Nezaštićena privatnost

Još pre četvrt milenijuma, daleke 1763. godine, u debati u engleskom Parlamentu parlamentarac ser Vilijam Pit izgovorio je reči koje, mislim, i danas predstavljaju esencijalni izraz odnosa koji državna vlast duguje privatnosti svojih građana: „Najsiromašniji čovek može u svojoj kolibi da se odupre svoj sili engleske Krune. Koliba može da bude trošna; može da joj se trese krov; vetar može kroz nju da duva; oluja može da uđe; kiša može da uđe - ali Kralj Engleske ne sme da uđe; on i sve njegove snage ne smeju da se usude da pređu prag tog oronulog zdanja”. Privatnost koju je imao na umu Vilijam Pit, privatnost čovekovog doma, prostorna privatnost, u savremenim uslovima dobila je neuporedivo šire značenje. Ne odnosi se više samo na utvrđivanje jasnih ograničenja za zadiranje u čovekov dom, u kućnu sredinu, već i u neke druge prostore, npr. radno mesto, univerzitet i sl. Uz to, savremeno doba donelo je sa sobom mnoga nova pitanja i ukazalo na potrebu za garantovanjem privatnosti u nizu novih oblasti. Danas, uz pojam prostorne privatnosti, govorimo i o privatnosti porodičnog života pod kojom se opet podrazumeva skup odnosa koji takođe prevazilazi granice konvencionalnog poimanja porodice. Govori se i o garancijama telesne privatnosti koje se odnose  na zaštitu ljudi od određenih invazivnih procedura kao što su genetski testovi, pretraživanje telesnih šupljina, testiranje na droge i sl. Isto tako, i o privatnosti komunikacija koja obuhvata  bezbednost odnosno zaštitu privatnosti poštanskih pošiljki, telefonskih razgovora, elektronske pošte i drugih vidova komunikacije. Konačno, apsolutno je nezaobilazna i sve više je u „fokusu” privatnost ličnih informacija. Reč je o sistemu pravila kojima se reguliše prikupljanje i zaštita podataka o ličnosti (podaci o finansijskom ili zdravstvenom stanju, socijalnom statusu, biometrijski i mnogi drugi slični podaci koje vode i organi vlasti i drugi subjekti). Ova vrsta privatnosti poznatija je pod nazivom „zaštita podataka o ličnosti”. Bilo bi dobro da nas na tu vrstu privatnosti podsete dva aktuelna međunarodna događaja. Evropski parlament je 19. januara ratifikovao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa našom zemljom, kojim se Srbija obavezala da će uskladiti svoje zakonodavstvo o zaštiti ličnih podataka sa komunitarnim zakonodavstvom i međunarodnim propisima o privatnosti, kao i da će formirati nezavisno nadzorno telo sa dovoljno finansijskih i ljudskih resursa kako bi efikasno nadzirala i garantovala primenu nacionalnog zakonodavstva o zaštiti ličnih podataka. A 28. januara obeležava se, u Evropi tradicionalno, a u Srbiji prvi put, Evropski dan zašite podataka o ličnosti. Ove godine je posebno markantan jer je reč o 30. godišnjici famozne Konvencije 108 SE, bez konkurencije fundamentalnog evropskog dokumenta u oblasti zaštite podataka o ličnosti. I kako stvari, s tim u vezi, stoje? Doneli smo Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, ali u znatnoj meri neusaglašen sa standardima EU. Od podzakonskih propisa bitnih za primenu ovog zakona, u roku su doneti oni za koje je nadležan bio Poverenik za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti, a oni za koje su bili nadležni Vlada ili ministarstva ili su doneti sa docnjom ili uopšte nisu doneti. „Usvojena“ Strategija zaštite podataka o ličnosti je mrtvo slovo na papiru jer, mada je rok odavno istekao, Vlada nije donela akcioni plan za njenu realizaciju. „Priču“ o usaglašavanju sa acquis communautaire dopunjuje činjenica da još uvek nemamo zakone kojima bi bila uređena pitanja zaštite podataka u nekim neuralgičnim oblastima, kao što su npr. obrada biometrijskih podataka, video-nadzor, privatni sektor bezbednosti, ali donosimo “nove”, sa stanovišta zaštite podataka, krajnje problematične i rizične, poput Zakona o elektronskim komunikacijama. A što se tiče nezavisnog tela sa zadatkom da obezbedi primenu evropskih standarda, dovoljno je konstatovati da su resursi sa kojima radi srpski Poverenik manji od resursa kojima raspolažu slična tela u npr. bivšim jugoslovenskim republikama, a da brojne prekršajne i krivične prijave koje je, bez obzira na uslove u kojima radi, podneo zbog povrede prava na zaštitu podataka o ličnosti, još uvek nisu procesuirane. Ovakva situacija objektivno govori o tome da se “zaštita podataka o ličnosti” teško prepoznaje, čak i kao samo formalan, apstraktan uslov za približavanje naše zemlje EU, a da praktično ne postoji jasna predstava šta ona stvarno znači i kolike su dimenzije problema s kojim smo, s tim u vezi, suočeni. Zato i izostaju neophodne mere. To moramo promeniti. Ako želimo da budemo normalno demokratsko društvo, onda nezaštićenost s jedne, a svemoć, bahatost i neodgovornost s druge strane, što pre moramo da ostavimo daleko iza sebe. I moramo pouzdano znati da postoje granice preko kojih niko, a pogotovo vlast, ne sme da pređe.