Vlada na trapezu

Na dan kada je Skupština Srbije, bez ikakvih rasprava, tenzija i vatrenih govora, konstatovala ostavke ministara Mlađana Dinkića, Verice Kalanović i Tomice Milosavljevića, novinari su konstatovali da tog dana Vlada nije imala većinu poslanika u parlamentu. I dok su nadležni organi objašnjavali da se početak sednice odlaže jer su dva mikrofona pokvarena, odvijalo se uznemireno prebrojavanje vladajućih poslanika čiji se broj kretao od 114, koliko su videli novinari, do 125 koliko su tvrdili zvaničnici ali, svakako, nije stigao do parlamentarne većine. Iako su ubrzo stigla objašnjenja da su dvojica poslanika odsutna zbog zdravstvenih razloga, po skupštinskim hodnicima se fabrikovala nova “politička kriza za poneti” od same činjenice da premijer, niti nijedan od potpredsednika vlade nije došao na sednicu kada iz vlade izlazi lider jedne od tri ključne stranke. Sama odluka da troje ministara neće obavljati funkcije do izbora njihovih naslednika, što bi trebalo da se obavi u narednih desetak dana, već je Cvetković odredio ministre koji će ih privremeno zameniti, govori da su se negde između Dinkićeve stranke i ostatka koalicije istopile poslednje zalihe poverenja. Svi se zaklinju u stabilnost vlade, ali se istovremeno kopaju rovovi i spremaju za okršaj. Objašnjavajući čudnu atmosferu pocepane i istovremeno jedinstvene vlade čiji zvaničnici se zaklinju u političku stabilnost i nezvanično medijima objašnjavaju zašto se više nije mogla trpeti nesposobnost ili neprincipijelnosti, jedan poslanik je u šali parafrazirao čuvenu Titovu parolu da se sve stranke ponašaju kao da nikada neće biti izbora, ali su spremne da sutra počnu kampanju. “Vlast je najbolji cement, pogotovo kada vam prete izbori na kojima možete da doživite fijasko. Zato postoji velika verovatnoća da će se ova vlada dokotrljati do jeseni. Takođe, moj utisak je da stranci vrše pritisak na Tadića i Dinkića da ostanu u koaliciji, ne samo u vladi, već i na sledećim izborima. To može malo da primiri strasti i možda se vlada, zbog toga, održi do jeseni. S druge strane, Dinkiću je ovo najveći politički šamar u karijeri. Ne verujem da će tako lako preći preko njega. Ali, on je racionalan, zna koliko su mu na ranijim izborima bili dragoceni državni resursi za vođenje efikasne političke kampanje. Zato će se on lomiti između želje za osvetom i ambicije da, uz pomoć državnih resursa, preskoči cenzus. Od ishoda te unutrašnje borbe zavisiće i politička sudbina ove vlade”, ocenjuje za NIN politički analitičar Slobodan Antonić. Dinkić je prilično smireno primio verbalna šamaranja dojučerašnjih kolega iz vlade, koji su iznenada shvatili da je upravo on glavni krivac za visoku nezaposlenost, niske plate i loš imidž vlade. Čim je saznao da su u DS i SPS bliži personalnim promenama nego ozbiljnoj rekonstrukciji vlade, izjavio je da se vode razgovori o rekonstrukciji i da je to bolje rešenje nego personalna zamena ministara. NJegova taktika mogla bi da bude zasnovana na refrenu aktivista G-17 (možda smo negde pogrešili, ali bez nas Srbija ne bi videla nijednog ozbiljnog investitora) i konstruktivnom pozivanju bivših prijatelja iz vlade da i oni izađu sa nekim projektima i dovedu nove investitore. Stručnjak Centra za novu politiku Vladimir Todorić osnovni razlog protiv vanrednih izbora vidi u tome što nijednoj stranci osim SNS sada ne odgovaraju izbori, zbog čega će stranke pokušavati da kupe i još vremena. ”Računa se da je bitno da dobijemo status kandidata, što podržavam jer je bitno za državu, ali nisam siguran koliki će to biti izborni kapital. Drugi razlog je taj da DS zaista smatra da je moguće da poboljša ukupnu sliku o učincima ove vlade tako što bi rekonstruisali vladu, ali je nejasno na osnovu kojih kriterijuma će ministri biti ocenjivani, što može proizvesti sumnje u iskrenost rekonstrukcije. Smatra se da je razrešenjem Dinkića poslata slika o čvršćem stavu DS koji bi se dopao njenim glasačima i da bi nastavkom takve politike prema sopstvenim ministrima promenili atmosferu među biračima. U najgoroj situaciji je G17 koji će u svakoj mogućoj opciji biti na putu političkog nestanka, osim ako ne dođe do poboljšanja odnosa sa DS, ali su šanse za tako nešto minimalne. Dinkić se ovog puta prekombinovao, od DS je označen kao loš ministar i time je nestala politička odstupnica za ponovni savez”. Prvi ozbiljniji test za napuklu koaliciju dogodiće se kada predlozi G17 plus za ministre budu stigli u kabinet predsednika Srbije, jer je već navodno izbio spor oko jedinog poznatog kandidata, Zorana Stankovića. Protiv bivšeg ministra odbrane i načelnika VMA su, kako javljaju neumorni dobro obavešteni izvori, svoj glas digli evropski ambasadori u Beogradu jer mu ne zaboravljaju njegove prijateljske kontakte sa Ratkom Mladićem. U samoj stranci glavnog proizvođača turbulencije u srpskoj politici uvereni su da je reč o medijskoj pripremi za blokiranje Stankovićevog izbora jer u DS znaju da nije popularno sprečiti izbor popularnog kandidata za ministra. Mediji su već nagovestili da bi Ministarstvo za nacionalni investicioni plan koje je vodila Verica Kalanović moglo da se pripoji Ministarstvu infrastrukture ili Ministarstvu zaštite životne sredine i prostornog planiranja, što se tumači kao još jedan udar na bivše eksperte i buduće regionaliste. Na drugoj strani, pripajanje NIP-a bi moglo da prođe bez potresa ukoliko se broj resora bude smanjivao po već ranije razmatranom predlogu prema kojem bi tri resora žrtvovao DS, a po jedan SPS i G17. Konstruktivnost Mlađana Dinkića bi, međutim, bila na ispitu kada je reč o njegovom ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja koje je već premijer ocenio kao jednu od najslabijih karika u vladi zbog čega se može očekivati da izbor Nebojše Ćirića, dosadašnjeg državnog sekretara, bude osporen u DS. “Možda će svi kandidati G17 plus na kraju i proći, ali je jasno da će njihov rad kontrolisati Cvetković i Tadić barem koliko i Dinkić, tako da ne znam kako će funkcionisati vlada. Sada su odnosi toliko lomljivi da je Dačić postao neka vrsta mirovnog posrednika u koaliciji “, kaže dobro obavešteni izvor iz vlade. U naredne dve nedelje bi lideri vladajuće koalicije sa Cvetkovićem morali da se odluče hoće li biti smanjen broj resora u vladi ili će se ići na personalne promene. U Cvetkovićevom kabinetu se, navodno, radi na predlozima a lideri će odlučiti šta je za vladajuću koaliciju najbolje rešenje. Predlog o rekonstrukciji bi kao dobru stranu imao to što bi smanjenje resora sa 25 na 15 bilo popularnije među građanima, a vlada bi bila kompaktnija, efikasnija, ali je problem što bi se izgubilo između mesec i po - dva meseca dok bi Skupština usvojila izmene zakona o vladi, budžetu.. Lider najveće opozicione stranke u Srbiji Tomislav Nikolić, koji bi uskoro mogao da bude komšija Mlađana Dinkića, izjavio je da njegova stranka neće napadati Dinkića (“mrtvom vuku ne želimo da merimo rep“) i da će se napadi usmeriti na dvojac Tadić-Cvetković. Ovaj gest dobre volje deluje kao pronicljivo smišljena pozivnica Dinkiću za prelazak u opoziciju, ali to još nije dovoljna garancija da ujedinjeni regionalisti neće stradati u očekivanoj baražnoj vatri vlasti i opozicije. Dok bude odmeravao hoće li mu više glasača doneti uloga poslušnog člana vladajuće koalicije, koji je spreman zbog Evrope, investitora ili drugih nacionalnih interesa da otrpi i poniženja, ili novog opozicionara, kojeg su izdali svi politički prijatelji, Dinkić će morati da pažljivo prati šta mu se događa u stranci. Iako politički analitičari bezuspešno pokušavaju da se sete kada se to u novijoj evropskoj politici desilo da je premijer zatražio smenu ministra i jednog od lidera vladajuće koalicije, a da je stranka smenjenog lidera nastavila da podržava vladajuću koaliciju, njegova neočekivana odluka je imala za cilj da spreči pobunu u stranci. U priče o osipanju kadrova ekspertske stranke, koja do sada nije okusila politički život bez vlasti, uklopila se odluka šefa poslaničke grupe G17 plus u Skupštini Vojvodine, Aleksandra Radonjića, da napusti stranku i ostane nezavisan poslanik koji će doduše delovati u okviru vladajuće koalicije predvođene Bojanom Pajtićem. U Skupštini Srbije se može, nezvanično, čuti da se vodi procena lojalnosti poslanika, prvenstveno iz redova G 17 plus, kako bi se obavila njihova zamena dok Skupština ne ukine blanko ostavke. Dinkić će se truditi da zadrži značajan deo vlasti kako bi završio radove na rađanju nove stranke, ali će se sve više obraćati nezadovoljnim simpatizerima DS i drugih “evropskih” partija, a sve manje koalicionim partnerima, procenjujući da će nezadovoljstvo radom vlade vremenom samo jačati. “Šta bi mogao biti okidač za pad Vlade? Ukoliko se situacija ne popravi, ili barem percepcija javnosti o radu Vlade, okidač će verovatno biti neka banalna stvar koja će preliti čašu. Još uvek ne znamo koliko je siguran povratak Šešelja u Srbiju i koje će sve to političke posledice proizvesti. Za SNS te posledice sigurno neće biti pozitivne, ali bojim se da neće biti dobre ni za koga”, ocenjuje Todorić iz Centra za novu politiku. Dvojici glavnih junaka novog političkog trilera Tadiću i Dinkiću veoma je stalo da, ako dođe do vanrednih izbora, ubede javnost da svakako oni nisu povukli okidač za njihovo raspisivanje. Zamenik predsednika Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić za NIN ocenjuje da je priča između Tadića i Dinkića završena, ali će te stranke pokušati da zajedno kupuju vreme. “Čekaće da prođe prolećno zasedanje Skupštine, služiće se raznim izgovorima kako su izbori štetni zbog Evrope, zbog ekonomskih projekata, ali je svima jasno da oni više nemaju nikakvu strategiju osim da dočekaju jesen, recimo oktobar, pa da tada idu na izbore”. U taktičkom odmeravanju snage i živaca koalicionih partnera veliku, ako ne i presudnu ulogu mogli bi da imaju stavovi ambasadora zapadnih zemalja, čija se pozicija u unutrašnjoj politici u medijima i javnosti obično precenjuje, jer oni imaju veliki uticaj samo neposredno pre i posle izbora. Tako je ambasador Nemačke, zemlje koja prema američkom Stratforu preuzima vodeću ulogu na Balkanu od SAD, upozorio da je u interesu Srbije da “vanredne izbore odloži što više, do redovnog termina”. Volfram Mas je pokroviteljski ocenio da vladajuće stranke jasno razumeju da bi nestabilnost vlade “u najmanju ruku skrenula Srbiju sa puta ka EU”. U pregovorima sa Međunarodnim monetarnim fondom vladi je, navodno, stavljeno do znanja da se o novom aranžmanu sa tom institucijom ne može govoriti dok se predstavnici MMF ne uvere u stabilnost vladajuće koalicije. Negde u dubokoj pozadini igre živaca u vladajućoj koaliciji i sudbinski važnih dilema da li su odsutni poslanici zaista tog dana imali operaciju ili grip, ostala je najvažnija politička vest za Srbiju o novom zaduživanju za 400 miliona dolara. Ta vest je možda ostala na marginama jer je to najslabija tačka postooktobarske vlade koja je uprkos najslabijim rezultatima donedavno uspevala da sačuva bolji imidž od svih prethodnih vlada. Lideri vladajućih ali i opozicionih stranaka svesni su da će odgovori na sasvim jednostavna ekonomska i socijalna pitanja značiti više od svih evropskih integracija, haških hapšenja ili kosovskih kompromisa. Zato je i najava da bi privatizacija Telekoma mogla da bude poništena možda najznačajnija politička vest jer je vlada u tom činu videla odgovore na sva ekonomska, infrastrukturna i izborna pitanja. Nekako istovremeno, agencija za borbu protiv korupcije saopštila je da su Cvetković i Dinkić prijavili da im je u prošloj godini imovina uvećana za više od 3.500 evra.