Neustavni pravopis

Novinarka NIN-a Manuela Graf sačinila je novinarski korektan informativan tekst o pojavi izmenjenog i dopunjenog izdanja Pravopisa srpskoga jezika. Ona je dobro istakla da je to izdanje Pravopisa kasnilo punih šest godina. Rečeno je da se ne zna tačno zašto. Osnovni razlog kašnjenja jeste u tome što srpski lingvisti nisu mogli da se dogovore kako i na osnovu čega da sačine to novo izdanje, da li da prave novi pravopis ili da ovaj stari malo „našminkaju“? Ovo drugo jeste bilo lakše uraditi, ali je bio problem što je taj Pravopis iz 1993. godine bio, pre svega, neka vrsta pravopisne studije, a ne praktičan priručnik. A što se grbo rodi, vreme još više pogrbi. Bilo je tu i neodgovornosti institucija države da im zatraže pravi pravopisni priručnik i da ga plate kao standardan dokument. Najzad su ga platili Ministarstvo kulture i Ministarstvo nauke Srbije, a videćemo uskoro zašto je bilo bolje da ga nisu platili. Pravopis nije menjan ni po kakvom širokom i ozbiljnom dogovoru ili makar širokoj raspravi lingvista i kulturnih radnika, nego je jedna lingvistička grupa (četiri člana: dva iz Srbije, dva iz Crne Gore, mada nije važno gde su rođeni, nego kako su radili!) preko Matice srpske i Odbora za standardizaciju srpskog jezika bila zadužena da tek malo revidira odredbe. Tako je taj Pravopis – i pored u suštini nekih za sudbinu jezika i pisma nebitnih poboljšanja – ostao sačinjen na osnovu neodgovarajućeg Novosadskog dogovora (1954) po mnogim tačkama, posebno po trećoj tački kada je pitanje pisma rešeno dvoazbučjem, ali s političkim dogovorom „iza vrata“ da se posle 1954. godine izvrši „postepena zamena srpske ćirilice hrvatskom latinicom širom srpskog govornog područja, pa i u samoj Srbiji. Politički dogovor je sproveden do kasnih sedamdesetih godina 20. veka i od tada ćirilica se u Srbiji zatire neprekidno, tako da se danas zadržala u javnoj upotrebi našeg jezika u najvećem broju oblasti tek u izuzecima, a u brojnim oblastima široke javne upotrebe ni desetak procenata. I danas sve je u javnosti preplavljeno hrvatskim abecednim pismom. Pokušaji od devedesetih godina 20. veka da se u Srbiji ustavno i praktično vrati pismo koje je hiljadu godina ovde imalo opštesrpski karakter nisu urodili plodom. I danas – i pored nedvosmislene odredbe u članu 10. Ustava Srbije o postojanju srpskog jezika ponovo samo na ćirilici, dakle u jednoazbučju kakvo vlada u svim jezicima Evrope i prestižnog sveta, a takvu odredbu podržala je na referendumu većinska volja prilikom usvajanja Ustava Srbije 2006. godine – srpski jezik je i dalje i u Srbiji uglavnom u širokoj javnoj upotrebi na hrvatskoj latinici. To je, jednostavno, besmisleno da se u tolikoj meri bagateliše Ustav Srbije. Jezički stručnjaci – pravopisci koji su radili na ovim izmenama i dopunama zanemarili su dotičnu ustavnu odredbu pa su, uz srpsko pismo, ostavili u upotrebi srpskog jezika i hrvatsku latinicu, tj. pismo „iz srpsko-hrvatskog jezičkog zajedništva“ (str. 17. Pravopisa), a dobro znaju da nikakvog zajedništva u jeziku nema praktično još od 1967. godine, a od 1991. godine pogotovo. Svi narodi Evrope i prestižnog sveta znaju da je za jedan jezik besmisleno drugo pismo jer je to isto što i uvođenje paravojske u jednu državu. Prosto da normalan čovek ne može da shvati činjenicu da „siroti“ Amerikanci i Englezi, na primer, nemaju „bogatstvo dvoazbučja“, a Srbi stalno i sve više „napreduju“ i „bogate se“ svojim pismom i „tuđim perjem“ koje je u ulozi parapisma u srpskom jeziku. Pravopis jeste posebno „praktičan“, ali samo u jednome – u nastavku zatiranja srpskog pisma hrvatskim parapismom. Nečuveno i neviđeno!