Mobilkonstrukt

Uuuuh, odavno se nisam tako uplašio kao u četvrtak, i to od jednog lepog Arapina u trolejbusu br. 19! A šta ću, uopšte, u troli, da me pita čovek!? Eh, šta ću! Od svanuća sam roman o „bernskoj aferi“ pisao, pa sam se toliko zaneo odlaskom g. Arčibalda Rajsa u Guču, da sam u dnevni cajtnot uleteo te sam zato trolom u korporaciju krenuo. I, kada smo bili tu, kod novog „Orača“ i starog „Trandafilovića“, primetim jednog, ponavljam, lepog Arapina na sedištu za trudnice i invalide kako, do guše zakopčan i kao da je nečim opasan, mrmori, rekao bih, neke reči molitve. Pogledi su nam se sreli, ali Arapin nije prestao da miče usnama, i, tu su mi, u kičmu, pošli prvi trnci. Upirao je pogled sve više u ove moje plave arijske oči, ali ne sa zavišću i mržnjom, već sa ljubavlju, ali, ujedno, pomiren sa nekom svojom sudbom... Dobro, znam, ima i toga; sviđam se Arapima, kako onima na bazarima Kaira i Tunisa tako i onima iz Jerusalima, ali i Indijcima iz kašmirskog Armisara. Ovi poslednji su mi prilazili, još kad smo sa Aleksandrovim falangama u Kašmir dolazili i tiskali su se da nas dotaknu, jer „dodir belog čoveka donosi sreću“... Sve mi je to prošlo kroz glavu dok sam gledao Arapina u trolejbusu, a on je i dalje micao usnama moleći se, valjda, svom bogu. I, odjednom, ošinula me je gadna pomisao: šta ako je Arapin opasan eksplozivom i ako se molitvom, upravo, oprašta od ovog sveta?! Hladan znoj me je oblio, ali nisam paničio, već sam, polako, otišao ka srednjim vratima trole, i, sišao kod „Beograđanke“. Ne, ne plašim se smrti, majke mi! Neka me odstrele zbog bogumila ili boga Vida, zbog masona ili šta ja znam zbog čega! Ali, nemoj da izginem, onako, na gomilu, kao slučajno izabrana meta, bez imena i prezimena. Nemoj, bre, da tražim glavu na Slaviji, a noge na Terazijama! Razumite me, ne mogu da pristanem na takvu estetiku smrti! Moja smrt mora da bude autentična, baš kao smrt Branka Miljkovića, i o njoj mora dugo da se priča... Nego, kada sam iz trole silazio nisam samo na svoje dupe mislio. Osvrnuo sam se, levo-desno, i, spazio jednog policajca, mislim, ćoškara. Kao uzoran građanin Republike Srbije, prišao sam mu, učtivo ga pozdravio i sasvim smireno rekao: U onom trolejbusu što sada stoji na semaforu kod „Londona“ nalazi se jedno lice arapskog izgleda koje, neprestano i poluglasno, ponavlja, neke reči i kao da je opasan eksplozivom... Debeli ćoškar me podrugljivo pogledao: “Je l` vi to mene zezate, gospodine!?“ Ali, ne dam se, tek tako: Čekajte, znate šta se prošle nedelje desilo na moskovskom aerodromu... Tada mi je odbrusio: „Gospodine, molim vas, idite gde ste pošli!“ I, šta ću, povređen i uvređen, kao građanin, kod „Srpske književne zadruge“, uđem sa K. G. Jungom u drugi trolejbus, a on će: “Kao što znaš, kada bi, recimo, u Cirihu, policajac, ovako, drsko odgovorio građaninu, ovaj bi ga, odmah, njegovim šefovima prijavio... Da, tako se čuva država!“ Siđemo iz trole kod Narodnog pozorišta, a trolejbus br. 19 sa lepim Arapinom zamiče, eee tamo, kod Kapetan Mišinog zdanja. I, lakne mi, jer ne čuje se nikakva „moskovska“ eksplozija. Nego iz Moskve stižu i druge uznemirujuće vesti. Neko iz Putinove stranke predlaže da se balsamovani V. I. Lenjin iz Kremlja ukloni!? A to, braćo Rusi, ne valja da se radi! Jer, mrtvi, kada se uznemire, mogu gadnim udarcem da uzvrate! Inače, za Lenjina nemam nikakvih simpatija. Tim pre što je prvo pobio anarhiste, a tek posle Romanove. E, sad, za tog i takvog Lenjina, Kazimir Maljevič je tvrdio da je drugi Isus koji je ponovo došao na Zemlju!? I da su radničke fabrike, u stvari, „nove crkve“! Boljševizam mu onda dođe „izvorno hrišćanstvo“, što nije mnogo ni netačno. U tom slučaju, „Crni kvadrat“ Kazimira Maljeviča, „oca konstruktivizma“ dođe mu kao zastava tog Lenjinovog hrišćanstva. Kad, u redakciji, gle, čeka me pozivnica; otvaranje izložbe „Mobilkonstrukt“ Srbe Travanova! Za izložbu se spremao dvadeset godina, i, tamo gde je Maljevič stao, tu je Travanov nastavio. Stojim sa Biljom i Jugoslavom, mislim, Vlahovićem, ispred Srbine „centralne konstrukcije“ koja me podseća na vavilonski hram. I, tu počnem da strepim da i Travanov, poput Maljeviča, ne počne da tvrdi da su i naše fabrike, u stvari, „nove crkve“ te da živimo neko „izvorno hrišćanstvo“. U tom slučaju, Boki Kluni bi bio poreklom iz Nazareta... A to nam, bar u ovom trenutku, ne treba. U subotu, u sitne sate, zavaljen u beržeru, jedem Biljinu pitu gužvaru, kad, na Javnom servisu javljaju da je saobraćaj na Brankovom mostu blokiran zbog dojave da je miniran. Tu mi se, pred očima, opet stvori moj lepi Arapin, pa sa njim i zaspim. A moja Crna silazi sa sedmog neba da mi javi: “Samo još da se neko u srpskoj Dumi seti da predloži izbacivanje J. B. Tita iz Cvećare, pa da nastanu opšte srpsko ludilo i veselje!“