Ko je ukrao milijardu evra

Kada je Dušan Bajatović nedavno kupio 85 novih vozila za Srbijagas u vrednosti od milion evra, nikome nije morao da objašnjava da li ovom preduzeću uopšte treba toliki broj vozila. Niti će iko naknadno to proveravati. Mogao je da kupi i osam stotina, samo da je ispoštovao formalnu proceduru. Pitanje svrsishodnosti nabavki u Srbiji, odnosno toga da li se nabavlja samo ono što je zaista neophodno, niko ne proverava niti će u dogledno vreme, što ostavlja nebranjen prostor da kada se kupuje od državnih, odnosno naših para, megalomanija i sklonost ka luksuzu dođu do izražaja. „Tu reviziju svrsishodnosti verujem da ćemo započeti 2013. godine, a do sada, radeći reviziju budžeta za 2008. i 2009. godinu nismo se time bavili već samo formalnim propustima u poštovanju procedure“, priznaje za NIN Radoslav Sretenović, predsednik Državne revizorske institucije. Izostanak kontrole obima nabavki sa stanovišta stvarnih potreba, samo je jedan od problema u ovoj oblasti. Ništa manji je korupcija, na koju, prema evropskim procenama, od četiri milijarde evra, koliko godišnje potrošimo na javne nabavke, ode čak milijarda evra ili četvrtina ukupne sume. Da stvar bude gora, niko u Srbiji ne zna tačno koliko novca trošimo na javne nabavke, a često pominjana cifra od četiri milijarde evra godišnje, samo je procena, urađena po analogiji sa zemljama OECD-a, koje na javne nabavke potroše 15 odsto bruto društvenog proizvoda. „Četiri milijarde evra je u stvari naša konzervativna procena, odnosno donja granica, a ta brojka može samo da bude veća“, objašnjava za NIN Predrag Jovanović, direktor Uprave za javne nabavke. Činjenicu da ne znamo koliko trošimo i na šta, Jovanović objašnjava time što veliki broj institucija koje su u obavezi da podnose izveštaj Upravi, to ne čine. Uglavnom se radi o administraciji lokalnih samouprava i lokalnih preduzeća, zbog čega Uprava u evidenciji ima nabavke u vrednosti od svega dve milijarde evra. U strukturi nabavki, prema podacima iz 2009. godine, najveći deo ide na kupovinu dobara (preko 900 miliona evra), slede radovi (450 miliona evra), pa usluge (oko 400 miliona evra). Šta su državni i lokalni organi najviše kupovali prethodnih godina, odnosno na šta su trošene naše pare? Ubedljivo na prvom mestu je potrošni kancelarijski materijal (sa preko 200 miliona evra u zbiru), a sledi oprema za energetiku i goriva sa po stotinak miliona evra. Nabavke najveće vrednosti u 2009. godini imao je EPS (preko 14 milijardi dinara), sledi RZZO (desetak milijardi), pa Grad Beograd (9, 3 milijardi dinara). Bez obzira na brojne afere u ovoj oblasti, ozbiljnih kazni ni za koga nije bilo. Prema istraživanju Transparentnosti Srbija, broj izrečenih prekršajnih kazni za kršenje Zakona o javnim nabavkama je 27, pri čemu se 90 odsto kretao od opomene do 50.000 dinara, dok je isti procenat odgovornih lica kažnjen opomenom ili do 10.000 dinara. Ozbiljnija kontrola je počela tek sa konstituisanjem Državne revizorske institucije, a epilog prve revizije budžeta za 2008. bio je, između ostalih, i pet prekršajnih prijava protiv odgovornih lica u ministarstvima zbog kršenja Zakona o javnim nabavkama. Prijave protiv odgovornih, među kojima je i jedan ministar (Saša Dragin, tadašnji ministar za zaštitu životne sredine) procesuirane su, ali još nema nijedne sudske presude. I najnovija revizija budžeta za 2009. godinu ukazuje da ima zloupotreba kod javnih nabavki, a iako rezultati još nisu zvanično saopšteni, Sretenović za NIN iznosi neke primere. „Konstatovali smo da je u budžetu za 2009. godinu nenamenski potrošeno prilikom javnih nabavki 303 miliona dinara. Sva kontrolisana ministarstva su kršila Zakon o javnim nabavkama kod nabavki bonova za gorivo, jer su ih nabavljali od NIS-a bez sprovođenja tendera i zaključenja ugovora. Ukupna vrednost tih nabavki je 8,3 miliona dinara“, kaže Sretenović. Kako saznajemo, zloupotreba je bilo i kod ugovaranja radova velike vrednosti. Tako je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku zaključilo ugovor o radovima vrednosti 200 miliona dinara po hitnom postupku i bez objavljivanja javnog poziva, iako revizori nisu videli razloga za to. Kršenja zakona bilo je i kod nabavki usluga, a najčešće se radi o ugovaranju štampanja sertifikata, obrazaca i uverenja bez sprovođenja postupka, kao i kod nabavki usluga održavanja softvera. Mehanizmi za koruptivne radnje kod javnih nabavki dobro su poznati. Najčešće kršenje Zakona o javnim nabavkama jeste kroz već čuveno aneksiranje ugovora, kojim se naknadno podiže cena i isporučuju manje količine od ugovorenih. Česta je i neopravdana primena restriktivnog postupka (bez javnog tendera), kada se poslovi zbog navodne hitnosti nameštaju partijskim, rođačkim ili čak sopstvenim firmama. Jedna od metoda je i tzv. pravljenje tendera samo za jednog, dakle sa diskriminatorskim uslovima, koje samo određeni kandidat može da ispuni. To se često postiže i prostim prepisivanjem tehničkih karakteristika i dimenzija određenog proizvoda. Često se zloupotrebljavaju i „dosadašnja iskustva“ kroz koje naručilac može da favorizuje one ponuđače sa kojima već duže vreme posluje i time sprečava druge koji bi bili povoljniji da budu izabrani, kao i „posebne pogodnosti“ kod kojih naručilac uzima u obzir različite beneficije koje nude ponuđači, koje, u suštini, nemaju nikakve veze sa predmetom konkretne javne nabavke (nude se studijska putovanja, kao i besplatne obuke iz oblasti koja nema veze sa konkretnom uslugom). Iako su mehanizmi dobro poznati, ozbiljna kontrola uporno izostaje. Institucije poput Uprave za javne nabavke, Državne revizorske institucije, Komisije za zaštitu prava ponuđača rade u lošim uslovima, bez prostorija, dovoljnog broja ljudi i sredstava za ozbiljan rad. Zato Srbija beleži stagnaciju u borbi protiv korupcije u poslednje četiri godine, a EU je sve manje sklona da nam kroz donacije i povoljne kredite pomaže dok ne rešimo pitanje odlivanja novca kroz korupciju. Zajedno sa Hrvatskom koja takođe troši ogromna sredstva na javne nabavke (čak pet milijardi evra godišnje), Srbija je pod dodatno uvećanom lupom EU. Nakon loših iskustava sa Bugarskom i Rumunijom o pitanju korupcije, za nas će popravljanje stanja u javnim nabavkama biti jedan od veoma bitnih, ako ne i presudnih uslova za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU. Kako sa nama obično biva, sami nismo u stanju da se upristojimo, dok nam neko iz Evrope ne „zavrne ruku“. Poruka EU ovoga puta stigla je preko Vensana Dežera, šef delegacije Evropske komisije u Srbiji, koji je na samom kraju prošle godine nedvosmisleno poručio Vladi u Beogradu da je uređenje te oblasti od velikog značaja u procesu integracije Srbije u EU, ukazavši da Upitnik Evropske komisije sadrži 26 pitanja koja se tiču javnih nabavki. Dežer je podsetio da je Srbija na 83. mestu po nivou korupcije od 180 zemalja, što nije dobro, da je u izveštaju EU o napretku u Srbiji za 2009. godinu istaknuto kako je u oblasti javnih nabavki ostvaren mali napredak, da su doneti određeni zakoni ali da nije bilo nekih velikih pozitivnih zbivanja. „Kod javnih nabavki bih izdvojio tri pitanja. Prvo, postoji suviše izuzetaka od primene zakona, što znači da neki naručioci mogu izbeći primenu propisa o javnim nabavkama. Zato se moramo pozabaviti ovim izuzecima i pratiti promene u ovom segmentu veoma pažljivo. Drugo, koncesije i javno-privatno partnerstvo nisu uređeni važećim Zakonom o javnim nabavkama. Treće, potrebno je bolje urediti javne nabavke u oblasti komunalnih delatnosti. Dakle, postoji niz pitanja koja nisu adekvatno regulisana važećim zakonom i mi želimo da vidimo napredak po ovim pitanjima u predstojećim mesecima. Nećemo delovati kao policajci, ali moramo da pomognemo vašoj zemlji da prođe kroz taj proces promena. Pravila koja važe za ovu oblast ne mogu se menjati svaki dan“, naglasio je Dežer. Pomenute izmene Zakona o javnim nabavkama, kako se nezvanično može čuti, EU očekuje do kraja juna, kako bi se tokom leta usaglasile eventualne dorade, a najkasnije u septembru izmene i usvojile u parlamentu. Bez toga, malo je verovatno da će Srbija do kraja ove godine dobiti status kandidata za članstvo kome toliko teži. Prema mišljenju Predraga Jovanovića, direktora Uprave za javne nabavke, ukoliko želimo do juna da završimo obiman posao, moramo krenuti odmah, a prve mere već su predložene. Jedna od njih bila bi objavljivanje planova javnih nabavki, čime bi se povećala transparentnost i omogućilo da se sazna šta koji naručilac namerava da nabavi. Svest o tome da se planovi objavljuju i da će biti dostupni uvidu javnosti utiče preventivno na odlučivanje naručilaca da li da „predimenzioniraju“ potrebe i u kojoj meri. I obrnuto, ako zna da će plan nabavki biti poznat samo uskom krugu „osoba od poverenja“, rizik od zloupotreba je daleko veći. Bitan instrument za jačanje regularnosti u fazi realizacije ugovora bilo bi objavljivanje podataka o negativnim referencama na Portalu javnih nabavki. Na taj način bi podaci o neizvršavanju ugovornih obaveza od strane nesavesnih ponuđača bili dostupni javnosti, tako da bi te informacije mogli da koriste i drugi naručioci kod kojih bi se nesavesni ponuđač javio. Sledeća značajna mera jeste pooštravanje prekršajnih kazni. Jasno je da bi adekvatnije sankcionisanje kršenja propisa kojima se uređuje trošenje desetine, pa i stotina miliona dinara imalo ključnu ulogu u jačanju discipline u javnim nabavkama. Bitna mera u pogledu unapređenja javnih nabavki jeste usvajanje Etičkog kodeksa za službenike za javne nabavke. Ovim kodeksom bi se precizirala „pravila ponašanja“ službenika za javne nabavke, tako da bi bilo jasno koje je ponašanje nedozvoljeno. Državni revizor uz pooštravanje kaznene politike, posebno ističe potrebu da se ojačaju institucije koje kontrolišu javne nabavke. „Sada imamo 66 revizora, a naši novoprimljeni kadrovi još nemaju gde da sede, pa koriste mesta odsutnih zaposlenih. Uskoro ćemo primiti još tridesetak revizora, a do kraja godine treba da dostignemo predviđenu cifru od 150 ljudi. Tek tada ćemo moći da radimo u punom kapacitetu i primenimo sve zakonom određene mehanizme kontrole javnih nabavki“, kaže Sretenović. Da je Vlada u Beogradu ozbiljno shvatila Dežerove poruke potvrđuje i Milica Delević, direktorka vladine Kancelarije za evropske integracije. Ona za NIN potvrđuje da će pitanje javnih nabavki biti jako važno za sticanje statusa kandidata. “Od nas se očekuje da formiramo robusniji državni aparat koji će biti u stanju da se izbori sa korupcijom u javnim nabavkama. To znači zaokruživanje svih tela, od Uprave za javne nabavke, sektora u Ministarstvu finansija, Komisije za zaštitu prava ponuđača, koja je formirana sa zakašnjenjem” objašnjava Delevićeva. Evropska komisija će posmatrati da li ova tela rade u punom kapacitetu, a prema njenim rečima, možda će Evropa ocenjivati uspeh rada, ali će štetu ili korist od popravljanja stanja u javnim nabavkama imati samo naši građani. Dakle, to moramo da uradimo zbog nas samih. Razloga je puno. Jer ako čak milijardu evra gubimo na korupciji u javnim nabavkama, a s druge strane vodimo duge pregovore sa Svetskom bankom o kreditima od 200 miliona evra ili se grčevito borimo za višestruko manja sredstva iz predpristupnih IPA fondova, onda je jasno koliko mnogo zavisi od nas samih. A naša vlada je sklona da ne uradi ništa što zavisi od nje. Zato joj je lakše da podiže poreze i akcize i time preko leđa građana puni državnu kasu, umesto da kroz smanjenje korupcije u javnim nabavkama ne samo ispuni uslove EU, već i uštedi, prema nekim procenama, dodatnih 300-400 miliona evra godišnje. A da nama građanima, ionako težak život, učini za nijansu lakšim. Vrednost zaključenih ugovora u 2009. godini* Srbija 2 milijarde evra Hrvatska 5 milijardi evra Slovenija 2,5 milijarde evra Crna Gora 433 miliona evra Bosna i Hercegovina 1 milijarda evra Nema političke volje „Glavni problem je što ne znamo koliko trošimo na javne nabavke. Uštede u ovoj oblasti sigurno su moguće i to prvo tako što se ne bi nabavljale nepotrebne stvari, a ima puno takvih“, tvrdi za NIN Nemanja Nenadić, izvršni direktor Transparensi Srbija. Naš sagovornik ističe da ne vidi dovoljno političke volje da se problem korupcije u javnim nabavkama reši, ali se nada da će EU na tome insistirati. „Nisam preterano optimističan ali očekujem da će uz pomoć EU i uz naše napore, pomaka ipak biti“, kaže Nenadić. I kadrovi pod evropskom lupom U poslednjem izveštaju Evropske komisije javne nabavke su dobile izrazito negativnu ocenu. Konstatuje se da je u ovoj oblasti načinjen jako mali napredak. Kao problematično je ocenjeno kašnjenje u formiranju Komisije za zaštitu prava ponuđača, što je, kako je ocenjeno “podrilo celokupan sistem javnih nabavki”. EK ističe da su nedovoljni administrativni kapaciteti tela za javne nabavke, a posebno Grupe za javne nabavke u Ministarstvu finansija, Uprave za javne nabavke i Komisije za zaštitu prava ponuđača i dalje prisutni, kao i da su finansijski resursi ovih tela vrlo ograničeni. Prema nezvaničnim saznanjima, čelnici Evropske komisije posebnu pažnju obraćaju na izbor kadrova za institucije koje se bore protiv korupcije i monopola, a zabrinutost je izazvalo kako nedavno smenjivanje predsednice Antimonopolske komisije Dijane Marković-Bajalović, tako i imenovanje Borislava Galića za predsednika Komisije za zaštitu prava ponuđača, inače bivšeg šefa kabineta načelnika Državne bezbednosti i svedoka u suđenju za Ibarsku magistralu, na kome je potvrdio da je učestvovao u izradi lažnih pasoša za ubice Nenada Ilića i Nenada Bujoševića i članove njihovih porodica. EK pomno prati i očekivani izbor direktora Uprave za javne nabavke, s obzirom na to da ima indicija kako se opet spremaju problematična rešenja.