Zaboravljeni Botorić

U svom broju 3131 od 30. decembra 2010, NIN je posvetio članak veku srpskog filma, povodom stogodišnjice nastanka filma o voždu Karađorđu, čiji je producent bio moj deda Svetozar Botorić. Iskreno pozdravljam razne inicijative predviđene, od strane Kinoteke kao i od državnih organa, da se obeleži uspomena Čiče Ilije Stanojevića, režisera ne samo filma o Karađorđu nego i drugog filma (Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi) čiji je producent bio moj deda. Žao mi je ipak da se, do sada, niko nije setio da oda javno priznanje (makar malom skromnom pločom) istinskom srpskom rodoljubu, Svetozaru Botoriću. Moj deda se rodio 1857. godine u zaseoku zvanom Botorići (gde i danas žive članovi porodice Botorić koji se bave poljoprivredom), nedaleko od planinskog sela Opaljenik, udaljenog 20 km od Ivanjice, to jest 240 km od Beograda. Po dolasku u Beograd, moj deda počinje da radi kao šegrt. Izuzetno vredan i štedljiv, brzo uspeva da kupi kafanu pa restoran, i najzad postaje (u maju 1899) vlasnik hotela „Pariz“ na Terazijama. Vrlo brzo, moj deda oseća važnost kinematografije, otvara bioskop u svom hotelu i postaje predstavnik čuvene firme „Pathé frères“ za Balkan. Potom ulaže svoja sopstvena sredstva (državna pomoć nije postojala) i, za kratko vreme (1911-1914), producira dva igrana filma i dvadesetak dokumentarnih ostvarenja. Ceo taj poduhvat čini u cilju da pomogne svome rodu i da ostavi živu zadužbinu budućim Srbima. NJegova rodoljupska delatnost ne ostaje nezapažena od srpskih neprijatelja: odmah po ulasku u Srbiju, 1915, Austrougari ga hapse i šalju u logor u Nežider. Svetozar Botorić tu umire 27. novembra 1916, ostavljajući udovicu Slavku i tri maloletna deteta: sina Miloša (13 g), ćerku Roksandu (9 g) i moju majku Stanicu (7 g). Baba Slavka se nikada nije preudala, ali je uspela da školuje svoju decu (svi su završili fakultet), ostavljajući svojima kao amanet da nikad ne zaborave korene ni lepe srpske duhovne i kulturne tradicije.