Čekajući „supersonik“

Kada je megazvezda svetskog dizajna Ros Lavgrou pre pet godina bio na Beogradskoj nedelji dizajna, pitala sam ga šta bi on voleo da dizajnira za Beograd, šta misli da srpskoj prestonici nedostaje. Lavgrou je istog momenta rekao: „Auto, nekakvo neverovatno prevozno sredstvo, samo za Beograd, jer se vi ovde baš teško krećete kroz grad. To bi bio beogradski auto, koji ne bi zagađivao grad, svi bi ga vozili i bio bi isti spolja, a svako bi mogao da ga uređuje iznutra – kako hoće. Doneo bi čistoću i svežinu ovom gradu i – malo tišine.“ I evo, pet godina kasnije rodio se beogradski ekološki elektromobil za 2021! „Supersonik“! Ali, nije ga dizajnirao Ros Lavgrou nego Marko Luković (33), magistar dizajna industrijskih proizvoda i automobila i docent na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Na najprestižnijem američkom konkursu za dizajn automobila Michelin Challenge Design 2011. godine, „supersonik“ Marka Lukovića – osvojio je prvu nagradu. Na takmičenju je učestvovalo 1000 dizajnera iz celog sveta, a izložba najboljih radova bila je na najvećem severnoameričkom međunarodnom salonu automobila, u Detroitu, gradu u kojem je i nastala automobilska industrija. U stručnom žiriju koji je glasao za Markovu futurističku viziju beogradskog elektromobila sedeli su šefovi dizajnerskih studija DŽeneral motorsa, Forda, Honde, Volvoa, Hjundaija, BMW-a, Tesla motorsa, zajedno sa predavačima na elitnim svetskim univerzitetima za dizajn. Markov „supersonik“ je na struju, ima oblik izdužene kapljice vode – oblika koji ima najveću aerodinamiku u prirodi; trotočkaš je, sa polukružnim neonskim svetlima na točkovima i kabinom u koju, podizanjem velike kupole, mogu da sednu dva putnika jedan iza drugog kao u kokpitu supersoničnih aviona. I volan podseća na upravljač aviona. „U zadnjem delu automobila nalaze se tri lagane prenosne baterije, mogu da se izvuku poput fioke i odnesu na punjenje, u kući, garaži ili na `elektropumpi`, koja je već standard u svetu elektromobila. Automobilom se upravlja uz pomoć `drive-by-wire` sistema, znači bez mehaničkih veza za upravljanje i kočnice. Komande se prenose elektro-impulsima“, opisuje Marko. Tako je posle pobede na „Pežoovom“ konkursu za automobil budućnosti kada je kao prvi srpski dizajner novog „pežoa“, čuvenog „munstera“ („mesečevog vozila“) za samo godinu dana dao 150 intervjua, Marko Luković pokazao da to s „Pežoom“ 2001. - nije bila slučajnost. Jer je ove godine, na sličnoj temi pobedio na „Mišelinovom“ takmičenju u Detroitu i to s veoma radikalnom arhitekturom i dizajnom u odnosu na bilo koji automobil današnjice ne samo na ulicama Beograda, nego i ulicama bilo kog grada na svetu. „Potrefilo se da ove godine u Detroitu bude slična tema kao pre deset godina na Pežoovom dizajnerskom konkursu. Tada su takmičari dizajnirali automobil za 2020, a sada, u Detroitu, automobil za 2021. Međutim, Mišelinov konkurs je tražio da takmičari dizajniraju automobil za uslove i okruženje u kojima dizajner živi“, priča Marko Luković. Takmičari su imali zadatak da vizionarski predvide osobenosti, način života, tehnološke promene i inovacije u automobilskom svetu za deset godina, ali i da utiču na njihovo stvaranje. Po mišljenju Mišelinovog žirija Luković je, nesumnjivo, zadatak ispunio. I više od toga. E sad, drugi je par rukava hoće li se stvarno ovakav automobil naći 2021. godine na ulicama Beograda ili nekog drugog grada na svetu. Kompanija „Mišelin”, kao što je poznato, ne pravi automobile, nego gume. Ali, među članovima žirija bili su šefovi dizajnerskih studija najvećih svetskih proizvođača automobila (Nisana, Honde, Volvoa, DŽeneral motorsa...). Marko Luković tek ponešto kaže o tome: „U toku su pregovori ne samo za ovaj model nego i za druga rešenja koja imam. Naravno, reč je o konceptualnom izložbenom modelu, kao i u slučaju `mesečevog vozila` koji je napravio Pežo. Razvoj serijskog automobila inače traje od četiri do šest godina, u zavisnosti od tehnologije koja treba da se primeni. Sajamski konceptualni modeli, kakav je `mesečevo vozilo` realizuju se brže jer se tu mehanizam detaljno ne razrađuje.“ Markov prvenac „pežo munster“ je, iste godine kad je i nagrađen, 2001. napravljen od čistog aluminijuma (ručni rad, prim. n.) i premijerno predstavljen na najvećem svetskom sajmu automobila u Frankfurtu. Kompanija Mišelin je napravila četiri velike gume specijalno za „mesečevo vozilo“, a prečnik njegovog točka je 90 centimetara. Napravljena je i mala kolekcionarska maketa tog automobila koja se prodavala u izložbenim salonima Pežoa širom Evrope. Kada je pravljen „pežo munster“ je koštao oko milion i po maraka, sada je to oko 750.000 evra: „Danas se ovaj automobil nalazi u Muzeju porodice Pežo u Sošou u Francuskoj, a svaka tri meseca izlaže se u Pežoovim galerijama u Parizu (na Jelisejskim poljima), Berlinu, Varšavi... Konceptualni automobili i služe da proizvođač automobila pokaže svoja razmišljanja i moć u narednih 20, 30 godina, dakle da pokaže kakva su vozila moguća, a kasnije od detaljne razrade inženjera, konstruktora, dizajnera, marketing tima i njihove procene zavisi hoće li se vozilo zaista naći u tom ili nekom približnom obliku na ulicama“, objašnjava Marko Luković težak put od njegove ideje do automobila na ulici, posebno kad je reč o futurističkim idejama. Drugačije je sa serijskom proizvodnjom. Marko Luković je 2004. redizajnirao laki kamion „eurozeta“ kompanije Iveko-Zastava kamioni, a uradio je 2005. i novi dizajn enterijera za Zastavinu „floridu“. Bio je jedini domaći profesionalni dizajner koga su oni angažovali u svojih 50 godina postojanja, jer su do tada na estetici radili isključivo njihovi inženjeri. Zasad je i sa Fijatom u Kragujevcu slično, jer Italijani dizajn i proizvodnju rade kod kuće a ne u Srbiji, a da li će napraviti neki dizajnerski studio i ovde, ne zna se. Marko Luković, koji je već razgovarao sa predstavnicima Fijata u Srbiji, kaže da bi voleo da se to dogodi. Svi ga pitaju isto – zašto nije otišao iz zemlje. Veruje da nije pogrešio: „Bio sam na završnoj godini studija kad sam dobio Pežoovu nagradu. Ubrzo su me pozvali sa Fakulteta primenjenih umetnosti, da tu i ostanem. Danas sam docent, predajem na predmetu industrijski dizajn, imam svoju klasu studenata. Posle Pežoove nagrade otvoren mi je veliki broj poslovnih mogućnosti, sve su to poslovi iz različitih oblasti dizajna kojima se takođe bavim, koje me zanimaju i koje mogu da obavljam iz Srbije, od kuće i preko globalne mreže. Zato nikad i nisam otišao.“ Marko Luković dizajnira i proizvode široke potrošnje. Dosad je uradio dizajn medicinskih mašina grčko-danske kompanije, dizajnirao je i strujomer i rendgen za domaće proizvođače, „Armalove“ kuhinjske slavine, boce za mineralnu vodu, ambalaže i pakovanja, stolicu SwingChair… Iako živi u zemlji bez savremene i razvijene industrije, ne misli da mlad svet koji se upisuje na industrijski dizajn pravi grešku. Naprotiv, veliki propust upravo na svoju ekonomsku štetu prave država i društvo, uveren je Marko Luković, zato što im ne daju nikakvu podršku i šansu da podignu kvalitet domaćeg proizvoda na svetski nivo: „To su talentovani i uspešni mladi ljudi za koje ovde niko nije čuo jer našim medijima odavno nisu zanimljivi uspešni mladi ljudi, ne samo dizajneri, mislim na naše mlade naučnike i druge stvaraoce koji takođe postižu izvrsne rezultate i ovde i u inostranstvu. Kod nas na fakultetu u svakoj generaciji ima nekoliko studenata koji se izdvajaju i pred kojima je sigurno uspešna budućnost. Oni su zaljubljeni u osmišljavanje upotrebne stvarnosti u kojoj živimo, bilo da je reč o nameštaju, tehničkim aparatima, automobilima... Na fakultetu dobijaju ozbiljno, vrhunsko znanje. U tome im mi pomažemo, mlađa generacija predavača zajedno sa svojim starijim kolegama. Upućujemo ih u najnovije tajne zanata i projektovanja u najsavremenijim kompjuterskim 2D i 3D programima. Studije industrijskog dizajna u Beogradu ne zaostaju za studijama na svetskim, evropskim univerzitetima. Stanje privrede i naša ekonomska realnost u poslednjih nekoliko godina doveli su do toga da se retko događa da mladi ljudi uđu u neki ozbiljan i veći projekat.“ Dizajn je svuda u svetu najskuplji sport, i to, oni najveći – znaju. Šta znači skup? Pa, recimo ovo: Ros Lavgrou, spomenuti čuveni dizajner, donosi kompanijama za koje radi više novca nego Bred Pit filmovima u kojima igra. Luiđi Kolani, najpoznatiji nemački industrijski dizajner - isto. Marko Luković je Beograđanima i Srbiji smislio auto budućnosti. Pored onolike svetske hiperprodukcije automobila najveći svetski proizvođači su mu priznali da je „supersonik“ – najbolje rešenje za 2021. Samo još neko da ga napravi.