Susret ravnopravnih

Hu Đintao može biti zadovoljan: poseta Sjedinjenim Američkim Državama završena je na obostrano zadovoljstvo, pred gosta je prostrt crveni tepih, ispaljeni su počasni plotuni, organizovani su susreti sa političarima i biznismenima, sklopljeni su poslovi, Barak Obama hvalio je odnose između dve države, on i njegova supruga priredili su raskošnu večeru u čast gosta, Obamina ćerka vežbala je sa Huom kineski... Mnogi su je nazvali najvažnijom posetom kineskog lidera još od 1979. godine, kada je nesporni tadašnji vođa komunističke Kine, Deng Sjaoping, boravio u SAD kao dokaz otopljavanja odnosa dveju zemalja. Henri Kisindžer prisetio se pregovora o uspostavljanju diplomatskih odnosa s početka sedamdesetih, kada mu je prilikom tajne posete Kini tadašnji premijer Ču Enlaj rekao “Ovo će potresti svet” . Sada je moguće reći, izjavio je Kisindžer, da “radimo na izgradnji sveta, a ne na njegovom potresanju”. Primetna je bila razlika u tretmanu i u odnosu na poslednju posetu kineskog predsednika Americi, 2006. godine. Hu tada nije dobio ništa više od radnog ručka u Beloj kući sa DŽordžom Bušom, američki mediji uglavnom su povodom ovog susreta govorili o Tajvanu i nedostatku sloboda, želeći da stave do znanja da za Vašington poseta nije od preteranog značaja. Sada je, međutim, kinesko-američki susret bio susret jednakih. Što se samih razgovora tiče, dominirale su sasvim drugačije teme. Sve donedavno niko nije mogao ni da zamisli da će kineski predsednik usred Vašingtona raspravljati o dolaru i juanu, ostajući pri tom prilično hladnokrvan, dok su njegovi sagovornici postajali sve nervozniji. Uoči posete, američki predsednik primio je pismo koje su potpisala 84 političara zahtevajući da se na dnevnom redu nađe i pitanje kineske valute. Ameriku prilično ljuti to što Peking drži nizak kurs, čime svoj izvoz čini jeftinijim, a američke uvozne proizvode skupljim. “Ne možemo da dozvolimo da gubimo poslove i dobit jer Kina manipuliše kursom”, oštar je bio senator Čarls Šumer, zalažući se za to da se Kina kažnjava za veštačko održavanje kursa valute. Kinesko jačanje postaje veoma opasno za američku ekonomiju, te je Šumer svakako pogodio suštinu strahovanja kada je rekao da je ključno suprotstaviti se kineskoj manipulaciji kursom da bi se „sačuvao američki san“. Amerika bi mogla da bude skinuta sa trona vodeće svetske ekonomije, ako Kina nastavi da se razvija ovim tempom. Stručnjaci procenjuju da će 21. vek biti vek Kine, kao što je 20. bio stoleće SAD. Američka ekonomija beleži poslednjih godina rast od tri odsto, koliki će verovatno biti i u sledećoj godini. Kineska privreda raste po stopi od 10 odsto, a prognozira se da će se taj tempo nastaviti i u godinama koje dolaze. To je trenutno najbrže rastuća svetska ekonomija. Trgovinska razmena dveju zemalja dostigla je 400 milijardi dolara, što je četiri puta više nego pre trideset godina, kada su bile na početku formalizovanja odnosa. „Želimo da vam prodamo razne stvari“, rekao je Obama u šali, ali je u toj šali bila sva istina. Dve zemlje sklopile su ovom prilikom poslovne sporazume vredne 45 milijardi dolara, a Obama je istakao da je Kina postala jedno od „najvažnijih tržišta za američki izvoz“ , da je saradnja sa njom omogućila održanje pola miliona radnih mesta i da je važno da dve države sarađuju dok ostaju takmičari. Nekako u paketu sa temom juana, koja Americi ozbiljno diže pritisak, neizostavno je išla i tema ljudskih prava, na kojoj se u više navrata insistiralo, ali je ton ovom prilikom ipak bio malo drugačiji. Senator DŽon Mekejn primetio je da „ima neke ironije u tome da jedan dobitnik Nobelove nagrade za mir (Obama) priređuje večeru... dok je prošlogodišnji dobitnik u zatvoru“. Dodela Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobaou prošlog meseca bila je prilika da Kina testira svoj rastući uticaj. Bilo je dovoljno da njeni zvaničnici pošalju poruku da će države morati da „preuzmu odgovornost za posledice” ukoliko daju podršku Sjaobaou, pa da se vagajući između „Nobela“ i dobrih odnosa sa Kinom nekoliko odanih američkih prijatelja, ipak, odluči za ovo drugo. Među njima i Egipat, Filipini i niz arapskih zemalja. Kineski politički vrh svakako nije navikao na neprijatna pitanja. Prilikom susreta sa novinarima Hu Đintao prvo je prečuo pitanje o ljudskim pravima, a zatim je ipak odgovorio: „Kina je zemlja u razvoju sa ogromnom populacijom i takođe zemlja u razvoju u ključnoj fazi reformi. U tom kontekstu Kina se suočava sa mnogim izazovima u ekonomskom i socijalnom razvoju i još uvek mnogo toga treba da bude učinjeno u pogledu ljudskih prava u Kini.“ I dok je za Kinu samo spominjanje ove teme bilo već malo previše, za američku javnost odgovor koji je Hu dao nije bio dovoljan, niti je zvučao preterano obećavajuće. Barak Obama se zato izrazio nešto jasnije: „Verujem da je deo ljudskih prava pružiti ljudima mogućnost da zarađuju, da imaju dovoljno da jedu, da negde stanuju i da imaju struju.“ Reforme kroz koje Kina prolazi približile su je tržišnoj ekonomiji i donele i neke slobode, ali je uticaj države ostao snažan. Ova kombinovana ekonomija omogućila je otvaranje privatnih firmi, podsticane su strane investicije, stvorene su specijalne ekonomske zone, ohrabrivani su preduzetnici i investitori, sve u svemu stvoreno je nešto sasvim drugačije od onoga što je nekada značila komunistička Kina. Ova “socijal-tržišna ekonomija”, ili crveni kapitalizam, napravila je bum u kineskom društvu, povećana je kupovna moć, porastao je životni standard, a sve veći broj ljudi dobio je mogućnost da izađe iz siromaštva. Istovremeno su, naravno, nastale drastične socijalne razlike, pa je unutrašnjost ostala daleko iza razvijenih industrijskih oblasti. Kina ima više od 800 miliona radno sposobnog stanovništva, a uprkos podsticajima problem zapošljavanja ostaje na dnevnom redu i u narednoj deceniji. Borba protiv siromaštva takođe je zadatak koji neće uskoro biti rešen, a nagli razvoj doneo je i korupciju koja uzima sve više maha. Gledano spolja, međutim, Kina ima manje razloga za brigu, ekonomska kriza, koja je ozbiljno poljuljala liberalnu tržišnu ekonomiju, ne samo da ju je zaobišla, već joj je i pružila priliku da poentira kada je reč o intervencijama države, što su i mnoge zapadne zemlje morale da učine kako bi spasile što se spasti može, kada su se najveće firme našle na ivici propasti. Prema anketi Ej-BI-Si njuza, većina Amerikanaca smatra da je Kina ekonomska pretnja Sjedinjenim Državama i mnogi ne mogu da se odluče da li je treba smatrati saveznikom ili neprijateljem. Predsednik Hu nije propustuo da podseti da je jeftina kineska roba američkim potrošačima uštedela više od 600 milijardi dolara u poslednjih deset godina, ali to nije umanjilo američki osećaj da im jedan crveni kapitalista diše za vrat i sve brže ih sustiže. Amerika je supersila koja se još bori sa ekonomskom krizom, dok je Kina sila u usponu i, uprkos tome što je Hu Đintao uveravao Obamu da neće ometati postojeći poredak u svetu, a Obama da nema ništa protiv kineskog ubrzanog razvoja, obe države jedna u drugoj vide koliko partnera toliko i opasnu pretnju. Amerika odnos sa Kinom vidi kao najvažniji, ali nervozu unosi to što se dalji razvoj ne može predvideti. Bolji poznavaoci kineskog mentaliteta vole da podsete na razgovor koji je davnih sedamdesetih Henri Kisindžer vodio sa tadašnjim kineskim premijerom Ču Enlajem. Na pitanje šta misli o Fran­cu­skoj re­vo­lu­ci­ji iz 1789. godine, premijer je odgovorio: “Prerano je za odgovor.”