Seno, slama - energana

Srbija je 2011. proglasila godinom energetske efikasnosti. Po svim pokazateljima jedan smo od najvećih rasipnika energije u Evropi, pa bi ušteda i borba za zaštitu životne sredine morale biti prioriteti i sadašnje i svake buduće vlade. Ne samo zato što je država dužna da uskladi strategiju i ciljeve sa EU u ovoj oblasti i što se mora stvarati stimulativni ambijent za investitore, već i zato što je korist za građane značajna i posve merljiva. Tim značajnija jer energija u Srbiji više nikada neće biti jeftina. Cena struje će, kao što je već najavljeno, predstavljati još veću stavku u svakom kućnom budžetu, pa će se, za početak, investicija u zamenu kakvog dotrajalog prozora brzo isplatiti. Klimatske promene i potraga za alternativnim energijama diktiraju u svetu sasvim nove načine gradnje, povećavaju izdvajanja za istraživanja i ekologiju, teraju na preispitivanje stavova o nuklearkama, a bitku za energetsku nezavisnost uzdižu na nivo pitanja opstanka. Tema NIN-a daje deo odgovora na pitanje kako osedlati vetar u Srbiji.  Namera Srbije da učestvuje u izgradnji bugarske nuklearke Belene sa čak 10 odsto, za šta je prema prvim procenama potrebno oko 600 miliona evra, otvara pitanje ne samo zakonitosti ove odluke (s obzirom na moratorijum na nuklearke koji važi kod nas) već i ima li Srbija alternative u snabdevanju energijom i koje. Mnogi veruju da ima i da ona leži u neiskorišćenim potencijalima obnovljivih izvora energije, u kojima Srbija ne oskudeva. Upravo ovi izvori (biomasa, vetar, sunce, hidro potencijal, geotermalni izvori) mogli bi Srbiji davati polovinu potrebne energije u budućnosti. Trenutno oni u ukupnoj proizvodnji energije učestvuju sa 12 odsto (radi se uglavnom o hidroelektranama i potrošnji ogrevnog drveta). Srbija koristi samo svoj hidro potencijal, ali za sada nema nijedne vetrenjače, solarnog panela ni elektrane na biomasu, iako bi se iz ovih izvora mogla obezbeđivati struja, ali i grejanje. Osnovna prednost obnovljivih izvora energije u odnosu na konvencionalne je što ne zagađuju životnu sredinu, a osnovni nedostatak je cena - jako su skupi. Srbija ima potencijal da od obnovljivih izvora energije koristi biomasu (63 odsto), energiju sunca i hidropotencijala (14 odsto), energiju vetra (pet do šest odsto) i geotermalnu energiju (četiri odsto). Najveći udeo mogla bi imati biomasa, koja bi zadovoljila oko četvrtine ukupne energije u Srbiji. I dok EU pred svoje članice postavlja sve ambicioznije ciljeve, pa je tako direktiva da do 2020. godine učešće obnovljivih izvora u ukupno proizvedenoj energiji mora biti čak 20 odsto (2005. je iznosila 8,5 odsto), naša vlada je postavila relativno skroman cilj - da do kraja 2012. godine poveća učešće električne energije proizvedene iz obnovljivih izvora za 2,2 odsto u odnosu na ukupnu potrošnju u 2007. godini. Procenjeno je da su za to potrebne investicije od ukupno 200 miliona evra, što je tri puta manje od planiranog ulaganja u nuklearku. Država je prve ozbiljnije napore u bavljenju obnovljivim izvorima pokazala tek krajem prošle godine, kada su utvrđene podsticajne mere za ovu oblast, tzv. fid-in tarife (garantovane više cene za struju proizvedenu iz obnovljivih izvora), koje imaju sve članice EU, a i većina zemalja u regionu. Najveća cena određena je za kilovat sat solarne energije - 23 evrocenta, dok je za kwh iz vetra tarifa 9, 5 evrocenti. Tada i počinje interesovanje investitora za obnovljive izvore u Srbiji, i to najviše za izgradnju vetroparkova. Razlog leži u tome što kod ulaganja u vetroenergiju nema mnogo rizika za investitora, jer izvora ima, država garantuje visoku cenu struje, nema troškova radne snage, dakle nema rizika. Zato i ne čudi da imamo najviše započetih projekata u oblasti vetro energije (devet izdatih dozvola za vetroelektrane ukupne snage oko 1400 mgw). Uprkos velikom interesovanju, nijedan vetropark u Srbiji nije završen. Činjenica je da imamo sporost u izdavanju dozvola, ali deo problema je i u tome što nemamo atlas vetrova ili mapu mogućih objekata obnovljivih izvora. Merenje vetrova traje godinama, pa je država, kao i u mnogim drugim oblastima, krenula stihijski i bez plana u ovaj posao. Umesto precizne mape sa najpogodnijim lokacijama, država je prepustila samim investitorima da urade merenja, odaberu lokaciju i krenu u projekat. “Nije to tako jednostavno. Zabodeš vetrenjaču i gotovo. Ima tu puno problema, da li smeta pticama ili podzemnim vodama, da li je u području radara, da li se nalazi na poljoprivrednom zemljištu pa je potrebna prenamena zemljišta”, kaže jedan poznavalac. Okvirna merenja pokazala su da je najveći vetropotencijal u Banatu, Istočnoj Srbiji i na Zlatiboru, ali su se potencijalni investitori svi sjatili u južni Banat, iz dva razloga - zbog ravnog terena koji omogućava najlakše postavljanje vetrenjača, ali i zbog najvećih kapaciteta dalekovoda, koji mogu da prime i njihovu struju. Među onima koji su požurili sa gradnjom vetrenjača ima ozbiljnih investitora, ali i onih koji su ohrabreni podsticajima države za ovu oblast i nedostatkom regulative videli šansu za lov u mutnom. Brojni su oni koji žele da dobiju dozvolu od države, a zatim prodaju projekat, a neki projekti su već kupljeni. Dodatni problem za investitore predstavlja činjenica da je država u dve oblasti - vetra i sunca, uvela ograničenja, pa će tako garantovanu cenu imati samo prvih 450 mgw struje proizvedenih iz vetra i svega pet mgw solarne energije. Zato je sada prava trka među investitorima u vetroelektrane ko će prvi ući u posao. Zašto ograničenje vetra na svega 450 khw? Zato što nas to mnogo košta. Elektrane na obnovljive izvore biće priključene na regularnu elektromrežu, a EPS će im pokrivati troškove samo u visini svoje proizvođačačke cene (oko tri evrocenta po kilovatu), dok će garantovanu cenu preko toga plaćati građani. Računice Agencije za energetiku pokazuju da 100 dobijenih mgw struje iz vetra znači poskupljenje struje od jedan odsto. To znači da ćemo samo po osnovu podsticaja za vetar, za planiranih 450 mgw, imati poskupljenje struje od 4, 5 odsto. „Potreba ograničenja proističe iz činjenice da je to skupo. Naša fid in tarifa za vetar je 9,5 evrocenti, što je na nivou evropskog proseka i dosta je stimulativna, dok je tarifa od 23 evrocenta za sunce na donjoj granici evropskog proseka”, tvrdi za NIN LJubo Maćić, direktor Agencije za energetiku. Ako nema ograničenja, objašnjava on, poskupljenje struje može da bude ogromno. „Grci su imali takav problem, jer nisu stavili ograničenje na solarnu energiju, pa su došli do poskupljenja struje od preko 20 odsto. U Češkoj je isti problem zbog solarne energije, jer se ispostavilo da bi cenu trebalo povećati za 20 odsto. Pošto ne mogu naknadno da uvedu ograničenje onda su rešili da uvode takse za investitore i da tako potrošačima poskupljenje bude manje. Nemci i Španci su redukovali količine naročito za sunce”, objašnjava Maćić. S obzirom na stimulacije države i posao, za koji se procenjuje da je unosan, a da gubici gotovo da nisu mogući, nije iznenađenje da su i domaći biznismeni videli interes u ovom poslu. Prvi među njima je Miodrag Kostić, vlasnik MK grupe, čija je vetroelektrana La Pikolina u Vršcu najbliža realizaciji. Upućeni kažu i stoga što Kostić gradi na sopstvenom zemljištu, dok drugi investitori kao najveću prepreku imaju upravo dolazak do zemljišta za gradnju. Kostićeva vetroelektrana će sledeće godine verovatno prva početi sa radom. „Od četiri projekta vetroelektrana koje MK Fintel Vind razvija na tri lokacije u Srbiji, vetroelektrana La Pikolina najbliža je dobijanju lokacijske dozvole. Ukoliko sve bude realizovano po planu, početak izgradnje ove male vetroelektrane, ukupne instalisane snage 5 mW, biće u julu, a početak rada u oktobru 2011. godine”, objašnjava za NIN Miodrag Kostić. On tvrdi da njegova kompanija planira da uloži preko 200 miliona evra u farme vetrogeneratora ukupne snage preko 140 mW. Investicije njegove ali i drugih zainteresovanih kompanija u ove izvore, prema Kostićevoj tvrdnji premašile bi milijardu evra. Pa ipak, pred njima su brojne prepreke, a najveća je svakako komplikovana procedura, koja se najbolje vidi iz Kostićeve tvrdnje da mu za jednu vetrenjaču u Srbiji treba čak 26 dozvola. Kako bi lakše prebrodili ove i druge prepreke, zainteresovani za vetroparkove (Continental Wind Partners, Energowind-om, Vetroparkom Inđija, MK Fintel Vind-om) osnovali su Srpsko udruženje investitora u energiju vetra (SEWEA). Ipak, istraživanje Evropske komisije o tome koliko investitor u obnovljive izvore u proseku čeka na sve dozvole, pokazuju da smo na evropskom proseku, koji nije sjajan. Naime, podaci kažu da ova procedura u Mađarskoj traje 40 meseci, kod nas 30-tak, u Grčkoj 25, Irskoj 48 itd. Evropski prosek je tri godine, a najbolje rezultate ima Nemačka u kojoj postoji one-stop shop, pa se sve završi relativno brzo na jednom šalteru. „Potencijal obnovljivih izvora energije u Srbiji je veliki, a za sada je u potpunosti neiskorišćen. Za razliku od nas, gotovo sve zemlje u regionu već imaju u radu veći broj vetroelektrana, i mislim da je pravi trenutak da Srbija uhvati priključak u ovom domenu”, kaže Kostić. Ali taj priključak košta. Računice kažu da investitor treba da uloži oko 1, 5 milion evra po megavatu iz vetroelektrane. Tako će Kostićeva Pikolina u Vršcu koštati najmanje desetak miliona evra, a neki od predatih projekata Ministarstvu energetike su preambiciozni - idu i od 300 do 400 mgw. Jasno je da će takvi projekti imati problem ne samo sa finansiranjem (koštali bi od 450 do 600 miliona evra), nego i sa dobijanjem kredita s obzirom na to da država garantuje isplativu cenu samo za prvih 450 mgw. O ambicioznosti nekih ovdašnjih projekata vetroelektrana snage više stotina megavata govori i podatak da najveći evropski vetropark ima snagu od 600 mgw i nalazi se u Rumuniji. Dodatni problem predstavljaju i ograničeni kapaciteti Elektromreže Srbije, koji ne mogu da prime sve najavljene vetroparkove. Slične probleme ima i susedna Bugarska, gde je američka kompanija AS izgradila vetroelektranu velike snage, ali je dispečer drži na kapacitetu od 20 odsto jer mreža ne može da primi više od toga. Zato je došlo do polemike bugarske vlade i američkog investitora o tome ko će da snosi nemale troškove povećanja kapaciteta mreže, a taj sukob još traje. Iako se kod nas najžešća borba investitora vodi za vetroparkove, najveće potencijale imamo u biomasi, u koju spadaju ostaci i otpaci iz poljoprivrede, šumarstva i drvne industrije (pšenična slama, seno, drvo, stajsko đubrivo itd.). Proizvodnjom energije iz biomase, Srbija bi mogla da zameni oko 2,7 miliona tona nafte. NJena upotreba mogla bi biti najveća kod grejanja, zbog čega je svojevremeno razmatran projekat da 15 toplana s juga i istoka Srbije (greju oko 31.500 domaćinstava), koje se greju na mazut, pređu na biomasu kao pogonsko gorivo. Od tog projekta, nažalost, ništa nije bilo. Biomasa se trenutno u Srbiji koristi samo za proizvodnju peleta i briketa, sitnih drvnih ostataka koji se lože, a njihova cena u Evropi trenutno se kreće oko 140 evra po toni. Upravo u povećanoj proizvodnji ove ogrevne građe, energetičari vide veliku izvoznu šansu Srbije. Osim toga, iz tečnog stajskog đubriva može se dobijati biogas, što trenutno razmatraju svi veliki poljoprivredni kombinati. Radi se o malim postrojenjima (manjim od 1 mgw), a investicija je reda veličine četiri miliona evra po megavatu. Elektrane na biomasu su moguće i trenutno je u pripremi pilot-projekat na opštini Palilula, uz strane donatore, izgradnja kogenerativnog postrojenja, koje bi obezbeđivao PKB, a proizvodilo bi 800 kgw struje i toplotu kojom bi se grejala Palilula. U Srbiji za sada nema nijednog projekta solarnih panela, odnosno nijedna dozvola nije tražena od resornog ministarstva. Mnogi veruju i zbog niskih podsticaja za ovaj izvor. Naš potencijal je da iz sunčeve energije godišnje proizvodimo oko 1.200 kilovat-časova električne energije po metru kvadratnom solarnog panela. To je više nego u zemljama koje imaju dobru reputaciju po pitanju korišćenja energije sunca, pokazuje projekat „Razvoj kapaciteta za korišćenje i promociju solarne energije u Srbiji”. Dnevno bi se u Srbiji po metru kvadratnom moglo proizvoditi 3,3 kilovat-časa električne energije, a ta vrsta energije najefikasnije bi se koristila u turističkom, zdravstvenom sektoru i u domaćinstvima. Većim korišćenjem sunčeve energije u Srbiji mogle bi se postići značajne uštede energije i smanjenje emitovanja ugljen-dioksida za oko 305.000 do 360.000 tona u petogodišnjem periodu, a ona bi posebno mogla da bude korisna za sanitarnu toplu vodu. Iako nemamo sunca kao Grčka, energetičari ocenjuju da bi sunčevu energiju trebalo da koristimo za kućne potrebe, pre svega za zagrevanje vode za kupanje, jer je u našim domaćinstvima bojler najveći potrošač struje. Za četvoročlanu porodicu potrebno je četiri metra panela i bojler, što sve košta oko 2.000 evra. Na duže staze bi se isplatilo. Iako u Ministarstvu energetike tvrde da obnovljivi izvori ne mogu da uz konvencionalne podmire sve buduće potrebe Srbije, sigurno je da bi se veliki potencijali koje Srbija ima u biomasi, vodi i vetru, mogli daleko bolje iskoristiti nego danas. Deo energetičara rešenje za nedostajuću struju u budućnosti vide u ulaganju u obnovljive izvore energije, koji će postajati jeftiniji, ali i u povećanju energetske efikasnosti, dakle u štednji. Veruju da bi se time mogla izbeći potreba za nuklearkama. Ulaganja države u nuklearke mogla bi se usmeriti u obnovljive izvore, iz kojih bismo, ako ispunimo propise EU, do 2020. mogli da dobijamo još 1300 mgw, što je jednako sadašnjem Đerdapu sa dve centrale. Zbog stimulativnih mera države, građanima bi ove količine “zelene struje” donele poskupljenje ovog energenta od 7 do 10 odsto u tom periodu. Više štednje i malo skuplja, ali čista struja ili nuklearka, odlučite sami. Potrebne investicije za izgradnju postrojenja na obnovljive izvore Mw E/mgw Hidroelektrane 1 1,7- 2 miliona Energija vetra 1 1,5 milion Solarna energija 1 4,5 miliona Biomasa 1 2, 3-2,7 miliona  Biogas 1 3,5-4,5 miliona Nemačka lider Od bivših yu republika, Slovenija je najdalje odmakla u korišćenju obnovljivih izvora, a kao cilj je postavila učešće “zelene energije” od 30 odsto u narednim godinama. I Hrvati su ispred nas, fid in tarife usvojili su 2007. godine, a od gotovih projekata imaju malu vetroelektranu na Pagu i nekoliko manjih hidroelektrana. Crnogorci tek usvajaju fid in tarife, a ostali se spremaju za to. U Evropi, koja je inače svetski lider u korišćenju obnovljivih izvora, prednjače Nemačka, Holandija (u oblasti biomase), Španija i Danska. Najdalje je odmakla Nemačka, koja je sebi postavila vrlo ambiciozan cilj - da do 2020. čak polovinu energije dobija iz obnovljivih izvora. Ni sami Nemci nisu sigurni da će u tome uspeti, ali ulaganja u ovu oblast su ogromna. Tamošnje fid in tarife su najviše, u početku su kilovat solarne energije plaćali 50 evrocenti, kasnije 45, a sada je cena pala na 35 evrocenti. Na svaki kilovat sat struje građani plate 1 do 1, 5 evrocent više za obnovljive izvore i godišnje skupe preko 10 milijardi evra u te svrhe. Ali oni imaju drugi kontekst, jer žele da razviju tehnologiju koju će izvoziti. Zato Nemci sada rade na projektu u Sahari, gde žele da postave ogromne panele i da desetine hiljada megavata preko Sredozemnog mora dalekovodima vuku u Evropu. Simens razvija ovu tehnologiju i ideja im je da to bude glavni izvor obnovljive energije za Evropu za 10-20 godina. Očekuje se da ova tehnologija postane sve jeftinija, pa da struja iz sunca u narednim godinama više ne košta 35 nego recimo 10 evrocenti i da se približi ceni koju sada plaćamo. I obnovljivi izvori i nuklearka Petar Škundrić, ministar rudarstva i energetike Iako zeleni širom sveta pa i u Srbiji koriste obnovljive izvore energije kao glavni argument protiv nuklearki, a često to dokazuju i ciframa, ovdašnji ministar rudarstva i energetike, Petar Škundrić, tvrdi da obnovljivi izvori ne mogu da podmire ukupne potrebe Srbije za električnom energijom. Zato kaže da je dilema nuklearka ili obnovljivi izvori lažna dilema. “Da obnovljivi izvori ali da i nuklearke. Ukoliko bi iskoristili 100 odsto potencijala obnovljivih izvora energije u Srbiji podmirili bismo svega polovinu trenutnih potreba za strujom, a potrebe za energijom će rasti u narednom periodu. Energija iz nuklearnih elektrana je najjeftinija, ali je i najčistija posle energije dobijene iz obnovljivih izvora”, kaže za NIN Škundrić. Kako Srbija koristi postojeći potencijal u obnovljivim izvorima? Energetski potencijal alternativnih izvora energije u Republici Srbiji je veoma značajan i procenjen je na preko 4,3 miliona tona ekvivalentne nafte godišnje – od čega se najveći deo, oko 2,7 miliona tona godišnje nalazi u iskorišćenju biomase. Za sada se, od ovih izvora, u značajnijoj meri koristi samo hidropotencijal. Oblast obnovljivih izvora energije je u potpunosti usmerena ka privatnim investicijama, a zadatak države je da stvori atraktivne uslove koji će podstaći privatne investitore na ulaganja. Ima li Srbija do sada ozbiljne investicije u alternativne izvore energije i koje? Do sada je izgrađeno nekoliko malih hidroelektrana, u periodu od kada su usvojene fid-in tarife.  Ostali projekti su započeti ali nijedan nije još završen. Koliko su skupi ovakvi izvori energije i kako ih učiniti isplativijim? Proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora je skuplja u odnosu na konvencionalne (nafta, gas, ugalj). Uprkos višim cenama električne energije iz obnovljivih izvora, njihovo korišćenje se i  dalje smatra ekonomičnim iz nekoliko razloga. Osnovni razlog je - ekološki. Kod proizvodnje struje u klasičnim termoelektranama skladište se velike količine pepela - i time uništava zemljište, emituju se čestice prašine - koje negativno utiču na zdravlje ljudi, emituje se ugljen-dioksid - koji utiče na uništavanje ozonskog omotača i klimatske promene. Teško je u novcu izraziti cenu ovakvih uticaja, ali je mnogo viša od cene korišćenja obnovljivih izvora energije, i u tome je najvažniji razlog podsticanja njihove upotrebe. Kakva su svetska iskustva sa ovim izvorima?     Ulaganja u oblast obnovljive energije značajno rastu od ’90-ih godina prošlog veka. Krajem 2008. godine, učešće obnovljive energije u ukupnoj svetskoj potrošnji je iznosilo oko 19 odsto, a procene su da je u ovu oblast tokom 2009. godine investirano oko 150 milijardi dolara. Istraživanja u oblasti obnovljive energije su usmerena u pravcu smanjenja troškova opreme za korišćenje obnovljivih izvora energije, kao i na povećanje efikasnosti postojećih tehnologija. Lepota nerealnog projekta Prošle godine, nekako u ovo vreme, slušao sam na univerzitetu u San Francisku predavanje posvećeno laserima velike snage. Predavanje je držao Edvard Mozes (Edward Moses) nuklearni fizičar u ranim šezdesetim godinama, možda najveći svetski stručnjak za lasere velike snage. Tokom predavanja, odjedanput je digao desnu ruku i pokazao prisutnim slušaocima jedan loptasti smotuljak hartije između palca i kažiprsta. Onda se pred svima zakleo da će iz izotopa vodonika u kapsulama velikih koliko i loptica među njegovim prstima, za godinu dana proizvesti fantastičnu i nemerljivu količinu energije. Sve je izgledalo neverovatno i smešno zato što je pred našim očima bio tako mali i bezvredan smotuljak. Naravno, radilo se o modelu čija bi realna verzija sadržavala nekoliko miligrama deuterijuma i tricijuma. Ali, da bi se pokrenuo proces fuzije nukleusa deuterijuma i tricijuma, morali bi se izložiti temperaturi od više miliona stepeni. To se postiže tako što se izotopi u minijaturnoj kapsuli gađaju laserskim snopom ogromne snage čime se izaziva reakcija identična onoj u centru Sunca. Izazovete li takvu reakciju i ukrotite li je i nadzirete, onda ste imitirali nešto što se događa u centru neke zvezde. Oslobođena temperatura može stvoriti neograničenu količinu elektriciteta, bez bilo kakvog otpadnog zagađivača čovekove okoline. To bi, u stvari, značilo da bi u budućnosti bili potpuno nepotrebni ugalj, nafta, vetar, nuklearne energetske centrale i tako dalje. Fuzija zaista obezbeđuje mnogo više energije po težini upotrebljenog goriva od bilo koje druge tehnologije u današnjoj upotrebi. Deuterijuma ima neizmerno mnogo u okeanima: na svakih 6.500 atoma vodonika dolazi 1 atom deuterijuma. Iako razmera ne izgleda impresivno (0,015 odsto) eksperti procenjuju da bi svet rešio problem energije u sledećih milion godina ukoliko bi se realizovao projekt nuklearne fuzije. Ono o čemu je govorio doktor Edvard Mozes bila je zapravo mogućnost kontrolisane nuklearne fuzije izazvane moćnom laserskom energijom. Nuklearno fuzionisanje oslobađa enormnu energiju; otprilike se dobija 17MeV (17 megaelektron volti = 2.72369999 × 10-12 džula) kad god se jedra spoje. Kad se u kapsuli za fuziju atoma postigne pritisak od 10 do 15 atmosfera, onda se energija prenosi na gas kao toplota. U daljem toku para pokreće turbine i tako se dobija električna struja. Doktor Mozes, čija je laboratorija u sklopu čuvene nacionalne laboratorije „Lorens Livermur“ (Lawrence Livermore National Laborator) ranije angažovane u proizvodnji atomskog oružja, misli da je rešio problem fuzije. Suština problema je nedostatak dovoljne količine energije za pokretanje procesa fuzionisanja, Problem je rešen konstruisanjem jednog monstruoznog sistema koji kombinuje snagu 192 identična lasera. Moćnim zajedničkim zrakom pogađaju se deuterijum i tricijum u malim loptastim kapsulama. Mozesov laser, prvi put pušten u pogon samo koji mesec pre prošlogodišnjeg predavanja, 60 puta je jači od bilo kog drugog lasera na svetu. Predavanje je teklo glatko, bilo je zanimljivo i izazvalo je oduševljenje slušalaca, ali diskusija nije prošla jednodušno pohvalno. Jedan od poznatih fizičara, Tomas Kokran (Thomas B. Cochran) koji je stariji naučni savetnik u Nacionalnom savetu za odbranu resursa SAD, izjavio je da dugo prati projekt doktora Mozesa. To dugo označio je kao period od 1997. do 2009. NJegov zaključak je bio da doktor Mozes prodaje publici bogojavljensku vodicu i da troši pare poreskih obveznika bez ikakvih skrupula. Doktor Mozes je onda objasnio da je svestan skepticizma i da je uprkos tome siguran da će njegov tim koji se sastoji od 500 naučnika i inženjera uspeti u svom poduhvatu. On i njegov šef, DŽordž Miler (Georg H Miller), direktor „Lorensa Livermura“ i nosilac doktorata iz fizike, složno su tvrdili da nijedna igra nije dobijena ili izgubljena dok se ne završi. I zaista, svi veliki poduhvati u početku izgledaju suviše skupi, nekad ne ulivaju mnogo nade, ali sve to traje dok ne „prorade“. Iako većina fizičara u svetu misli da će projekt doktora Mozesa doživeti fijasko, težak ni manje ni više nego 3,5 milijarde dolara, manjina misli da je rizik isplativ. Pre svega, tim fizičara u laboratoriji „Lorens Livermor“, već je napravio ogromne napretke u razumevanju tehnologije lasera i njenog unapređenja, a naročito optike i raznih vrsta materijala. Već danas se zna da je na putu proizvodnja još jačih i preciznijih lasera čija će moćna energija primoravati jedra tricijuma i deuterijuma da se međusobno spoje, da proizvedu helijum i tako razviju ogromne temperature. Doktor Mozes misli da će već za 20 godina biti izgrađena prva nuklearna energetska centrala na bazi fuzije, a da će 2050. godine tako nešto biti uobičajena stvar. Već 2100. godine funkcionisaće, tvrdi doktor Mozes, preko hiljadu moćnih fuzionih reaktora, od čega bi većina bila u SAD. Ukoliko je to tačno, biće to najveći tehnološki proboj u prvom stoleću trećeg milenijuma. Nuklearna fuzija daće energiju bez emisije ugljen-dioksida a gorivo za tu energiju biće jeftino i na raspolaganju će ga biti koliko god želimo. Doktor Mozes je napravio jednu neobičnu komparaciju iz koje se vidi da bi deuterijum iz 50 litara vode mogao proizvesti onoliko energije koliko i količina nafte koja staje u supertanker. Ipak, prošle godine, u novembru, tim doktora Mozesa gađao je laserskim snopom kapsule u kojima su bile pune doze deuterijuma i tricijuma. Snaga laserskog zraka bila je 1,4 megadžula. Po svemu sudeći, rezultati nisu bili za oduševljenje jer o njima nema podataka niti se o njima piše... U vazduhu se oseća ostvarenje tvrdnje skeptika koji su ubeđeni da projekt doktora Mozesa nikada neće biti realizovan, bez obzira na to koliko će milijardi dolara biti uloženo u njegovu laboratoriju. Inače, nije zaboravljen vic koji je neko smislio još 1950. godine, kad su se prvi put pojavile slične zamisli o fuziji. Vic glasi: „Energija proizvedena fuzijom deuterijuma i tricijuma, za sada je od nas daleko možda 40 godina, a kako vreme prolazi i eksperimenti teku, energija će od nas uvek biti udaljena 40 godina”.  Nuklearka „ključ u ruke“ Nesretna sudbina bugarske varošice Belene na Dunavu, svojevremeno čuvene po komunističkom logoru za političke protivnike i za nepokornu manjinu Turaka, već je tri decenije vezana za malerozni projekat gradnje nuklearne elektrane, koju i dalje koči deficitaran državni budžet i sumnjičavost investitora iz zapadnog susedstva, uključujući Srbiju i Hrvatsku, ali i celu razvijenu Evropu. Budući da sadašnja bugarska vlada deli američku strepnju od širenja uticaja Rusije na Balkan, a i da Brisel signalizira da finansijer nuklearke “Belene” mora da bude iz Evropske unije, Bugari dosledno tvrde da će završetak centrale početi kad se nađe strateški partner, a ne, kako kavaljerski predlažu Rusi, njihovim novcem. Ipak, proteklog decembra u Sofiji su Nacionalna energetska kompanija (NEK) i ruska državna firma “Rosatom” potpisali memorandum o formiranju kompanije koja bi izradila projekat za novu nuklearku. Oko cene još nema sporazuma: premijer Bojko Borisov izjavio je da će pregovarati tek kad se Rusi izvine za prevaru i spuste cenu 40 odsto, budući da su ranije obećavali da će sve koštati četiri milijarde evra, a da sad traže šest, a može biti, kažu stručnjaci, da ukupan račun bude i devet milijardi. Rusi taj posao “dizanja nuklearnog ostrva po sistemu ključ u ruke”, razradu tehnologije, isporuku dva reaktora od po 1.000 megavata i montiranje opreme - koji je prethodno ugovaran 2008. godine - nazivaju “najboljim projektom na svetu” i ističu da ga je (kao zasad jedini) odobrila Evropska komisija, uz ocenu da visok nivo pouzdanosti buduće nuklearke “Belene” abolira crnu reputaciju atomskih tehnologija iz SSSR koja je zaslužena 1986. posle apokaliptične tragedije u ukrajinskoj centrali “Černobilj”. Ali, Rusi ne računaju gradnju podstanice i povezivanje s energetskom mrežom, što se procenjuje na dve milijarde evra, a sve takođe može da poskupi i inflacija i drugi neplanirani troškovi, pa u Bugarskoj ima vesti da bi “Belene” mogla da košta čak i do 13 milijardi evra. Zasad je predviđeno da 51 odsto vlasništva poseduje NEK, da finski “Fortum” i francuski “Altran” za konsalting dobiju po jedan procenat, a da ostatak ide Rusima. Mada je, vele Bugari, principijelno interesovanje pokazala i Srbija, pa je moguće da naše učešće bude i do 10 odsto. Bugarska, inače, već ima rusku atomsku centralu “Kozloduj”, ali su u njoj posle Černobilja kapaciteti iz bezbednosnih razloga i po zahtevu EU, više nego skresani: isključena su četiri od ukupno šest reaktora. Odluka o novoj ruskoj nuklearki sa dva reaktora snage od po 1.000 megavata doneta je još pre 30 godina, a onda su tokom naredne decenije završeni grubi radovi i pristigao je deo opreme. U međuvremenu, pao je komunizam i posao je stao; gradilište nije pominjano sve do 2003, kad su iz Sofije pozvane svetske firme da završe započetu centralu. Opet su prošle tri godine dok tadašnja vlada nije prihvatila da moskovski “Atomstrojeksport” isporuči inženjering i opremu za nuklearku u koju bi se ugradili – naravno – ruski reaktori VVER-1000/V-446B. Oni su nesumnjivo bezbedniji od zloglasnih RBMK iz Černobilja, mada su, kako se sumnjičavo podseća, ista tehnologija koja je i u kontroverznom “Kozloduju”. Ipak, Rusi su dali najpovoljniju ponudu jer su uz garanciju od 60 godina bili spremni i da otkupe svoju, ranije pristiglu, a sada već znatno zastarelu opremu. Kao izvođač radova 2008. pojavila se nemačka kompanija RWE, kojoj je NEK odobrio da za posao od oko dve milijarde evra stekne u elektrani 49 odsto vlasništva. Bilo je planirano angažovanje čak 10.000 radnika, a reaktor je trebalo da startuje kroz 48 meseci, nakon što je prvi beton uliven u nove temelje u maju 2009. godine. Već u oktobru, međutim, RWE se povukla, jer NEK kao glavni investitor nije imao novca. Rusi su, međutim, pokazavši neobičnu upornost u posetama i ponudama, u februaru 2010. godine predložili nastavak gradnje uz kredit od dve milijarde evra, napominjući da im čak nisu nužne ni državne garancije, već da će im novac vratiti budući strateški investitor. Vlada u Sofiji sad praktično nema izlaz – ne sme da odustane od projekta u koji je već uloženo 900 miliona evra, što bi se i znatno uvećalo za penale predviđene ugovorom sa “Atomstrojeksportom”. Ali, sve dok NEK za 2011. godinu raspolaže sa samo 27 miliona evra, očajni Bojko Borisov će – ako ga ne spase londonski štab HSBC (Hongkong-Šangaj bankarska korporacija) koji je najmljen da po celom svetu traži investitore za “Belene” – sve bežeći od Putina, morati u zagrljaj Medvedevu. Globalne promene Kao gost Centra za ekološku politiku i održivi razvoj (CEPOR) pri Fakultetu političkih nauka u Beogradu je nedavno boravila prof. dr Miranda Šrojrs sa Slobodnog univerziteta u Berlinu. Prof. Šrojrs je direktorka Istraživačkog centra za ekološku politiku i bavi se komparativnim ekološkim politikama Evrope, SAD i istočne Azije. Razgovor sa prof. Šrojrs obavljen je nakon predavanja koje je održala saradnicima CEPOR-a i studentima Fakulteta političkih nauka na temu globalnih klimatskih promena. U Kankunu u Meksiku, od 29. novembra do 10. decembra, održana je Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama. Da li od pregovora u Kankunu možemo očekivati određene pomake ka post-Kjoto sporazumu? Pregovori u Kankunu pokušavaju da naprave pomak na tehničkom nivou u pogledu nekih važnih pitanja koja su pokrenuta prošle godine u Kopenhagenu. U mnogim državama u razvoju dolazi do rasta populacije i ekonomskog pritiska što dovodi do seče šuma i pretvaranja šumskih predela u poljoprivredno zemljište ili prostor za stambenu izgradnju. Međutim, sečom šuma se oslobađa ugljenik i ugrožava biodiverzitet. Pitanje je šta se može učiniti kako bi se pomoglo zemljama u razvoju da zaštite svoje šume, i da se istovremeno ekonomski razviju. U Kankunu, nažalost, neće doći do velikog napretka ka post-Kjoto sporazumu. Kjoto sporazum važi do kraja 2012. godine i ne postoji nijedan drugi međunarodni sporazum koji bi ga zamenio. Veliki problem je što države poput SAD i Kine nisu spremne da podrže donošenje jednog obavezujućeg međunarodnog sporazuma. Da li se može očekivati da Kina popusti u pogledu smanjenja emisije gasova staklene bašte? Kina je trenutno najveći svetski emiter gasova staklene bašte. Prevazišla je SAD 2006-2007. godine. Imajući u vidu populaciju od preko 1,3 milijarde stanovnika za koju se očekuje da nastavi da raste, to je ozbiljan problem. Kina je takođe ekonomija sa najbržim rastom na svetu od oko 10 odsto godišnje, ali ima ozbiljne zdravstvene probleme zbog zagađenja. Procene su da preko 300.000 ljudi umire godišnje zbog zagađenja vazduha. Kombinacija energetskih problema i problema usled klimatskih promena teraju Kinu da se sve više okreće ka strategijama zelenog razvoja. Zbog toga Kina zauzima čudnu poziciju najvećeg zagađivača, ali i zemlje koja ima najveći razvoj obnovljive energije. Oni se dosta trude da poboljšaju energetsku efikasnost. Postavili su ciljeve da poboljšaju energetsku efikasnost za 45 odsto do 2020. godine. Imaju planove da do 2020. godine od ukupne energije koju koriste 20 odsto bude obnovljiva energija. Koji su razlozi za oscilacije američke politike od konstruktivne uloge u Protokolu iz Montreala do odbacivanja Protokola iz Kjota? SAD se često smatra zemljom koja je bila lider ekološke zaštite. Amerika je sedamdesetih godina bila država koja je donela najveći broj ekoloških zakona, osnivala institucije za zaštitu okoline, poput Agencije za ekološku zaštitu i imala veliki broj ekoloških NVO. Svi su videli SAD kao ekološkog lidera i tokom donošenja Protokola iz Montreala se videlo da SAD insistirale na njegovom usvajanju i na zaštiti ozonskog pokrivača. Šta se promenilo? Mislim da je jedna od velikih promena počela još osamdesetih kada su počela da dolaze do izražaja neokonzervativna shvatanja i pojedinci zainteresovani za ekonomski razvoj pri čemu je ekološka zaštita posmatrana kao prepreka ekonomskom razvoju. Počeli su da smanjuju ekološku zaštitu kako bi se ekonomija brže razvijala. Zbog toga SAD nisu potpisale ili nisu ratifikovale mnoge ekološke sporazume u poslednjih 20 godina. Tako, administracija, kabinet predsednika ode na međunarodne pregovore i potpiše sporazum, ali kad se vrati kući i pokuša da ih inkorporira u domaće zakonodavstvo, dolazi do blokade. Ovo ima velike globalne posledice jer svi znaju da ako SAD ne budu deo sledećeg sporazuma, ponoviće se problem Kjoto-protokola. Vrlo brzo će se države poput Francuske, Nemačke, Austrije ili Švajcarske zapitati zašto bi oni nosili sav teret i plaćali cenu, kad SAD to ne činu. MMF je najavio stvaranje „zelenog“ fonda u vrednosti od 100 milijardi dolara za pomoć za smanjenje efekata klimatskih promena. Šta se može očekivati od ovog fonda? Ideja Zelenog fonda je da se velikim brojem projekata, transferom tehnologije i novca pomogne zemljama u razvoju koje su zainteresovane za ekologiju, ali nemaju sredstva, tehnologiju i znanje. Ovo je značajan korak, ali ipak još uvek suviše mali. 100 milijardi dolara deluje kao mnogo novca, što i jeste, ali i nije u poređenju sa veličinom problema, tako da nam zapravo treba mnogo više da bi zaista došlo do promena. Kakva je uloga i politika EU prema klimatskim promenama? Mislim da je EU razvila zaista fascinantan model od kog druge regije mogu dosta da nauče. EU čine države koje se znatno razlikuju prema energetskoj strukturi: države poput Švedske i Finske većinu energije dobijaju iz hidroelektrana, što su čiste energije; države poput Poljske uglavnom koriste ugalj; Velika Britanija je veliki proizvođač prirodnog gasa, ima i nešto uglja; Nemačka koristi mešavinu uglja i nekih obnovljivih energija. Uprkos tim razlikama, postoji snažna saglasnost u EU da treba biti obazriv u pogledu klimatskih promena. Trenutno se u EU čine napori kako bi se razvio integrisani mrežni sistem za obnovljivu energiju. Korišćenjem obnovljive energije vetra sa severa, solarne energije sa juga i njihovim kombinovanjem u mrežni sistem cela Evropa može da ima pristup obnovljivoj energiji. Klimatske promene imaju posledice kako po životnu sredinu tako i po kvalitet života ljudi. Koje su najozbiljnije posledice po život ljudi generalno i posebno u zemljama u tranziciji poput Srbije? Srbija je zaista lepa zemlja. Vi se nalazite u divnoj klimatskoj oblasti. Prelepa lokacija, ali takođe pati od zagađenja. Pati od previše automobila na ulicama, zagađenja sumpordioksidom, azotnim oksidima i ugljendioksidom. To dolazi od sagorevanja uglja i neefikasnog korišćenja energije i sve to utiče na kvalitet života. Beograd je prelep grad, ali se ugalj oseća u vazduhu, oseća se sumpordioksid, oseća se dizel. To utiče na život ljudi, naročito dece i starih koji češće imaju respiratorne probleme. Štetne posledice nastaju i od zagađenja reka, što utiče na kvalitet voda, kvalitet tla. Tako da sprečavanje zagađenja može da ima pozitivne efekte ne samo po pitanju klimatskih promena. Klimatske promene su važne, ali ljudi su najviše zainteresovani za ono što ih direktno i svakodnevno pogađa. Na prvi pogled, šetnjom ulicama grada, posmatranjem prozora i toga kako se zgrade greju, može da se vidi dosta jednostavnih načina da se popravi energetska efikasnost po vrlo niskoj ceni, ali i da se uštedi novac. Kako biste ocenili Prvi izveštaj Republike Srbije prema Okvirnoj konvenciji UN o klimatskim promenama koji je usvojen 11. novembra 2010? To je izveštaj o tome šta Srbija čini u pogledu klimatskih promena i kako se kreću emisije. Moj utisak je da je to dobar inicijalni pokušaj da se razume koje vrste zagađenja su povezane sa klimatskim promenama, da se vidi koji su trendovi, da se vidi koji uticaj na Srbiju mogu da imaju klimatske promene i takođe da se vidi šta Vlada planira da uradi kako bi u budućnosti počela da kontroliše emisije. Moj utisak je da je još uvek potrebno mnogo truda da se ovde izgrade kapaciteti, da se ojača javna svest o klimatskim promenama, da se započnu projekti za razvoj infrastrukture. Neophodno je stvarati partnerstva sa drugim evropskim državama ili državama van Evrope ili partnerstva između gradova ili partnerstva između univerziteta i grada ili države. (Autorka je saradnica Centra za ekološku politiku i održivi razvoj i asistentkinja na Fakultetu političkih nauka)