U velikom stilu

Kao što je žaba od konja videla, pa počela da se potkiva, tako i Srbi videli od belog sveta pa, eno ih, pate od „mrtvog ponedeljka“. Na sve to, čuj, drma ih i „postpraznična depresija“, a iz „Galupa“ nam još podlivaju, kao, četvrti smo u svetu po pesimizmu. Četvrti, jebote! Još malo, pa šampioni veltšmerca! Na sve to počele s neba da padaju i mrtve ptice u Arkanzasu, kao šatro, „doživele neku traumu“ a to su, je l` da, pouzdani biblijski znaci da svet klizi ka kataklizmi. Eeej, sada, čak, i u Vatikanu podsećaju da je Nostradamus prorekao da papa ne bi smeo da ide u zemlju gde se „dve velike reke sastaju“, čitaj, u Srbiju, jer tamo „mogu da ga ubiju“. Elem, sve gore od goreg, ali država je mudra i ne naseda na narodne fore već traži od tebe, brale, više optimizma. A to traži i nevladin sektor. Nego, ajde, baš, da vidimo, moj bato, zašto si ti u postprazničnu depresiju pao!? Ne foliraj, bajo, znam šta si radio. Ždrao si, lokao si, a onda si se kao krme, po vazdan, izležavao, sa guza na guz se premeštao, u televizor zevao. Priznaj da nisi ni noge protegao, ni čist vazduh udahnuo, pa te ugljen-dioksid tiho utukao, tako da te mrtvi ponedeljak samo sahranio i laganim pokrovom depresije prekrio. Bajdvej, za božićne praznike sproveo sam radnu terapiju da ne bih, sa nacijom, šljonuo u depresiju. Počeo sam ozbiljno da se bavim Hajdegerovim predavanjima o Ničeu i to još za Badnje veče, a malo je perverzno, priznaćete. Naravno, to ne znači da nisam ždrao i ovčetinu, ali sam to radio, batice, sa stilom. A, pazi, šta o stilu kaže Niče: “Šta čini veliki stil: postati gospodar nad svojom srećom, kao i nad svojom nesrećom.“ Hajdeger tome dodaje: “Nad svojom nesrećom postati gospodar, to može da se uradi, ako mora da se uradi. Ali, postati gospodar nad svojom srećom...“ Tri tačkice na kraju rečenice, to je Hajdegerov odgovor, njegove nedoumice. Buljim u Avalu razgaćen, u ligeštulu, kao u aprilu, a K. G. Jung pušeći lulu, sa šamlice, u moje se misli upliće: “Zna se šta je bila Hajdegerova nesreća, mislim, to što je bio rektor kod Hitlera. Ali, šta je za njega mogla da bude sreća? I da li je njom zagospodario, gore, na Švarcvaldu, gde se povukao u svoju brvnaru pišući stihove pod stare dane i praveći herbarijume i zbirke leptira... Usamio se, usamio u velikom stilu! Ušao je u suštinu mrtvog ponedeljka, to jest, u metafiziku ljudskog bitka...“ Nego, tu se setim mračnih šuma Švarcvalda kojima sam tumarao tražeći Hajdegerovu brvnaru kojoj sam išao kao na poklonjenje. Jer, nema tog filozofa, ne samo u dvadesetom veku, koji je tako duboko ušao pod kožu ništavilu, hoću reći, mrtvom ponedeljku. Na Švarcvaldu sam ušao u trag i jednom potoku, bio sam, bre, Dunavu na izvoru, i, pratio sam ga sve dok nije postao moćna reka koja, tek, kod Nebojšine kule kao da je shvatila razornu snagu mrtvog ponedeljka. Jung gricka srebrnastu, patarensku lulu i tiho mantra: „Otići, otići na Suvu planinu, ali otići u Ničeovom, u velikom stilu. Okrenuti leđa mrtvom ponedeljku u Beogradu.“ A novine su pune tekstova o izumiranju sela u čemu, je l` da, prednjači moja južna Srbija. U selu Gojmanovac kod Svrljiga, recimo, poslednja beba rodila se 1985. godine. U Donjoj Toponici i Donjoj Trnavi starci ne znaju da li još žive u Titovoj ili Miloševićevoj državi i strepe, oh, kako zebu da li će „i Makedonija od nas da se ocepi“, jer, onda će, „sigurno i Crna Gora“. Ali, molim vas, gospodo, ne smejuljite se, iz prestonice, nadmeno, što starci u planinskoj osami misle da Tito još vlada Srbijom! Samoća, ako je i bolest, onda je to lepa, najlepša bolest čovekova koja se ne boji ni mrtvog ponedeljka. I da li ste vi, moji urbani, koji, šatro, niste usamljeni, da li ste sigurni da ovom državom vlada Boki Kluni!? Da li, zaista, mislite da ste, putem medija, bolje obavešteni? Da li su danas manje pljačke naroda nego u vreme „Balkanskog kasapina“? Vreme, ako je stalo, moj bajo, nije stalo samo u Svrljigu i na Suvoj planini, stalo je vreme i u prestonici, i, eno ga gde stoji u mrtvom ponedeljku. Posle nedeljnog ručka, odem, sa Biljom i Saškom, do Ade Ciganlije, da obiđem onaj hrastov balvan iz Medveđe u čijoj se utrobi moj bog Vid meškolji. Pomilujem ga kao obaljenog medveda, kad, gle, kojeg li čuda, balvan progovara!? I, da vidiš, bato, citira Ničea: “Mi više nismo hrišćani, mi smo prerasli hrišćanstvo, ne zato što smo stanovali daleko od njega, već zato što smo stanovali suviše blizu njega, štaviše, što smo izrasli iz njega. To je naša stroža i razmaženija pobožnost koja nam, danas, zabranjuje da još budemo hrišćani.“ Kad u taj čas, tiruli, tiruli, zove me moj zemljak, drvodelja Zlatko iz Temske kod Pirota. On mog Vida treba da, u „velikom stilu“, izvaja, na njega čeka Suva planina. „Doneo sam sav alat, samo da balvan dignemo na grede, pa da počnemo da koristimo ovo lepo vreme...“ Pošto me ovčetina još od ručka držala, za večeru u Gročanskoj pila se samo vinčina. Izađem, u neko doba, da bacim đubre, kad, kod kontejnera, čeka me moja Crna: “Treba, u velikom stilu, izaći iz hrišćanstva. I, videćeš, kada iz ovog hrasta boga Vida izdeljete, i mrtvi ponedeljak - oživeće!“