koji (ni) danas nisu ni blizu švajcarskog standarda od pre 20-30 godina, ćutke gledaju sva ta poskupljenja, zašto ne reaguju na neki način? To je pitanje više za (socijalne) psihologe nego za ekonomske analitičare, kaže jedan ekonomista. Treće, broj ljudi koji žive ispod granice siromaštva prošle godine je u Srbiji, prema zvaničnim podacima, povećan za blizu 50 odsto, sa sedam stotina hiljada na milion; penzije su bile zamrznute; plate u javnom sektoru takođe a u privatnom je dobro prošao onaj kome nisu nominalno smanjene i ko je sačuvao radno mesto. Sve u svemu, kriza je, manje ili više teško, pogodila 99 odsto ovdašnjeg življa. A predviđa se da će 2011. godina biti još teža. I sad, uprkos svemu tome, na početku ove godine zapljusnuo nas je talas poskupljenja. Otkud taj paradoks? Paradoksa, međutim, nema. Proizvođači, pre svega, a onda i prodavci, idu za svojim interesom i rukovode se svojim viđenjem i predviđanjem situacije. A ono im govori, otprilike, sledeće. Sve do polovine prošle godine, dakle, Srbija je ličila na druge zemlje u krizi: pad zaposlenosti i plata, pad proizvodnje, prometa, investicija - jedino se za nelikvidnost može reći da je rasla - držali su cene na uzdi. Čak ni to što je dinar padao, a opala mu je vrednost u tih nekih 14-15 meseci za oko 20 odsto, nije dovelo do rasta cena, tako da je krajem 2009. godine mesečna inflacija praktično svedena na nulu. Sličnim kretanjima počela je i prošla godina, negde na njenoj sredini, u maju-junu, rast cena na godišnjem nivou nije bio veći od četiri odsto. A kamatna stopa Narodne banke Srbije se od novembra 2008. do maja 2010. godine praktično strmoglavila sa 17 na osam odsto. Situacija počinje da se menja u drugoj polovini prošle godine, tj. negde od jeseni. Najpre je „inflatorni udar“ izvršila hrana. S jedne strane, zbog slabije proizvodnje (mleka, recimo), a s druge, zbog takođe lošom godinom prouzrokovanog rasta cena poljoprivrednih proizvoda u svetu, i time izazvanog većeg izvoza iz Srbije (pšenice i brašna naročito) smanjena je ponuda na domaćem tržištu; manja ponuda - više cene. Paralelno s tim odvija se i sledeći proces. Vladine mere za podsticanje potrošnje (krediti građanima) odnosno povećanje likvidnosti (krediti privredi) doveli su do rasta uvoza; skok evra, do čega je u međuvremenu došlo, uslovio je da uvozna roba bude skuplja nego godinu dana ranije. Tako je i obezvređivanje dinara dodalo par ciglica u podizanje inflacije. Ni tu, međutim, nije kraj. Glasovi o odmrzavanju plata i penzija, koji su počeli da se pronose još od početka prošle godine - bez obzira na to što je do toga trebalo da dođe tek pri njenom kraju - polako ali sigurno nagrizali su poverenje privrednika u stabilnost i strogost novčane politike. Zatim, i priče o prodaji Telekoma, uprkos svim protivljenjima, postajale su sve realnije, i bliže. Konačno, bližili su se i novi izbori. Sve je to uticalo da se u javnosti stvori uverenje da će - para biti. I, trka je mogla da počne. To je ono što danas najviše i zabrinjava - ubrzanje rasta cena. Jer, inflacija je na kraju prošle godine dostizala i svih 15 odsto. Zalud je onda guverner centralne banke Srbije, Dejan Šoškić, u novogodišnjim intervjuima opominjao i upozoravao one koji budu olako dizali cene da se neće dobro provesti. „Ne bih se iznenadio da se špekulanti prevare. I oni koji to čine sa kursom i oni koji to čine sa inflacijom. Na kraju 2011. godine biće razočarani, jer mislim da je pred nama period stabilnosti“, i još: „Pozvao bih sve da tri puta razmisle pre nego što podignu cene, kao i one koji su već korigovali cenovnike da ozbiljno razmisle o pojeftinjenjima. Jer, tog povećanja tražnje teško da će biti.“ Tako je govorio Šoškić. A Dragin je (Saša, ministar poljoprivrede) nastojeći da suzbije spekulacije o nestašici pšenice i brašna, te njihovom skorašnjem uvozu po višim cenama, poručivao da nema razloga za paniku, jer i jednog i drugog ima dovoljno (bar do sledeće žetve); dok je Milosavljević (Slobodan, ministar trgovine) uveravao da će „inflacija u 2011. godini biti niža nego u prošloj, što će značiti bolju kupovnu moć i puniju potrošačku korpu“. Privrednici se, međutim, nisu osvrtali na ove reči. Doduše, još uvek je, bar u trenutku kad ovaj broj NIN-a odlazi u štampu, utorak, 11. januar, najveći deo tih poskupljenja, možda i zbog praznika, tek u najavi, ali očekuje se da već u prvom ovogodišnjem mesecu poskupi veliki broj proizvoda, uglavnom prehrambenih i tzv. kućne hemije, od 2-3 do 20-30 odsto. Radi se, objašnjavaju ekonomisti, o trci cena za očekivanjima. Trci u kojoj se privrednici bore ko će da uhvati pare koje će biti naštampane. Na tome, pak, zvaničnici gaje svoj optimizam. Računaju da će se poskupljenja istutnjati u prvoj polovini godine i da će onda situacija početi da se smiruje. Toliko, uveravaju nas, da čak ni ovogodišnji cilj Narodne banke - inflacija od 4,5 plus/minus (mada je jasno da od minusa nema ništa) dva odsto - nije nedostižan. Prognozu o visokoj inflaciji u prvoj i niskoj u drugoj polovini godine podupire i sledeće objašnjenje ekonomiste relativno duboko involviranog u strukture vlasi. „Cene podižu partijske firme da bi finansirale izbore. To moraju da urade sad, jer će, kad se izbori približe, biti pod velikim političkim pritiskom da se uspostavi stabilnost. To je najbolja potvrda korporativizacije partija u Srbiji.“ Skandalozno povećanje akciza na benzin Kad nema nekih drugih razloga da nešto poskupi, onda će se u Srbiji država potruditi da ih stvori. Najnoviji primer za to su derivati nafte. Ukidanje monopola Naftne industrije Srbije, odnosno Gaspromnjefta i uvođenje slobodne konkurencije od 1. januara ove godine trebalo je da dovedu do pada cena. I dovelo bi da država nije počela da sređuje tržište, otprilike kao slon staklarsku radnju. Najpre je znatno pooštrila uslove za obavljanje trgovačke delatnosti (povećanje minimalnih skladišnih kapaciteta i drugo) čime je, s jedne strane, smanjila konkurenciju, a s druge, privrednicima nametnula nove investicije. Jasno je (bilo) da će oni, makar delimično i makar u početku, te troškove pokušati da prevale na potrošače. Zatim je pretposlednjeg dana stare godine, u paketu sa budžetskim zakonima, Skupština usvojila odluku o povećanju akciza. Skandalozan je, prvo, sam način na koji je to učinjeno. Ni Ministarstvo finansija ni Vlada nisu to predložili. I, fakat je, u Zakonu o izmenama zakona o akcizama govori se samo o povećanju akciza na cigarete, derivati se ne pominju. Ali, onda je iznenada, na samoj Skupštini jedan poslanih Socijalističke partije Srbije predložio amandman o povećanju akciza na derivate. I njegov predlog je, kao kroz sir, prošao. Još je skandaloznije, međutim, što su na taj način u privredni sistem Srbije ponovo uvedene dvojne cene. To jest, akcize; jedne, niže, za domaću i druge, više, za stranu robu. Akciza na domaći, NIS-ov benzin, inače slabijeg kvaliteta, povećana je (minimalno, za 30 para) sa 44,7 na 45 dinara, dok je akciza na uvozni benzin (evro premijum BMB 95) povećana za 4,8 dinara (sa 44,7 na 49,5 dinara). Akciza na domaće dizel gorivo, D2, povećana je za 4,53 dinara (sa 30,47 na 35 dinara), dok je akciza za evrodizel povećana za 6,53 dinara (sa 30,47 na 37 dinara). Moguće je, zaista, s obzirom na sve ono što se zna o njegovom položaju u sistemu vlasti, da Ministarstvo finansija nije znalo da se sprema ova mala skupštinska diverzija. Ali u vladajućoj koaliciji očigledno su znali - bar oni koji o tome odlučuju - čim je tako lako kroz parlamentarnu glasačku mašinu ova krupna promena prošla. Što, opet, otvara pitanje mesta i uloge Ministarstva finansija u Vladi, ali to je već druga tema. Važnije je, međutim, to što su na ovaj način građani Srbije još jedan put izigrani. Jer, iako možda formalno pravno nije zadržan monopol, NIS-u, odnosno Gaspromnjeftu, obezbeđen je, samo sada na neodređeno vreme, privilegovan položaj na tržištu. Pitanje je ko je, kada i zašto doneo odluku - da li iza toga stoji Vlada u celini ili pojedini njeni (otuđeni?) delovi - da se jednoj firmi obezbede takve povlastice. Jer, veliki je novac u pitanju.