Ozdravljenik

Petak mi je obično srećan dan, baš kao i broj trinaest, a sreća mi je i kad mi crna mačka pređe put. Ali, u prošli petak, zamalo da sevne metak jer na put mi je stao onaj Dačić iz Žitorađe. Klomparao sam Dorćolom, niz Dobračinu, na putu za korporaciju, kad, kod Čukur česme, gužva! Da ne postavljaju, ponovo, bronzani spomenik dečaku koga je Turčin usmrtio mlatnuvši ga testijom u glavu? Ili je, možda, počeo treći srpski ustanak, vreme je, zar ne? Ali, jok, ništa ni od „bronzanog dečaka“, ni od ustanka, već, Dačić, položio venac na prazno postolje ukradenog spomenika, pa razgovara nešto sa televizijskim kamerama. Dan Policije, brale! Oko onižeg govornika, brat bratu, pedesetak telohranitelja i još toliko ovih ćoškara u uniformama, a svi debeli, šta ćeš, na ministra se ugledali! Vidi Dačić da idem ka njemu, ali ga to ne dekoncentriše dok za Javni servis referiše... Tu dvojica krenuše na mene jer prilazim ministru na nepristojnu blizinu. Ali, teram svoje, idem pravo – pored ministra! „Gospodine, ne možete dalje!“ tiho će gorila. Kažem mu da znam Dačića još dok je Miloševiću vodu nosio i da bi, kao devojčica pocrveneo kad bih mu se, onako u prolazu, kao mega ekozvezda javio. Nego gorile se za utoke privatavaju, te počnem da razmišljam: da li da im odgovorim iz magnuma ili da im se predam u ruke poput Mahatme Gandija? U magnovenju, odlučim se za ovo drugo. Štooo!? A što bih u šezdeset i trećoj, pored toliko gnevne mladeži, bio vođa trećeg srpskog ustanka i to kod Čukur česme koja je baksuz mesto srpske istorije... „Molim vas, gospodine, skrenite u drugu ulicu!“ Skrenem, besan, u Dositejevu i psujem, naglas, i Jakova Nenadovića i Iliju Garašanina, i sve redom do Leke Rankovića i Krcuna! Na sledećem ćošku hoću da se vratim u Dobračinu, ali, cvrc, bato! Dačićeve jedinice ceo kvart okupirale, okupirali, bre, ceo Dorćol! Eeej, šta sam doživeo! Da zbog tog dečaka obikaljam pola Dorćola da bih stigao do posla... E, sad, i ja sam krsnu slavu, Jovana Krstitelja, proveo radno, poput Dačića. A Krstitelja obeležavam samo u čast pokojnih roditelja, a ne zbog tamo nekog Obrezanog iz Nazareta. Bliži mi je, bre, Zaratustra, ako već Svetlo dolazi sa Istoka. Zato posle slavskog obroka i čitam u beržeri „Zaratustru“ od Ničea. Čitam treći odeljak: „Ozdravljenik“. Znate ono kada se Zaratustra razboleo od „malog čoveka“. Dobro, nije se razboleo, baš, od Dačića, već od metafizički „malog čoveka“. Elem, Zaratustra je, bolestan od ljudi, ušao u svoju pećinu, skljokao se u postelju i sedam dana je tako ležao. A onda, jednog dana, skočio je iz postelje i, kao lud, počeo da viče i da se ponaša tako kao da u postelji ima još nekoga, ko neće da ustane. Taj neko bila je Zaratustrina „najbezdanija misao“, misao o „večnom vraćanju istog“, a koju je, u besu, nazivao „zaspalim crvom“. E, kada se ta misao uspravila i iz postelje ustala, Zaratustra je, odmah, ozdravio i nije se više ljutio na „malog čoveka“. Kao takvog. Shvatio je da je „mali čovek“ nužan. Bez obzira na to da li se zvao Dačić ili Tijanić, jer „mali čovek“ može biti - veliki rastom. “Mali čovek“ mora da postoji kao što postoje drvo, kamen, nebo... I, gle, čitajući „Ozdravljenika“, ozdravio sam, preko vikenda, od stresa kod Čukur česme. Ozdravio sam, mislim, metafizički. Ali, da li je ozdravio Niče? E, sad tu i K. G. Jung ima šta da kaže pućkajući srebrnastu patarensku lulu, a sve sedeći na indijskom taburetu: “Mnogi misle da, posle Zaratustre, Niče nije znao kuda će dalje, to jest, da nije ozdravio već da se potpuno, na smrt, razboleo. Niče je sebe smatrao bezbožnikom koji mora da za ljude pravi nove bogove. Jer, verovao je u pragermansku izreku da svi bogovi moraju da umru kada im za to dođe vreme. Zato je, po Ničeu, natčovek, u stvari, najveći tragičar na zemlji pošto mora da pravi bogove u koje neće verovati, jer zna da ih je on napravio...“ U taj čas, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Zove Milan Obrenović, samo pilot u ovom životu. Kao, da se vidimo u „Skveru“ na piću. Kad, u „Skveru“ i Velibor Vukašinović, takođe, iz „pilotske bande“. Ah, piloti, piloti! I, pazi sad! Treći pilot, Boris Lazić, šalje mi, po Obrenoviću, fotokopiranu stranicu Enciklopedije ruske filozofije iz 2010. godine. A na njoj piše: “Godine 1906. pod uticajem Ničeovih ideja Gorki, Lunačarski i Bogdanov pokušavaju da osnuju novi filozofski pokret – BOGOGRADITELJSTVO. A Gorki, docnije, osniva pravac Volja za budućnost u marksizmu“. U sitne sate, posle Biljaninih slavskih đakonija, gledam jagnjeću plećku. I šta vidim? Biće puna kuća i u njoj neće biti smrti u ovoj godini, već, puno para, a kao da ću dobiti i Nobela... Kad, na sto skoči i moja Crna, moja metafizička životinja, pa i ona po jagnjećim rebrima prebira: “Moraš već od sutra da kreneš u bogograditeljstvo! I moraš da imaš volju za budućnost kao Gorki, uprkos ove gorke Srbije, uprkos Dačiću i malim ljudima. To se očekuje od jednog Ozdravljenika.“