Heraklitov poučak

Uskoro nam stižu podmetači od stiropora. Tako je nedavno najavljeno na protestu opozicije. Valja zaštititi mesto iz kojeg većina u Srbiji misli. Da nije tako, ne bi bili ovde gde jesmo. A gde ćemo tek stići? Evropa opet zvecka šengenskim ključevima. Nemam ništa protiv naprednjaka. Red je da se i oni malo ovajde na vlasti. Udeliti i njima još četiri godine. Orijent je ovo, vreme je na niskoj ceni. Životi na još nižoj. Imamo narod koji bi svaka vlast poželela. Duga mu je tradicija statiranja. Retko protagonista, najčešće statista. Teško dolazi do uloge. Narod čini ukupan zbir pojedinaca, da ne kažem građana – jer nije svaki pojedinac koji ima JMBG građanin, u smislu da živi u gradu, budući da vlasnik JMBG može da živi i na selu, što mnogi često i čine. Može da živi bilo gde. Čak i na Kosovu. Što se manje često čini. I što je još važnije, može da misli tuđom glavom. Može da ima glavu samo kao nominalnu vrednost. A u stvarnosti da neko drugi njegovu glavu koristi tako što iz nje misli. Glava takvog građanina je svojevrsna trafostanica. Služi za prenos misli i energije koji se liferuju iz centrale. To je posebno vidljivo na mitinzima, svejedno o kojoj se stranci radi. Dakle, nemam ništa protiv Tome, posebno kada se preziva Akvinski. To je onaj vrli dominikanac, svetac bez senke, koji je rekao da se Isus Hrist opredelio za žrtvu iz velike želje da u sebi sjedini crkvu kao svoju verenicu. U politici su drugačija sjedinjavanja. Pa tako i naš Toma obaveštava građane Srbije da im trebaju i EU i Rusija, i Kina i Južna Amerika. Ništa tu loše nije, to sjedinjavanje. Naprotiv. Jedino mi nije jasna objava da će posle izbora, kada valjda pravi dođu na vlast, Srbija biti opet ponosna. Priznajem, strano mi je zamišljanje države, u ovom slučaju Srbije, sa atributima živog bića. Ponosna Srbija. Kako to izgleda? Kada je to Srbija bila ponosna? I kad je ponos izgubila? Da li možemo da prevedemo sintagmu ponosna Srbija u sliku? Da zamislimo prizor ponosne Srbije? Problem je što svako vidi tu ponosnu Srbiju onako kako mu odgovara. Svako vidi nešto drugo. Suočavamo se sa buketom ponosa, sa jednim nezamislivim megaponosom. Ta neodređenost je problem. Haos koji je rezultat zbira svih pojedinačnih ponosnih Srbija koje nastaju u glavama građana. Međutim, dobar govornik poseduje univerzalni ključ, sa kojim se otvaraju mnoge glave, posebno one koje jedva čekaju da ih neko otvori, da im kaže šta one odavno misle, koje veruju da se na stranačkim mitinzima njihova sudbina rešava. Zna se šta narod voli da čuje. Jezik političara je kao dnevni horoskop, svako čuje ili prečuje ono što mu odgovara. Prepun je opštih mesta koja podsećaju na brazde u asfaltu gde točkovi sami skliznu. I vozi Miško. Izgleda da se u Srbiji dva puta može ući u istu reku. Da parafraziramo Heraklita. I da se više puta sa istom pričom može doći na vlast. I kasnije, kada se vlast promeni, ostaje ista priča u opticaju. Pa, dakle, nije uopšte važno ko je na vlasti. Ionako su to samo serviseri koji opslužuju prave vlasnike Srbije. Zbog kojih se zakoni prave. Ili neko misli da je legalizacija divlje gradnje pokrenuta zbog onih mučenika koji pregrađuju šupe i nadziđuju tavane? Zna se ko i za koga pravi zakone u Srbiji. I zašto je sasvim u redu da sitni prevoznik plaća isti porez na svoj kombi, kao i „kontroverzni biznismen” na džip. Pa, ako prođe dobro je, ako ne prođe, smisliće se već sutra nešto drugo. Zbog čega se ne bi opet uvela taksa na prelazak državne granice? Zašto šećeraši ne bi plaćali porez? Ili vlasnici visokog holesterola. Nije u redu da se bilo šta uvećava, makar i trigliceridi, a da se istovremeno ne podigne i porez na iste. I još nešto. Srbija je na dobrom putu da postigne prećutni dogovor svih relevantnih političkih subjekata, dogovor svih dogovora, budući da se tačno zna kako izgleda foto-robot idealnog građanina Srbije. Naravno, kad skine kapuljaču. On je snaga na koju računa vlada u senci. Ona vlada koja vlada vladom, koja već dve decenije ne gubi kontinuitet, koja vedri i oblači, kruniše i ubija. Taj poželjni građanin je onaj vrli delija, junak našeg doba, kome je sve jasno, ko se odavno prilagodio nezakonitim mogućnostima i radnjama unutar zakona, kome su laži i prevare legalna sredstva za ostvarivanje svojih prava unutar sistema čiji ministri i državni sekretari, šefovi kabineta i savetnici, takođe nelegalnim sredstvima nastoje da ostvare svoje legalne ciljeve. I sve tako legalno denuncirajući i lažirajući, posvećeni jedino cilju lične koristi, stvaraju model državnog službenika koji je kompatibilan onom poželjnom građaninu. Na delu su dva foto-robota koja zatvaraju strujni krug. I nema mesta čuđenju, i pitanju zašto je to tako. To je tako i zato jer je taj poželjni građanin nukleus novog društva. NJega već dve decenije legalizuju sve vlade, on je želja vlade koja je vladala i vladaće svim vladama. On je miljenik sudstva i čitavog državnog aparata. NJemu tepaju mediji. Niko ne želi da mu se zameri, jer bez njega se ne mogu dovesti u red građani starog kova. To su oni reptili koji se pozivaju na pravnu državu, na ustav, na moral, na kućno vaspitanje. Oni koji redovno podmiruju svoje obaveze, satima stoje pred šalterima da ne bi slučajno zadocnili u izvršavanju svojih građanskih dužnosti. Oni su nepopravljivi, njih je nemoguće prevaspitati. I nije ih malo, naprotiv, možda su u većini. Ali, kako nisu agresivni, nisu toliko primetni. Retko se javljaju uživo u radio i TV-programe, strpljivo čekaju da se primitivizam i zlo ižive, da prođe povodanj prostaštva, pa da opet zavladaju red i mir. Iako nije objavljeno u Službenom glasniku – a neće ni biti, jer se to podrazumeva – svako je prema svojim mogućnostima ne samo slobodan, već je i u obavezi, da koristi poziciju koju zauzima na društvenoj lestvici kao dodatni izvor prihoda, da širi mrežu platnog prometa neproknjiženih prihoda i rashoda. Na taj način doprinosi da se prirodnim putem legalizuje siva zona. Da se svi uvežu i zavežu, da se stvori neraskidivo pletivo jedne univerzalne vlasti koja će biti sposobna da prevaziđe stranačke animozitete i razlike, da iste učini suvišnim, sem kao sredstvo dekoracije, i da se konačno u Srbiji postigne sabornost visokog intenziteta. Da se vratimo u devičanska vremena kada su srpsko društvo činili paori i hajduci. A pamet disala po manastirima. Ako neko treba da ulazi u reku, da se kvasi i proverava Heraklita, neka to budu hajduci. Ni oni danas nisu ono što su nekad bili. Umesto kubura imaju harvardske i oksfordske diplome. Došlo opet onih pet vekova. Ovog puta bez Turaka. Vidiš, Heraklite, da se može dva puta u istu reku.