Sporna slika XX veka

U našoj publicistici srpska arhitektura DŽDŽ veka obrađivana je fragmentarno - bilo da je to činjeno po razdobljima, pokretima, delima ili stvaraocima. Ovih dana pojavila se knjiga pod nazivom “Srpska arhitektura DŽDŽ veka” i podnaslovom “od istoricizma do drugog modernizma”. Inicirana željama studenata “...da im se pripremi štivo iz koga bi na sistematičan način mogli da se upoznaju za nastankom i razvojem savremene arhitekture u Srbiji...”, kako u postskriptumu piše profesor M. R. Perović, knjiga je u krajnjem ishodu nadrasla udžbeničku namenu i, uz paralelni tekst na engleskom, dostigla nivo obimne i luksuzne publikacije dosad neviđene u našoj arhitektonskoj literaturi.

Sadržaj knjige sačinjen je iz dva dela, od kojih prvi deo kroz pet odeljaka tekstualno i ilustrativno obrađuje ceo DŽDŽ vek, a drugi deo pod nazivom “Portfolio” sadrži samo crteže i fotose odabranih zgrada i projekata iz poslednje decenije.

Prva polovina DŽDŽ veka je kod nas relativno dobro obrađena kroz brojne studije, monografije, preglede, kataloge, i Perović uglavnom sledi dosadašnja vrednovanja ovog perioda, s tim što znatnije proširuje spisateljsku pažnju na neke događaje i pokrete kao što su počeci modernizma i zenitizam. Perović glavnu tematsku nit često opterećuje osvrtima na strane teorijske i istorijske izvore, pa se tako dešava da njegove analize i ocene ostanu u senci tuđih citata i opservacija. Javlja se pri tom i paradoks da u knjizi nalazimo opise i podatke o brojnim zgradama u inostranstvu (i Atini ili Bukureštu, na primer), a da se, zaista neshvatljivo, ni rečju a kamoli nekom fotografijom ne pomenu beogradska znamenja - Narodna skupština, “Moskva”, Beli dvor, “Albanija”......

Autorov pogled na period od 1945. do 1990, obuhvaćen odeljkom “Arhitektura socijalističkog estetizma”, izaziva mnogo nedoumica - od spornog naziva do zastupljenosti stvaralaca i dela. Već krajem pedestih naša arhitektura je dobila puno internacionalno obeležje, pa nije jasno šta je to nju suštinski karakterisalo kao socijalističku. Što se stvaralaca tiče, najveća pažnja usmerena je na Bogdana Bogdanovića (koji je, ipak, pre skulptor nego arhitekt), zatim na Mihajla Mitrovića i, znatno manje, na Ivana Antića. Pored navedene trojice, širi prikaz su dobili Milorad Pantović za Sajamski kompleks, Nikola Dobrović za Generalštab i Spasoje Krunić za Kontrolni toranj MUP-a. Tek uzgred je pomenuto još desetak istaknutih autora i njihovih objekata, a sasvim su prećutani značajni stvaraoci kao što su, da pomenemo samo neke, Macura, Kurtović, Mandić, Šterić, Martinović, Maksimović, Jovin... Isto tako nema ni pomena o Vojnoj štampariji, Sava-centru, Hempru, Banci u Pop Lukinoj ulici, Pariskoj 14, VMA, Julinom brdu i nizu drugih opštepriznatih dela obuhvaćenog perioda.

Poslednje poglavlje prvog dela pripalo je završnoj dekadi prošlog veka, pri čemu se autor neodmereno bavio daleko više društvenim i političkim događanjima nego samom arhitekturom. Poređenje naših devedesetih godina sa svetski značajnim umetničkim zbivanjima u Rusiji, posle Revolucije, i Nemačkoj, posle Prvog svetskog rata, deluje krajnje neumesno. Nekoliko veoma dobrih zgrada (Cepter, Knez Mihailova 30, Progres, Bulevar kralja Aleksandra 179, uz još neke druge) nisu, smatramo, ubedljiva osnova da pisac taj period glorifikuje kao izuzetan uzlet u istoriji našeg arhitektonskog stvaralaštva.

Drugi deo knjige koncepcijski je sasvim veštački pridodat prvom. Obimom većim od trećine ukupnog volumena detaljnom fotografskom i tehničkom prezentacijom, bez komentara, dat je uvid u 44 objekta i projekta iz devedesetih godina. Ovde susrećemo neobjašnjen (i neobjašnjiv!) postupak pisca da ovim delima doda opširne biografije njihovih autora, a da to ne učini ni za jednog stvaraoca iz vremena do 1990. godine. Da čuđenje bude veće, beleška o autoru zauzela je čak četiri pune strane.

Istoriografski poduhvat na koji se dugo čekalo i u koji je uloženo mnogo truda i sredstava dao je rezultat čija je dokumentarna komponenta svojom vrednošću uveliko nadmašila pisani sadržaj.