Beznađe vodi u propast

Sonja Liht je gotovo dva sata strpljivo odgovarala na pitanja o ključnim problemima Srbije, o sopstvenoj javnoj i političkoj ulozi, ali i kontroverzama koje je prate – od devedesetih, kada je medijski tretirana kao „Sorosova plaćenica“, do današnjeg vremena, kada je često proglašavana za „najmoćniju ženu Srbije“. U tako vođen razgovor ipak je uspela da ubaci brojne digresije – o klimatskim promenama, biodiverzitetu, energetskoj efikasnosti, sajber kriminalu koji je doveo do pada internet sistema u Estoniji... Čim je diktafon isključen, nestrpljivo je izvadila skorašnji broj Internešnal herald tribjuna, u kome je našla citat američkog teologa i filozofa Rajnolda Nibora , koji je duboko dirnuo i želela je da ga s nama podeli: „Ništa što je vredno truda ne može se postići za života, zato moramo biti spaseni nadom. Ništa što činimo, koliko god čestito, ne može se dostići samostalno, znači, spaseni smo ljubavlju. Nijedan čestiti akt nije tako čestit sa tačke gledišta našeg prijatelja ili neprijatelja, kao što to nama izgleda. Zato moramo biti spaseni konačnom formom ljubavi, a to je oproštaj”. Sa tolikom količinom energije i radoznalosti, nije ni čudno da je u biografiju uspela da ubeleži učešće u brojnim disidentskim aktivnostima od 1968. naovamo, poznanstvo i prijateljstvo sa uglednim ličnostima iz celog sveta (među kojima je i predsednik Srbije Boris Tadić) ali i mnoštvo značajnih domaćih i međunarodnih nagrada. „Majka nevladinih organizacija“ danas je, između ostalog, na čelu Beogradskog fonda za političku izuzetnost, Upravnog odbora Politike i Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva inostranih poslova. Razgovaramo nakon ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koju ste već pozdravili. Da li mislite da li će nam ona omogućiti kandidaturu za članstvo u EU do kraja godine bez obzira na Haški uslov? Mislim da ćemo dobiti kandidaturu bez obzira na Haški uslov. Naravno, pod jednim poduslovom, da gospodin Bramerc bude zadovoljan saradnjom sa Hagom. Pretpostavljam da su svi svesni koliko je ozbiljna situacija i da će učiniti maksimum da on bude zadovoljan saradnjom. Naravno, apsolutno je nemoguće reći u ovom trenutku da li će poslednja dva begunca biti uhapšena ili ne. Međutim, skoro sam potpuno sigurna da će biti jako teško dobiti pregovore. Ako nije dobila Hrvatska kada je Gotovina bio još uvek u bekstvu, jako teško mogu da zamislim da mi dobijemo pregovore bez tog uslova. Verujem da će Komisija učiniti sve da pokaže da ima iste aršine i da zbog toga neće zadržati kandidaturu, ali neće dati pregovore. Uprkos generalno pozitivnom tonu, ponovo je bilo i kritika. Da li mislite da će usvojeni amandman koji se odnosi na pregovore o Kosovu dovesti u pitanje optimizam sa kojim Borko Stefanović kreće u taj proces? Ne verujem da će taj amandman na bilo koji način da utiče na spremnost našeg tima za pregovore. Ne znam da li su oni zaista optimisti i da li ima mesta za neki veliki optimizam. Ja bih pre govorila o spremnosti. Duboko se i iskreno nadam da nam je tim spreman, jer će se zaista krenuti na teme koje su tehničke, ekspertske a istovremeno i vrlo, vrlo značajne za život ljudi na Kosovu. Treba imati još jednu stvar u vidu – Rezolucija Evropskog parlamenta je naravno vrlo značajna, naročito pošto je doneta paralelno sa ratifikacijom SSP. Ali, rezolucije Evropskog parlamenta nisu obavezujuće. Ova jeste značajnija simbolički, zato što ide uz ratifikaciju, ali ne verujem da će na bilo koji način da ugrozi pregovore. Nije prošao pokušaj osude zbog prvobitne odluke da se ne ide na dodelu Nobelove nagrade. Prema nekim navodima, upravo ste vi i gospodin Mićunović uticali na promenu te odluke. Da li je to tačno? Ne verujem. Bojim se da mediji vole da simplifikuju procese i situacije. Činjenica je da smo i profesor Mićunović i ja bili protiv toga da naši predstavnici ne budu na dodeli i dali smo vrlo iscrpno obrazloženje zašto. Ja sam lično rekla medijima da je to greška. Rekla sam to i ministru i pre nego što je cela stvar postala poznata javnosti. Imali smo veoma iscrpan razgovor na tu temu. Vuk Jeremić me poznaje vrlo dobro i znao je da ću taj stav izneti u javnosti ako me neko pita. I to se desilo. Ne verujem da je to bilo odlučujuće. Moguće da je uticalo na ton debate koja se vodila. Ono što zaista znam je da je ombudsman Janković izrazio čvrstu nameru da ode. On mi se javio da porazgovaramo i lično sam mislila da je to vrlo dobro. Ombudsman ima pravo da ima svoje mišljenje o svemu što je u njegovoj nadležnosti. On je zaštitnik prava građana naše zemlje, ali je neko ko se pita u tim temama. Zašto se vama javio? Zato što gospodin Janković i ja blisko sarađujemo po raznim temama, na jednoj prijateljskoj ravni ali i institucionalno jer on vrlo često pita predstavnike nevladinih organizacija. To je cela priča. Mislila sam da je to dobra ideja. Mogu da razumem različite kulture, različite interese, ali mislim da mi planetarno moramo da poštujemo neka osnovna demokratska prava jer bez njih zaista nema šanse da napredujemo, da se razvijamo. Sudeći po odluci iz Strazbura, cela ta situacija nije ugrozila poziciju Srbije. Da li je ugrozila poziciju ministra Jeremića? Ne verujem da je to ugrozilo njegovu poziciju ali mislim da je ta debata bila korisna. Ona, između ostalog, pokazuje da postoji jedna vrsta demokratske atmosfere u našoj zemlji, mada bih lično preferirala da su se oni unapred dogovorili. Razumem ministra Jeremića. On je tu da procenjuje od slučaja do slučaja kako se ponašati prema pojedinim zemljama, kako pratiti spoljnopolitičke prioritete. Međutim, mislim da postoje neke vrednosti koje moraju da nam budu svete. Vrlo brzo posle priče sa Nobelovom nagradom desio se izveštaj Dika Martija. Neću da poredim, reč je o dve potpuno različite stvari ali ima tu jedan zajednički imenitelj kako da se bez obzira na snagu onog s druge strane stola insistira na univerzalnoj vrednosti osnovnih ljudskih prava. Ne smemo praviti kompromise u smislu ugrožavanja ličnih individualnih prava i ugrožavanja osnovnih principa vladavine prava bez obzira na ostale interese. Nemam ništa protiv da se poštuju interesi Kine, ali nisam primetila da je Kinezima to bilo izuzetno značajno da li ćemo mi biti tamo ili nećemo. Čini mi se da je mnogo ozbiljniji problem bilo ono zemljište koje su Kinezi kupili pa im je oduzeto na nepravni način, ili je prodato a da nije smelo biti prodato. Kakva je uloga Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva inostranih poslova? Koliko često se sastajete i o kojim temama raspravljate? Savet za spoljnu politiku je osnovan pre više od tri i po godine. Sastajemo se nekoliko puta godišnje, zavisno, pre svega, od inicijative samog ministra - što ne znači da ja kao predsednica nisam davala inicijativu u pojedinim situacijama. Razgovaramo na razne teme. Na sledećem sastanku ćemo razgovarati o izveštaju Dika Martija, odnosno o svemu onome što se očekuje da će se događati nakon zasedanja Saveta Evrope, ali se naravno razgovara i o osnovnim prioritetima spoljne politike, kako se oni sprovode, šta su njihovi glavni izazovi. U Savetu sede pre svega ljudi koji su stručni za pojedine teme, ljudi sa Univerziteta, iz medija, najmanje ima ljudi iz politike. Mislim da je važno da se razume - to jeste telo čisto savetodavnog karaktera. Da li ste raspravljali o stavu da će Srbija ako bude morala da bira između Evrope i Kosova, izabrati Kosovo? Razgovarali smo o tome, u stvari je sam ministar osećao potrebu da nam objasni da je to pomalo istrgnuto iz konteksta, da je to bio odgovor na jedno vrlo konkretno novinarsko pitanje. To nije nikakvo preslišavanje, to je razgovor ravnopravnih, samostalnih ljudi. Mi jesmo vrlo ozbiljno razgovarali šta ko misli da mora da bude prioritet naše spoljne politike, prvi prioritet među jednakima. Tu su vrlo zanimljive debate, zato što neki smatraju da naš apsolutni strateški prioritet mora da bude Evropska unija i da sve ostalo treba da manje-više ipak bude u funkciji, dok neki drugi misle da tu mora da se nešto više izbalansira. Ako je Savet zbog nečega vredan, vredan je upravo zbog različitih mišljenja i ozbiljnih debata. I nadam se da te debate pre svega pomažu ministru u njegovom obavljanju vrlo, vrlo složenih poslova. Nedavno se pojavilo istraživanje koje govori o padu evroentuzijazma kod građana Srbije. Kako objašnjavate tu pojavu i da li mislite da postoji i neki domaći faktor koji je uticao na rast evroskepticizma? Nisam sigurna da to istraživanje zaista ukazuje na rast evroskepticizma. Vrlo pažljivo sam gledala te podatke i moram da kažem da su rezultati malo složeniji nego što se to pročitalo na prvi pogled. Jeste do sada najmanja podrška ulasku Srbije u EU. Bojim se da je to rezultat porasta opšteg skepticizma među građanima. Veliki deo građana je zauzeo gard da ne veruje više nikome. Ni vladi, ni pojedinačnim političarima, ni parlamentu, ni partijama, ni EU, nikome. To je, naravno, gard koji ni na koji način nije dobar, ali mogu da ga razumem. LJudi su umorni, više ne vide svetlo na kraju tunela i mislim da je to osnovni razlog. Ali ima tu i drugih elemenata koji nisu uopšte toliko loši. Na primer, procenat onih koji smatraju da moramo da pravimo reforme, bez obzira na Evropsku uniju, raste. To je za mene jako ohrabrujuće. Zanimljivo je i šta su glavne brige ljudi i šta oni pre svega očekuju od Evropske unije. Dugo je na prvom mestu bio bolji život i bolji ekonomski uslovi. Sada su to, pre svega, rezultati borbe protiv korupcije. To je vrlo zanimljivo i mnogo govori. Percepcija naših ljudi je da nema dovoljno postignuća u oblasti vladavine prava. To je jako ozbiljna poruka svima, i onima koji su na vlasti i onima koji su u opoziciji. Neka ne misle da će to nestati. Nije dovoljno busati se u grudi i vikati da smo mi pošteni. Morate ljudima to konkretno da dokažete. To može isključivo jačanjem institucija, isključivo sprovođenjem zakona, sankcionisanjem svih oblika korupcije uključiv naravno i onu veliku korupciju. Beogradski fond za političku izuzetnost bavi se obukom političke elite u oblastima koje su upravo potrebne za proces evrointegracija. Koja su to znanja koja nedostaju našoj eliti? Beogradski fond za političku izuzetnost je usmeren na edukaciju ne samo onih koji rade na nacionalnom nego i na lokalnom nivou. Zavisno od potreba i onog što rade pokušavamo da tako sastavimo programe da im oni budu korisni. Koja pitanja? Pa mnoga. Mi s jedne strane kritički analiziramo ono što je postignuto za ovih desetak godina u procesu evropeizacije, odnosno tranzicije naše zemlje - dakle razmatraju se teme vezane za ekonomiju, izgradnju institucija, vladavinu prava, položaj manjina, politički sistem, ustavno uređenje... Jako je važno da im se pomogne da mogu da savladaju sve ono čime moraju da se bave. Sa druge strane, pomažemo im da razviju kulturu dijaloga jer na našim seminarima sede predstavnici maltene svih političkih opcija. Jedina stranka sa kojom ne sarađujemo je Radikalna stranka. Niti su oni pokazivali interesovanja niti smo mi pokazivali preveliko interesovanje za njih. Koliko je vaših polaznika danas na važnim funkcijama? Ima ih na raznim mestima – neki su u parlamentu, neki su postali gradonačelnici, imamo ljude koji su postali ministri, državni sekretari. Imamo ljude sa vlasti iz opozicije i bez obzira na to kojih su političkih ubeđenja, ostaju sa nama u vrlo dobrim odnosima, što znači da cene naš pristup. U savetodavnom odboru Fonda imate vrlo različite ličnosti od DŽudi Bat preko Miše Glenija do predsednika Tadića i Martija Ahtisarija, što je odlično za teoriju zavere. Kako ste okupili te ličnosti? Oni više nisu u savetodavnom odboru, neki su bili, ali više nisu. Na sajtu tako stoji. To je bio prvi savetodavni odbor. Marti Ahtisari je bio prve tri godine. To su uglavnom bili ljudi sa kojima sam sarađivala i ranije u životu, pre nego što sam osnovala Beogradski fond. Ahtisari je bio od velike pomoći u smislu moralne podrške da je tako nešto potrebno. U to vreme ja sam bila sa njim u bordu Ist–Vest instituta i tako smo se upoznali i sarađivali. DŽudi Bat više nije članica saveta, sada smo kooptirali gospođu Kim Kembl koja je bila premijerka Kanade jedno vreme. Taj odbor se nažalost vrlo retko sastaje jer ih je jako teško okupiti a i finansijski košta, ali sa njima smo često u individualnoj komunikaciji. Odbor je više jedna vrsta preporuke da ti ljudi poznaju i podržavaju rad ove institucije. Činjenica da se niste potrudili da skinete ime Ahtisarija koji je u Srbiji neomiljen otprilike koliko i DŽordž Soros ’90-ih, govori da vas ne brine mogućnost ponovnog odijuma javnosti koji ste preživeli u vreme kada ste vodili Fond za otvoreno društvo? Ne. Ne bi mi palo na pamet da falsifikujem bilo šta. Gospodin Ahtisari je bio u odboru pre nego što je na njega pao odijum naše javnosti zbog toga kako je vodio pregovore o Kosovu. Ne mislim da to kod ozbiljnih ljudi može da dovede do nekog odijuma. Uzmimo Havijera Solanu koji je bio omrznut kao šef NATO-a u vreme kada smo bombardovani. Vremenom se pokazalo da je Havijer Solana, koji je posle bio i na drugoj funkciji, u mnogim stvarima ovoj zemlji ozbiljno pomogao. Odijum sa Havijera Solane je pao u velikoj meri. Ne mogu da zaboravim da je on očigledno planski namestio da njegov poslednji zvanični susret kada je napuštao položaj visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost bude sa predsednikom Tadićem. Da li je on to učinio zato što ima grižu savesti zbog ’99-e, to mi je teško da prosudim. Moguće je. Činjenica je da je politika jedna izuzetno složena delatnost u kojoj su različiti interesi sve vreme u igri i u kojoj je jako, jako važno pokušati objektivizovati a ne personalizovati stvari. Gospodin Soros je za ovu zemlju učinio mnogo više nego mnogi koji su ubeđeni da su velike patriote. Zahvaljujući njemu i Fondu u ovoj zemlji smo zadržali mnoge ljude od kojih zavisi u velikoj meri hoće li naša budućnost biti u porodici razvijenih zemalja ili ćemo ostati da trunemo na periferiji. I dan-danas sam mu neverovatno zahvalna za sve što je uradio za ovu zemlju, bez obzira na to što su ga pljuvali. On je znao da ga pljuju i navikao je. Nedavno sam razgovarala sa jednim njegovim prijateljem u Istanbulu i konstatovali smo da njega pljuju od Helsinkija do Istanbula, od Johanesburga do Montreala. Nešto taj čovek radi što je ispravno, ako je tako različite ljude protiv sebe okrenuo. Kao misija Fonda navodi se i obuka za pristup evroatlantskim strukturama. Da li to znači da se zalažete za ulazak u NATO? Mi mislimo da je vrlo važno o tome razgovarati. Evroatlantske integracije posmatram mnogo šire od samog NATO-a. One podrazumevaju pre svega intenzivnu saradnju između Severne Amerike i Evropske unije. Lično verujem da je opasno zatvoriti se pred bilo kakvom debatom i da to u stvari vodi u slepilo i u vrlo ograničen intelektualni pristup stvarima. Nisam u ovom trenutku za to da uđemo u NATO ali jesam za to da razgovaramo o tome da li bi Srbiji bilo potrebno da bude deo jednog kolektivnog bezbednosnog sistema ili ne, imajući u vidu između ostalog izazove koje će 21. vek postaviti pred sve nas. Po nekim projekcijama do 2050. godine preko 50 posto ukupnih finansijskih tokova će biti u rukama organizovanog kriminala. O tome se kod nas ne piše, to je strahoviti bezbednosni izazov, da ne govorimo o visokotehnološkom kriminalu. Šta mi znamo o sajber kriminalu? Užasno je opasno budućnost jedne zemlje vezivati za himere. Mi još uvek manje sarađujemo sa NATO-om nego Rusija a pozivamo se na Rusiju da zbog toga nećemo da uđemo u NATO ili da zbog toga nećemo da sarađujemo sa NATO-om. Moj osnovni cilj je da Srbija bude jedna razvijena, bezbedna, prosperitetna zemlja i zato mi govorimo o tome da je potrebno da se jača saznanje kako o evropskim tako i o proatlantskim integracijama. Predsednik Tadić je najavio dijalog sa raznim strukturama društva, između ostalog i sa nevladinim sektorom. Šta ćete mu reći u tom razgovoru? Ako do tog razgovora i dođe, a nadam se da hoće, i ako budem prisutna, ja ću da kažem isto ono što sam već rekla u jednoj kratkoj izjavi Blicu. Mislim da je izuzetno važno da se ostvari mnogo bolja koordinacija i to hitno među svim institucijama koje treba da budu nosioci politike države. Neverovatno je važno da se konačno odreknemo kriterijuma da su nam najvažniji oni koji su lojalni a ne oni koji su najbolji. Mi moramo da očuvamo i da gradimo naš ljudski kapital. Ne možemo izaći iz ove krize, a pitanje da li sledeća već stiže vrlo brzo, ne možemo razvijati zemlju i pojedinačne institucije ako se ne napravi jedan mnogo bolje povezani sistem i ako se ne oslanjamo na mlade i pametne ljude. Da li će deo tog razgovora biti i medi­ji i ideja o izlasku države iz njihovog vlasništva? Ne znam. Mislim da taj razgovor o medijima treba pre svega da se vodi sa medijima. Moram da priznam da nemam potpuno raščišćen stav, jer s jedne strane je važno da država ne bude u medijima, ali pitanje je sad šta to konkretno znači. Ne verujem da privatizacija medija po sebi razrešava problem. „Farma“ se događa na privatnom mediju, privatni medij takođe može da odigra izuzetnu ulogu u zaglupljivanju naroda, u osiromašenju onoga što su osnovne informacije, što su osnovna saznanja. Za mene su mediji jedan izuzetno odgovaran društveni faktor, moraju da budu slobodni ali moraju da budu i odgovorni. Povlađivanje potrebama je vrlo ozbiljan fenomen, ne samo kod nas nego i u svetu. Mediji moraju da razvijaju potrebe, a ne samo da im povlađuju jer suočićemo se sa takvim problemima sa kojima nećemo znati šta da radimo. Nedavno ste pozvali na optimizam. Ali, kako optimističku poruku uputiti, recimo, sredovečnim ljudima koji su ostali bez posla? Ja nisam pozvala na optimizam, ja sam želela da ukažem na to da je beznađe siguran put u propast. Ne kažem da mi iz čista mira treba da budemo optimisti, ali kažem da ako izgubimo nadu da možemo nešto da promenimo onda ćemo sasvim sigurno propasti. Vaše pitanje je potpuno na mestu – šta može jedan sredovečni par da uradi ako je ostao bez posla. Pa pre svega mislim da mora da se okrene oko sebe i da vidi šta je ono što bi mogli oni sami da urade, ako išta mogu. Dakle, sve što hoću da kažem je da mislim kako naši ljudi još uvek vrlo često čekaju da im neko drugi reši problem. Sigurno je da postoje mnogi koji nemaju izlaza, naprosto ne mogu sami da razreše problem, ali ima i onih koji se povlače u potpuni nerad. Meni je to nerazumljivo. Naravno, država mora da bude mnogo agilnija. Ne razumem zašto mi još uvek nemamo instituciju mikrokredita? Nekim ljudima možda može i cifra od 1.000 evra da pomogne da pokrenu nešto. Moramo da imamo i mnogo više proaktivnog stava od strane recimo Nacionalne službe za zapošljavanje, mada čujem na mnogim mestima da ljudi odbijaju da se prekvalifikuju. Očekivati da će država da im nađe posao je igranje na gubitničku kartu. Potrebna nam je kompleksna društvena kampanja u kojoj moraju da učestvuju svi.  Moć Dok ste ’90-ih bili izloženi medijskom linču, verovatno niste mogli očekivati da će doći trenutak kada će vas mnogi zvati najmoćnijom ženom u Srbiji? Naravno da nisam. Ne mislim da sam najmoćnija žena, mislim da su to ipak, senzacionalističke priče, potreba da se podigne tiraž. Ja se ni na koji način tako ne osećam. Osećam se kao osoba koja duboko veruje da se vredi boriti i da to donosi satisfakciju. Ponekad me moj suprug pita šta će ostati iza nas. Ja želim da iza mene ostane jedna bolja Srbija. Šta je ćerku uglednog subotičkog lekara vodilo da svih ovih godina bude u epicentru mnogih prelomnih događaja? Da li su to osobine ličnosti, porodično vaspitanje, profesori na fakultetu? Sve pomalo ali sigurno da je ipak taj subotički lekar, koji je nažalost dugi niz godina mrtav, ipak postavio temelje. Bio je aktivista, verovao je u borbu i u mogućnost da se borbom postiže nešto. Jako sam volela svoje roditelje i jako mnogo dugujem svom ocu. I 1968. godina je ogromno za mene značila i moji profesori, moji prijatelji i u ogromnoj meri moj suprug. Mi smo sad u različitim formama zajedno već 45 godina i 45 godina smo u permanentnoj debati i u permanentnom preispitivanju. Jedno drugom smo najbolji kritičari. Nepravda Kažu da vas karakteriše strast ali ne i ostrašćenost. Kako ste suzbili netrpeljivost prema bivšem ministru pravde Zoranu Stojkoviću koji je osudio vašeg supruga Milana Nikolića u, kako kažete, poslednjem staljinističkom procesu? Ja sam samo rekla ono što mislim da su činjenice vezane za njega. On je pretio da će čim prestane da bude ministar da me tuži za klevetu. To nije uradio zato što tu nije bilo reči klevete. Naravno da je on bio deo jednog sistema. Neki su pristali da budu deo sistema, neki su se borili protiv tog sistema, a neki su se samo povukli u svoju privatnost. Ne mogu da kažem da sam ni zaboravila ni oprostila da je pristao da odigra tu jednu vrlo, vrlo ružnu ulogu, ali istovremeno ja prema njemu ne osećam nikakvu mržnju. Kad dobro promislim, mislim da ne mrzim nikoga i to nije zbog toga što sam neka drugačija ličnost od ostalih. Mislim da je osnovni razlog što sam permanentno u nekim budućim planovima i projektima i što nemam vremena da se bavim onim što je bilo. Jeste li oprostili medijima što su vam prebrojavali funkcije? Hteli ste čak da tužite kolegu LJubomira Živkova. On nije prestajao da se sa mnom bavi pa mi je baš išao na nerve. To je bio jedan trenutak kada mi je zaista bilo dosta. Iskreno rečeno neke medije koji su me poslovično na jako ružan način pominjali, čak pravili i krajnje neukusne fotomontaže, više jednostavno ne čitam i sebe na taj način štitim. Mogu da pišu i objavljuju šta hoće, ja to ne otvaram i ne gledam. Neki prijatelji su mislili da je to loše, da bi trebalo da ih tužim, da bih mogla da izvučem od toga neke pare. Ja neću time da se bavim, ali nerviralo me je zato jer je bilo nepravedno. Jeste, imam dosta funkcija. Predsednica sam UO „Politike“ – a to je u stvari jedina ozbiljna funkcija koja pretpostavlja određenu odgovornost - prihvatila sam zato što mi je stalo da pokušamo da očuvamo jednu od retkih naših nacionalnih institucija koje još uvek postoje Mogu da kažem da dosta dugo to već traje i da je to vrlo zamorno s vremena na vreme ali još uvek imam nešto malo energije da se borim na tom planu. Sve ostalo je smešno, to što sam članica Saveta za evropske integracije sa još 60 drugih ljudi i što se sastajemo dva puta godišnje, i to što sam sad predsednica Saveta za spoljnu politiku i što sam već objasnila.