Običan dan Duleta Muve

Kad se Dušan Lazarević (37) iz Tekije, poznatiji na Dunavu od Golupca do Brze Palanke kao Dule Muva, sa ribom, ako je bude, ili sa praznim mrežama, vrati kući, ispije rakiju iz vrlo male čaše pa prione na ispunjavanje formulara u čijem zaglavlju piše „Dnevni izveštaj“. Po novom zakonu, on ne zna tačno kojem, mora da zapiše koliko je koje ribe ulovio tog dana. Dule Muva sa mrežama je prvi put izašao na reku sa bratom, kad je imao 12 godina, a profesionalni alas je od ’96, tim poslom hrani ženu i četvorogodišnjeg sina. Deda i otac mu nisu od ribarenja živeli, pradeda i čukundeda, koliko on zna, bili su takođe alasi. A svi su, od ko zna kada, „Muve“. Na Dunavu svi imaju nadimke, imena ne koriste. Na Dunavu ništa nije kao što izgleda. Ni gradovi nisu tamo gde su bili. Otkako sam negde pročitao da je „lepenski čovek“ svoje umrle sahranjivao razapinjanjem leševa u krošnjama hrastovog drveta meni je, kad god prođem golubačku tvrđavu i krenem niz Dunav, zimi mračno kao u sumrak, a leti senovito od mnogih tako sahranjenih uz put što lepršaju zakačeni za grane kao dvometarski zalutali papirni zmajevi. U Golupcu bi lokalne vlasti da prave turističku atrakciju od tvrđave: sobe po meri probirljivih stranaca, višenamensku salu za koktele i stručna predavanja, i restoran sa zdravom hranom... sve onako kako su po sirotinjskim opštinama u Srbiji navikla da prepisuju jedan te isti „projekt“, tešeći svoje birače. Nimalo im ne smeta što golubačka tvrđava nema nikakvu istorijsku vrednost, i što je nije osvojila samo vojska koja nije htela – „kroz toliko zemalja protiče Dunav, puta toliko stanovnika, pola baci u vodu, druga polovina neka se spusti jahtama i brodovima, puta dva-tri evra za kiselu vodu...“ Ironično je što je svaka stopa nizvodno, posle te tvrđave, istorijski dragulj. A u istoriji je najlakše se razabrati, kažu, praćenjem traga novca koji je, bar u prvo vreme, bio veoma upadljiv. Detaljne beleške o ogromnim količinama zlata i srebra, dopremanim u Rim iz provincije Dakije, dugujemo jednom robu - Kritonu, lekaru cara Trajana. Samo 106. godine preko Dunava je preneto pet miliona livri zlata (1.625.000 kg) i dvostruko više srebra. A mnogo kasnije, Rus N. A. Maškin u glasovitoj „Istoriji starog Rima“ zapisaće da nije čudo da su posle srećno završenog Dačkog rata rimske pozorišne predstave u slavu pobednika trajale 123 dana, da se u arenama borilo 10.000 gladijatora, i da je pri tome ubijeno 11.000 divljih životinja. Sve i da su drugi istoričari u pravu kad tvrde da je Kriton udvorički povećao plen deset puta, Trajan je imao razloga za slavlje. Napunio je blagajnu i uspešno okončao pohod koji je započeo Domicijan, a nastavio Nerva, da njemu, Nervinom sinu, pripadne slava, a ubrzo i gorčina poraza od osvetoljubivih Dačana. Dule Muva po novom zakonu sme da ima najviše trideset mreža. U čamcu, među kofama, plastičnim bocama koje služe kao plovci, kanapima, kofama i ukoso presečenim kanisterima za izbacivanje vode, on drži metalne pločice za označavanje svojih mreža kako mu propisuje zakon. Plaća godišnje 70.000 dinara za dozvolu da lovi šarana, smuđa, soma, tolstolobika, deveriku, babušku, klena, gibortu... i kečigu, koja se samo ponekad javi. Od ’96. godine ulovio je četiri jegulje. Ulovljene morune nekada su kroz Tekiju vozili na volovskim kolima. Ove nemani, teške i po 400 kilograma, na ceni zbog kavijara, prevaljivale su put od Crnog mora do Đerdapa, da se tu mreste, a zatim su se vraćale u svoju crnomorsku postojbinu. Onda je izgrađena brana... Prošle jeseni neki su istraživači u Budimpešti pustili u vodu obeležene mlade morune. Posle samo dvanaest dana jedna je od njih bila ulovljena u Tekiji. Dule je video i pre nego što su je vratili u vodu. Trajan je od Beograda za svoje legije desnom obalom Đerdapa sagradio put sve do ravnijeg dela ispod Kladova i Turn Severina, gde je inženjer Apolodar iz Damaska podigao most čiji će izgled u junu ove godine iznad reke biti projektovan laserima. Put, širok 1,50-2,10 metara, usečen je u stene, a na najužim delovima bio je proširen drvenim terasama oslonjenim o zidane stubove. U stenu metar i po iznad puta dao je da se ukleše natpis, koji kad se dešifruju skraćenice, glasi: „Imperator Cezar, sin božanskog Nerve, Nerva Trajan Avgust, pobednik nad Germanima, veliki pontif, četvrti put postavljen za tribuna, otac domovine, konzul po treći put, planine je isklesao i postavio grede od kojih je napravljen ovaj put”. Godine 1969. cela ta stena, 8,5 km uzvodno od Tekije, isečena je iz masiva i podignuta za 21 metar, jer je posle izgradnje Hidroelektrane „Đerdap I“ nivo Dunava porastao. Pod vodom su ostali slični zapisi careva Tiberija i Domicijana. Podizanje je bio složen i skup tehnički poduhvat, a socijalistički graditelji imali su volje i vremena samo za jedan. Čak ni za to do kraja – tablu su ostavili bez predviđenih stepenica sa puta za turiste, pa je sada dostupna samo iz čamca. Dule Muva i ja iz mreže kod Trajanove table izvadili smo smuđa od oko četiri kilograma, a malo niže, iz druge, deveriku od repa do glava dugačku kao devojačka podlaktica. Kad je u leto 1967. godine Dunav pregrađen, porast vodostaja osetio se kod Novog Sada, i na Savi kod Šapca… Potopljeno je mnogo više od svedočanstva sujete rimskih vladara: u Rumuniji grad Oršava i još devet sela, a na našoj strani Sip, Tekija, Malo i Veliko Golubinje, Donji Milanovac i Dobra - tačno 1.579 stambenih zgrada. Voda je puzala ceo dan i na kraju se sklopila i iznad ostrva i naselja Ade Kale, dva kilometra nizvodno od Tekije. Tu je Milenko Stojković, vojvoda srpski, sa 27 svojih i deset turskih vojnika odanih sultanu, napao i posle osam sati borbe posekao odmetnute dahije Aganliju, Kučuk Aliju, Fočić Mehmed-agu i Mulu Jusufa. Glave potonje trojice odneo je u Beograd, a Aganlijinu su, perući je od krvi, ispustili u Dunav, pa je ona sama za sebe otplovila put Bosfora… ako je utekla ribama. Milenko je potom nastavio da niže ratničke podvige i skuplja turske udovice i devojke u harem koji je u jednom trenutku imao 42 stanarke. Kad je iz političkog sukoba sa Karađorđem izašao poražen, sve svoje ljubavnice uredno je zbrinuo, a on je preko Dunava odjezdio u Rusiju, da posle uspešne službe, na Krimu umre kao “polkovnik”. Danas je sve to ispod duboke vode. Dule Muva danas svoj ulov prodaje restoranu kladovskog hotela. Da nije tako, morao bi svakog dana da u 20 kilometara udaljeno Kladovo nosi dnevnu zaradu i uplaćuje je na račun. Iz Tekije je deset dunavskih alasa, ali u njoj još niko nije otvorio banku. Onaj zakon, još, naređuje da svaki alas u kući ima dve sobe popločane belim keramičkim pločicama i tekuću vodu u njima, da ribu tu čuva. Za sprovođenje tog zakona brinu se inspekcije, čuvarske službe Nacionalnog parka „Đerdap”, poreznici, policija... Tek nekoliko zaveslaja niže od Ade Kale, pod vodom je nestalo i ostrvo Banu-Gura Vaii, i sa njim i tragovi ljudskih naseobina starih više od 10.000 godina. Radnici na brani proneli su kroz celu bivšu Jugoslaviju – šapatom, zbog tajne policije, Udbe - priču o basnoslovnim količinama zlata prenetim sa ostrva neposredno pre njegovog potapanja. Sve ostale priče o nestanku naselja pod zagrađenim Dunavom, tužne su. Kad reka opadne, tri kilometra nizvodno od Tekije kroz vodu se može videti nekadašnja crkva. Toranj je srušen još pre vode, tokom snimanja filma „I Bog stvori kafansku pevačicu“, uz obrazloženje da bi smetao plovidbi. Godinu dana je trajalo preseljenje u brdo, ali kad je voda naišla, nad rekom se razlegao jauk. Milicija je hapsila najglasnije, a neki su se zaključavali u stare domove, i tu, skriveni i od najbližih, čekali vodu da ih udavi. Ne znam više kada, ni od koga, čuo sam priču o kafedžiji koji je na sto izneo vino i seo da čeka talas, pa posle ničeg nije bilo osim reke, a na kraju su se u kovitlacu vrtele papirne novčanice isplivale iz kase… Dule Muva svaki svoj izlazak na reku mora da najavi policiji 12 sati ranije. Zbog granice… Tu skoro bio je neki jak vetar tri dana uzastopce, i četvrtog stane. Dule misli: isploviće, neće… ma hoće, tri dana nije dinar zaradio… i kad se vraća, vidi da ga na obali policija čeka. Lazareviću, kažu, nisi se javio… Kazna je 5.000 dinara. U Tekiji struja nestane čim vetar jače dune, ili kiša orosi, tada i mobilni telefoni prestanu da rade… U policiji alasima kažu da treba da budu srećni što prihvataju telefonska javljanja, pošto onaj zakon čiji puni naziv Dule ne zna, nalaže lično prijavljivanje. Dvesta dinara karta do Kladova, toliko nazad, svakog dana, i vreme koje se na to izgubi. Pogranična policija u Tekiji alasima kazne piše na obali. Nema čamce. Rumun dođe do na tri metra od naše obale da lovi, oni mu ne mogu ništa. Osim da viču i, eventualno, potegnu kamen. Rumunsku polovinu reke čuvaju brzi beli gliseri. Kad naš ribar zaluta tamo, uhapse ga, oduzmu čamac i mreže, i još naplate kaznu. Nova Tekija bila je sva u cveću. “Kao da su Tekijanci učinili sve što mogu da novo mesto zavole…”, zapisao je tadašnji hroničar. Dugo su još posle preseljenja starci sedeli na obali i zurili u pravcu svojih potopljenih kuća. Vlasi veruju da podvodnim svetom vlada Tartor, uz pomoć još 99 vodenih duhova, niskih dugobradih stvorenja kozjih ušiju i nogu, kojima posred čela raste rog. Tartor ima bič kojim kažnjava neposlušne a davljenike odvlači pod vodu, u svoj stakleni dvorac na dnu reke… nalik na potopljenu Tekiju, samo prozračniji i lepši. Kažu da Tartor svoju žrtvu ili uzima namah, ili je tokom noći poziva tri puta, a ako se ova i tada ogluši, za tri dana je još zavodljivije mami. Kad se budući davljenik odazove, duhovi mu kažu gde i kada da dođe – da se utopi. Retki uspeju, mislima ili gestovima, da ga umilostive i ostanu živi, ali to plaćaju služenjem Tartoru. Vlaške vračare kažu da je Tartor velikodušan, i da takve u životu prati velika sreća – dok ne bude prekinuta iznenadnom tragedijom ili velikom štetom u kući. Vodeni duh može da na sebe uzme obličje kakvo hoće, ali ga neizmerno zabavlja da se usamljenim putnicima ukazuje kao dete koje plače, koje Vlasi tada zovu “Drak”. Namernik sledi dete u želji da mu pomogne sve do prve vode, iz koje ga vreba neumoljivih 99 duhova. Zato su se Vlasi plašili i ogledanja u vodi, i dužeg zadržavanja na obali uopšte. Jedino oni koji su rođeni u subotu bili su oslobođeni ovog straha, pošto se tim danom Tartor odmara i utopljenici ga ne zanimaju… Dule Muva lovi mrežama koje sam pravi, stajaćim, i površinskim i dubinskim, i plovaricama, dugačkim i po sto metara, a jedini u Tekiji i mrežama za teranje po dnu. On zna gde su podavljeni panjevi i drveće, i kako da ih izbegne. Jesenas, dva dana uoči Svete Petke, uhvati nevreme u čamcu. Tri sata su ga talasi bacali pre nego što je uspeo da priđe obali. Od tada nosi pojas za spasavanje... Nekoliko stotina metara uzvodno od Trajanove table, na rumunskoj strani je mala bela crkva koju je svojevremeno američki Si-En-En uvrstio u sport kojim je predstavio turističku ponudu Srbije. Za tihog vremena, i na našoj strani reke iz te se crkve čuje bogougodno pojanje. Iz Turn Severina naspram Kladova, preko cele noći dopire tutnjava iz brodogradilišta, a u vodi se ogledaju šarena svetla kafea. U Kladovu uvek duva vetar i promrzle mršave pse tera sa pustih ulica. Od Velikog Gradišta do Tekije, lepim putem niz Dunav, putnik više brodova vidi na reci nego što sretne automobila. Bude gotovo sam pod senovitim krošnjama hrastova…