AMBASADORSKA POSLA

Pre izvesnog vremena, dogovarao sam sa dugogodišnjim poznanikom gostovanje u televizijskoj emisiji, koju sam tada pripremao. Reč je o čoveku koji je bezmalo ceo radni vek proveo u diplomatiji ili baveći se poslovima u vezi sa tom delatnošću. Uz ostalo, bio je i ambasador u susednoj nam zemlji. Iznenada, međutim, pozvao me je i, uz veliko izvinjenje, otkazao razgovor, s ubedljivim opravdanjem: saznao je da bi, vrlo skoro, trebalo da preuzme vođenje jedne naše ambasade i da do zvaničnog imenovanja ne bi smeo da se javno eksponira. Znam za unutrašnja ustrojstva u našoj diplomatiji i vrlo stroga pravila za javne nastupe njenih službenika. U zemlji i u inostranstvu. Za iste je, naime, neophodna dozvola od Ministarstva. A ta saglasnost se, praksa nas je uverila, daje retko. Pravila su pravila. Makar bila tvrda, nepotrebno formalna, često teško razumljiva, ponekad kontraproduktivna... tako je. Nema priče. Ovih dana svedočimo da su te regule ili silno olabavile, ili ne važe baš za svakog. I u diplomatiji nam vajnoj, među jednakima, neki su, očito, vrlo – jednakiji. Onako orvelovski. Tri primera. Naš ambasador u SAD, treba li kazati i član Demokratske stranke, skoknuo je ovih dana do rodnog mu Kragujevca i tamo prisustvovao konvenciji lokalnog ogranka svoje stranke. I, dabome, ponešto je tom zgodom okupljenima i kazao. Ambasador je to! Onda, Tunis. Od početka eruptivnih događanja u toj zemlji, često smo bili u prilici da na raznim radijskim i televizijskim programima čujemo javljanje naše ambasadorke. S razlogom, mnogi će pomisliti. Tunis je, i tokom zime, omiljeno odredište srpskih turista, a tamo je prisutna i ne baš mala kolonija naših radnika. Šta je s njima? Kako su? Kada se i kako vraćaju u domovinu? Zadatak da odgovori na ta, i mnoga druga pitanja, preuzela je sama ambasadorka. I činila je to krajnje amaterski: zbunjeno, nedorečeno, sa primetnom dozom treme i nelagode. Kako je virus antivladinih protesta sa severa Afrike prešao Mediteran i zapatio se i u Albaniji, i tamošnji ambasador se latio novinarstva i počeo da se javlja srpskim medijima. Diletantski, dakako. Zašto ambasadori? Zar u našim ambasadama ne postoje ljudi kojima je odnos sa javnošću i novinarima osnovni zadatak? Nekada su se takvi službenici zvali -atašei za štampu. Ima li ih i danas? Da li je, konkretno, ambasadorka, budući da se nekada, „u civilu“, bavila novinarstvom, poverovala da je to veština slična vožnji bicikla. Jednom naučiš, uvek umeš! Za ambasadora ne znam. Valjda ume da vozi bicikl, pa shodno tome, samo obrnuto primenjeno, jelda... Žalosno. Neprihvatljivo. Za obe profesije. I? Ništa. Veliki muk.