Nadljudi na obzorju

Sedamdesetih godina 20. veka nobelovac Žan Mono („Slučaj i nužnost”) opomenuo nas je na svojevrstan način: „Svemir nije bremenit životom, niti biosfera čovekom. Naš broj izvučen je kockom. Zar je čudo što, kao i onaj ko je u Monte Karlu dobio milijardu, osećamo neobičnost svoje sudbine.” Prvi uspravljeni dvonožac na Zemlji, na najvišem stepeniku nezaustavljive evolucije, i dalje sanjari da će ga nadolazeći naučnotehnološki cunami mimoići, da je neprikosnoveno nedostižan. Zašto bi, uostalom, bio obdaren toliko zagonetnim i tako moćnim mozgom? Ubrzanje tehnološkog napredovanja ključna je odlika 20. veka, sada smo na prekretnici kakva je bila kada su se na našoj planeti pojavili ljudi. Dva suprotstavljena tabora – jedan koji maltene najavljuje tačan dan kada će veštačka nadići prirodnu inteligenciju i drugi koji, uprkos očiglednim promenama, poziva na oprez u predviđanjima – sve češće se žustro spore i na stručnim skupovima i u javnim glasilima. Kojem se privoleti? U razmatranjima budućnosti najavljuje se znatno ubrzavanje koraka tehnološkog (društvenog, kulturnog itd.) napretka, na šta su mnogi ukazivali. Još 1958. poljski matematičar Stanislav Ulam, u razgovoru s proslavljenim naučničkim sabratom, DŽonom fon Nojmanom, predskazao je da su ubrzavajući korak i neumitne mene vesnici približavanja svojevrsnog jedinstvenog preokreta u istoriji ljudske rase posle kojeg se čovekovo postojanje, kakvo poznajemo, neće nastaviti. Dve i po decenije kasnije DŽerald Hokins prepoznao je pet krupnih iskoraka u ljudskom bivstvovanju, najavivši da će poslednji naići 2021. i trajaće do 2053. godine. Krajem sedamdesetih godina Alvin Tofler, Danijel Bel i DŽon Nesbit opisali su dolazeće posleindustrijsko društvo u kojem će usluge i informacije istisnuti industriju i robu, a Luis Morgan, Lesli Vajt i Gerhard Lenski kazivali su da će tehnološko usavršavanje imati u tome ključnu ulogu. Lesli Vajt je, čak, smislio formulu prema kojoj kultura napreduje, ukoliko se po stanovniku svake godine povećava količina zauzdane energije iz prirode. U eseju iz 2001. „Zakon ubrzavajućeg priraštaja”, Rejmond Rej Kerzvejl (čuveni američki izumitelj i futurolog) nastavio je misaono putovanje stopama čuvenog Murovog zakona (Gordon Mur, jedan od dvojice osnivača „Intela”) najavljujući eksponencijalni tehnološki rast iz godine u godinu. Drugim rečima, udvostručenje postignutog u prethodnoj godini. Svaki put kad je tehnologija dosegla nekakvo ograničenje, smišljena je nova koja ga je prevazišla. Takvi skokovi biće sve češći (i u kraćim vremenskim razmacima), dovodeći do bržih i dubljih preokreta koji oličavaju raskid s ljudskom istorijom. Istinski tehnološki prevrat, nazvan jedinstvenost (ili singularnost), trebalo bi da se dogodi 2045. godine. Pojam je preuzet iz teorijske fizike, a objašnjava nastanak kosmosa pre, otprilike, 13,7 milijardi godina u strahotnom rasprsnuću (eksploziji) nepojamno zgusnute i beskonačno majušne tačke, za koju je svaka koju vidite na stranici – guliverovske veličine. Čovečanstvo će u ovom veku iskusiti sveobuhvatne i temeljne promene da će izgledati kao da je za stotinu godina uznapredovalo 20.000 godina! U sledećih nekoliko decenija, naime, mašinska inteligencija nadmašiće ljudsku! Pozivajući se na evoluciju života, Rejmond Kerzvejl je utvrdio da su se novi oblici i vrste sve brže razvijali u sve kraćim razdobljima, što je na kraju urodilo pojavom čoveka. Tehnološka jedinstvenost predstavlja neizmerno krupan skok u veoma kratkom vremenu. Futuristi iznose raznovrsna predviđanja u vezi sa opsegom, brzinom, uzrokom i prirodom takvog prevrata. Jedna škola se okuplja oko Vernora Vindža (američki matematičar i računarski stručnjak) koji u svojim spisima ispituje „eksploziju inteligencije” i nagoveštava da će – ukoliko se veštačka izjednači s ljudskom – ubrzo biti u stanju da samu sebe uvećava i usložnjava i da će, naposletku, nadmašiti prirodnu. Dotično zbivanje je osamdesetih godina nazvao – jedinstvenost, koja će nas zapljusnuti na talasu jake veštačke inteligencije ili veoma usavršenih tehnoloških pomagala, kao što je povezivanje mozga i računara. Druga škola koju oličava Rejmond Kerzvejl podvlači da tehnološki napredak prati krivulju ubrzanog (eksponencijalnog ili, čak, supereksponencijalnog) rasta, što ukazuje na ubrzane promene u 21. veku i stupanje na pozornicu najavljene jedinstvenosti već 2045. Svoje viđenje nazvao je zakonom ubrzavajućeg prinosa (povraćaja). I naravno, mišljenja su oprečna – jedni priželjkuju brži nailazak talasa jedinstvenosti, drugi upozoravaju na opasnosti. Duhove je naročito ustalasao 1983. Vernor Vindž člankom u magazinu „Omni”, koji je u međuvremenu ugašen, nadopunivši svoja promišljanja deceniju kasnije u eseju „Dolazeća tehnološka jedinstvenost”, iz kojeg izdvajamo često pominjani iskaz: „Za 30 godina imaćemo tehnološku moć da stvorimo nadljudsku inteligenciju. Ubrzo posle toga okončaće se ljudsko doba”. Nadljudska inteligencija, kad god da se pojavi, biće u stanju da unapređuje vlastite umove brže nego što je to ikad učinila ljudska koja ju je izmislila. Usavršavanje će se uveliko ubrzati, zahvaljujući svojevrsnoj povratnoj sprezi ili samopoboljšanju inteligencije, i to će označiti početak „eksplozije inteligencije”. Većina predloženih postupaka razvrstana je u dva preovlađujuća: osnaženje ljudskog mozga i stvaranje veštačkog razuma. Koristiće se svakojaka pomagala: biološko i genetičko inženjerstvo, lekovi za proširenje saznanja (nootropici), visokotehnološka pomagala utemeljena na veštačkoj inteligenciji, raznorazni umeci u mozgu i doslovno prenošenje moždanih sadržaja. U štivu „Zašto veštačka inteligencija”, proučavalac veštačke inteligencije Robin Henson sumnja u znatno pojačanje ljudske, ističući da je jedini ishod – veštačka inteligencija. Pojedinci iz ovog bratstva nagađaju da li je potonja u saglasju s ljudskim preživljavanjem i blagostanjem, a Hugo de Geris, pak, strahuje da će ona iskoreniti ljudski rod koji će biti nemoćan da je obuzda. Drugi pristupi osvetlili su iskušenja koja donose molekulska nanotehnologija i genetičko inženjerstvo, što je još 2000. u članku „Zašto nismo potrebni budućnosti” obrazložio Vilijam Bil DŽoj (jedan od suosnivača informatičke kompanije „San majkrosistems”). A Nik Boltstrom, filozof na Univerzitetu Oksford, u eseju iz 2002. predočava da čovek može zauvek da iščezne sklapajući prvo superinteligentno biće koje je sam naoružao umnim preimućstvima. Mnogi zastupnici jedinstvenosti opominju da nanotehnologija skriva jednu od najvećih pretnji za opstanak čovečanstva, preporučujući da se prethodno poseje seme veštačke inteligencije. Iz uglednog Forsajt instituta (SAD), naprotiv, poručuju da je ona bezbedna i da nema bolje prethodnice za ubrzavanje dolaska jedinstvenosti. Lista izjašnjavanja „za” i „protiv” ni izbliza nije zaključena, čak se iz dana u dan produžuje, što uveliko potkrepljuje ocenu da je to, verovatno, najkrupniji filozofsko--naučnotehnološki izazov s kojim se naša vrsta suočila. Ali najveće lavine su, upravo, pokretale male grudve snega. Za nekoliko decenija, kako se proriče, praviće se superračunari od jednog zetaflopsa, a to je hiljadu triliona operacija u sekundi (1021 flopsa). Eksponencijalni rast brzine izračunavanja ubrzaće se više nego ikad! „Nikad ne reci nikad!” – dovikuju propovednici budućnosti koji su u svojim maštarijama smislili svakojake čudesne sprave i naprave. A sada udahnite malo vazduha! Budući superkompjuteri ili kompjutronijumi dostizaće veličinu veće planete (Jupiter) ili zamišljene lopte s poluprečnikom od jedne astronomske jedinice (oko 150 miliona kilometara). U prvom slučaju bi se od znanih materijala sagradila rešetkasta skalamerija, obima stenovitog ili gasovitog nebeskog tela (misli se na Sunčevu porodicu), čija masa ne bi prelazila omanji prirodni satelit. Uostalom, naučnofantastični roman „Autostoperski vodič kroz galaksiju” pominje Zemlju kao svojevrsni „Jupiterov mozak”. U drugom slučaju bi se bezbroj sprava načičkalo jedna do druge u nekoliko krugova, nalik ruskim lutkama („Matrjoškini mozgovi”), obujmljujući zvezdu koja ih napaja energijom. I sve što zvezdana peć razgori, megaskalamerija utroši. Zamisao je prvi pomenuo cenjeni fizičar Friman Dajson u članku objavljenom 1959. u vrhunskom časopisu „Sajens”. I jedna i druga supergrađevina bile bi od nesvakidašnje lakih i neobično čvrstih nanomaterijala. Šta sve obećava nanotehnologija? Nanotehnološki postupci (u rasponu od jednog do sto nanometra) podrazumevaju baratanje (manipulacija) pojedinačnim molekulima i atomima (prečnik atoma, u proseku, iznosi od 10 do 100 pikometra ili milijarditih delića milimetra). Na grčkom „nano” znači – patuljak, a u metričkom mernom sistemu označava milioniti delić milimetra. U poređenju s ljudskom vlasi, to je tek pedesetohiljaditi odsečak. Uobičajeni kancelarijski papir debeo je, nećete verovati, 100.000 nanometara! Krajem 2020. proizvodi iz ove Liliputanije, nedostupne golom oku, vredeće oko tri hiljade milijardi dolara! Ako su nanotehnološki proroci u pravu, buduće robote koji će krstariti obližnjim i dalekim planetama držaćemo na vrhu prsta. Spisku dodajte, bez imalo dvoumljenja, kosmonautsku odeću koja samoisceljuje nosioca, svemirske liftove i sijaset zadivljujućih pametnih spravica koje Alisa ni videla nije u zemlji čuda. Ne tako davno, vodeći svetski stručnjaci su sastavili listu od deset područja u kojima će se nanotehnološki izumi najviše koristiti (skladištenje, proizvodnja i pretvaranje energije, povećanje poljoprivrednih prinosa, prerada i prečišćavanje vode, otkrivanje i ispitivanje bolesti, lečenje ljudi, obrada i čuvanje hrane, uklanjanje zagađenja iz vazduha, gradnja i izgradnja, zdravstveni nadzor i otkrivanje i uništavanje štetočina). Nanostrukturisani materijali, na primer, poslužiće za novu generaciju solarnih ćelija i vodonikovih gorivnih ćelija. U poboljšanju plodnosti zemljišta i porastu prinosa već su postignuti obećavajući rezultati: sićušni nanosenzori nadziru zdravlje životinja i useva, a magnetne nanočestice uklanjaju zagađivače iz zemljišta. Svojevrsna „laboratorija na čipu” uveliko olakšava proveru zdravstvenog stanja jednostavnim pregledom kapi krvi na plastičnoj pločici koja nije veća od metalnog novčića. Šestina svetskog stanovništva nema pristup čistoj vodi, zbog čega godišnje umre oko dva miliona dece. Jeftinim nanomembranama i nanoglinama bez po muke će se odstranjivati soli, bakterije, otrovi i virusi. Već su osmišljeni prečistači od nanocevčica kojima se kakvoća tečnosti vidno poboljšava. Izvanredan dokaz novih svojstava su, svakako, naveliko hvaljene ugljenikove nanocevčice (ili nanotube). Ugljenik se u prirodi, najčešće, sreće u dva vida: grafit, crna i mekana materija od koje izrađujemo srce (pisaljke) za olovke i veoma, veoma čvrsti dijamant. Iako na prvi pogled ogromna, jedina razlika među dva ugljenikova potomka ogleda se u rasporedu atoma. Kada istraživači ugljenikove atome poređaju u obliku šare na pilećim nogama (okca) i još ih urolaju u sićušne cevčice, koje popreko nemaju više od deset atoma, eto materijala s neobičnim svojstvima. Za to naučno dostignuće lane je dodeljena Nobelova nagrada iz fizike. Predstojeće nanofabrike (u malom) izrađivaće delove sa atomskom tačnošću, jer će svaki staviti tamo gde mu je mesto. Ne samo da će biti izuzetno čvrsti, nego će imati savršen oblik – ni jedan jedini atom neće štrčati! Takve površine, besprekorno glatke, neće morati ni da se glačaju, ni podmazuju; neće biti izložene ni habanju, ni pucanju. Po ugledu na proslavljeni poduhvat „Menhetn” iz Drugog svetskog rata, u kojem je napravljena i isprobana atomska bomba, Amerikanci su novi tehnološki skok nazvali – „Nanhetn program”, najavljujući proizvodnju u nanometarskim razmerama. Nadahnuće nalaze i u biološkim organizmima i organima. Namesto da izmišljaju, naučnici oponašaju: DNK molekule, proteine, enzime i tako redom. Priroda je u svakom živom organizmu pokazala (i dokazala) da su izvodljivi raznovrsni nanotehnološki postupci, valja ih samo pažljivo proučiti i oponašati. I ne samo to: potrebno je otići korak dalje. Pokušajte da u glavi dočarate paukovu mrežu od nanocevčica tankih kao ljudska vlas, ispunjenih osetljivim biološkim nanosenzorima, razapetu preko velikih prostranstava da biste odgonetnuli čega sve ima na nekoj udaljenoj planeti. Sledeći izazov je „druga koža” za kosmonaute, koja se nosi ispod skafandera i smesta zatvara i najmanju poru ukoliko se pojača zračenje ili načini neka rupa. Mada su takvi poduhvati decenijama daleko, načinjeni su prvi koraci za nanotehnološki skok bez premca. Zar i sam život nije, na neki način, potvrda svega toga? Znatno pre otapanja ledenih polarnih kapa na Zemlji, nestanka poslednjih prašuma ili naseljavanja naših potomaka na Mesecu, ljudi neće postojati. LJudska rasa će doživeti istrebljenje u stanju najvišeg veličanja, kao glumac koji se penje uz stepenice da prigrli „Oskara”. Napustiće životnu pozornicu misleći da ide na najuzbudljiviju žurku, predviđa molekularni biolog i nanotehnolog Alan Goldstejn, i nastavlja: „Svi koji misle (ili se plaše) da će tehnologija na kraju zameniti biologiju, promašili su kosmički smisao; čak nisu ni u krivu”. Ali nije slavni britanski filozof i matematičar Bertrand Rasel koji mu je, zapravo, nadenuo ime: to je moć hemije – hemijski imperijalizam. Na kraju krajeva, ljudi i sve što su sami stvorili, nisu ništa drugo do proizvod ugljeničkog imperijalizma – na ugljeniku je zasnovan sav poznati život. Živi i neživi materijali, sve što postoji u fizičkom svetu gori istim plamenom hemijske veze. Vratio se i antički Prometej: sada se zove nanobiotehnologija. U čemu je razlika između veštačkog života i sintetičke biologije? Vrhunski mislioci iz raznih naučnih područja zamoljeni su na početku milenijuma da zamisle kako će život izgledati na njegovom kraju. U šest scenarija sva mišljenja su razvrstali dvojica cenjenih futurologa – Teodor Gordon i DŽerom Glen, a za ovu priliku smo odabrali odlomak iz jednog pod imenom: „Uspon i propast carstva robota”. Podseća li vas na znamenitu knjigu „Uspon i opadanje Rimskog carstva”, Edvarda Gibona? Pogled unatrag u hiljadugodište u koje smo zakoračili otkriva da su roboti – još pre pet stotina godina pominjani kao radne i ratne naprave – uspeli da uspostave svoje carstvo, ako prihvatate takvo poređenje, koje će potrajati duže nego ijedno ljudsko (ceo milenijum). U prvih pet stoleća su se uzdizali, u sledećih pet opadali. Najkrupniji skok, kako to istoričari danas pogrešno zovu, desiće se 2235. kada će najviše mašina biti međusobno povezano uobičajenim inteligentnim programima koje je svaka sebi prilagodila. Pomenuti tehnološki iskorak će ih obdariti sveukupnom inteligencijom, učinivši da budu oličenje sveopšteg mozga. Što zna jedna, znaju ostale. Roboti su nalik nama: postaće filozofi, političari, govornici, glumci, učitelji, umetnici, pesnici, akrobate, žongleri i čuvari manje vičnih ljudi. U vazduhu, međutim, lebdi novo ropstvo, služenje robotskoj savršenosti i izdržljivosti. Sredinom milenijuma buknuće novi krstaški pohod, postaviće se pitanje podređenog položaja ljudi. Kibernetski (sajber) komandosi, pod uticajem novopečenih propovednika, počeće temeljno da izučavaju odnose među mašinama da bi uočili slabosti, mehaničke i osećajne, i za tri pokolenja osmislili kako da onemoguće samoumnožavanje robota. Da li su mašine toliko pametne da osujete takvu nameru? Odgonetka se krije, ako niste znali, u ljudskoj genijalnosti, nasumičnosti, tajnovitosti, posvećenosti i poremećenosti. Najbitnije zaveštanje na isteku trećeg hiljadugodišta biće veštačko poboljšanje ljudi objedinjenim delovanjem veštačke inteligencije, nanotehnologije, bionike, nauke o materijalima, genetičkog inženjerstva, telekomunikacija i, naravno, robotike. Sve to dovešće do usavršenih ljudskih bića koja će postati najbolji žitelji na planeti. Čovek 21. veka je, u suštini, zastareo, zato će svesno menjati svaki vlastiti delić – do pojedinačnih molekula. Iako su roboti još jednom pod ljudskim nadzorom, značenje pojma čovek nije više isto. Nadljudi su na obzorju istorije. Naši preci ne bi prepoznali takva stvorenja, osim tzv. Humaniše (nalik Amišima iz 19. veka), tehnološke nazadnjake koji su izabrali da ostanu po strani tehno-evolucionih zbivanja. Kao kiborzi, ljudi postaju sve što zamisle; žive koliko god i kako god žele. Dalekim pretečama iz 21. stoleća liče na bogove, svako može virtuelno da izvede ma koju mađioničarsku opsenu kakve su nekada davno prepričavane u „Bibliji” ili naučnofantastičnim pripovestima. Svaka nanotehnološki izmenjena jedinka u stanju je da usmeri energiju napona približno 1.012 vati što je, otprilike, dovoljno da se Velika piramida u Gizi (Egipat) podigne i nastavi da lebdi. Šta bi još mogli da požele od Boga? (Autor je urednik za nauku u „Politici“) Amerika i Srbija SAD su 2000, posle januarskog govora predsednika Vilijama Bila Klintona, započele Nacionalni nanotehnološki program (National Nanotechnology Initiative) u koji su iz godinu u godinu slivale milijarde dolara (samo u 2001. iznosiće 1,8 milijardi). Prema nalazima Vorldvoč instituta, broj nanotehnoloških proizvoda u svetu lane je porastao za 25 posto i dostigao 800. U celom svetu su vlade i industrije 2004. godine uložile 10 milijardi dolara, a oko 60 zemalja uvelo je nanotehnološke programe. U 2000. je IBM bio jedina velika korporacija koja je izdvajala za nanotehnološka istraživanja, danas to čine gotovo sve s liste „Forčjun 500”. Nacionalna naučna zadužbina SAD procenila je pre nekoliko godina da će do 2015. nanotehnološko tržište premašiti hiljadu milijardi dolara, a da će do 2014. vrednost proizvoda sa ugrađenom nanotehnologijom dostići 2,6 hiljada milijardi (15 postotaka svetske industrijske proizvodnje). I Srbija je nanotehnologije (i nove materijale) uvrstila u sedam najbitnijih ciljeva u Strategiji naučnotehnološkog razvoja 2009-2014. godine. Najrazvijenije zemlje izdvajaju svake godine od dva do tri i po, a Srbija oko 0,33 odsto bruto domaćeg proizvoda! DŽinovsko zrnce U poređenju sa ugljenikovim nanocevčicama, čiji jednostruki zid može da bude tanak 1,1 nanometar, crvena krvna zrnca su istinski džinovi – 5.000 nanometara u prečniku. Kada biste pomenutu „nanoslamčicu” uvećali na 0,33 metra u prečniku, u istoj srazmeri crveno krvno zrnce bi izgledalo kao planina visoka 1.500 metara, a novčić od jednog centa bi dosegao 5.000 kilometara u visinu! Jače od čelika Nanocevčice su: - Sto puta izdržljivije (vučna sila) od čelika, iako dostižu jedva šestinu njegove težine; - Čak 40 puta jače od ugljenikovih vlakana; - Zavisno od rasporeda atoma, ponašaju se i kao provodnici i kao poluprovodnici (slično računarskim čipovima); - Izvrsno sprovode toplotu.