LJudska prava u drugom planu

Haos u Libiji ostavio je u senci revolucije koje su mu prethodile. Tunis, sa kojim je sve počelo, čini se kao davno prošlo vreme iako je „eksplodirao“ u decembru, a tu je i Egipat. Istraživači međunarodne nevladine organizacije Hjuman rajts voč (HRW) prvi su javili o dešavanjima iz većine „zapaljenih” arapskih zemalja. I dok svetske sile pokušavaju da pronađu recept za mere koje će imati efekta protiv režima i pomoći građanskim pokretima u arapskom svetu, a koje sa druge strane neće ugroziti njihove individualne interese, HRW apeluje da je potrebno hitno i odlučno delovati. To stoji i u godišnjem izveštaju HRW o stanju ljudskih prava širom sveta za 2010. godinu, koji tradicionalno sadrži, pored ocena tog stanja, i zapažanja o trendu godišnjeg ciklusa, kao i pojedinačne izveštaje za oko 50 zemalja. HRW je organizacija koja se bavi istraživanjem povreda humanitarnog prava i zahtevima za njegovo poštovanje, i to „javnim imenovanjem i posramljivanjem“ onih koji ga krše. Više od tri decenije koliko postoji, nalazi ove organizacije deo su sitnog tkanja međunarodne politike. Izveštaj za Srbiju sadrži najmanje ocena od svih izveštaja iz regiona. Standardno su iznesene informacije o broju suđenja za ratne zločine, izbeglicama, incidentima u vezi sa ljudskim pravima, medijima, o stanju u institucijama i primedbama ključnih međunarodnih institucija, što su uobičajena poglavlja izveštaja svih zemalja. Ističu se deportacije u Srbiju iz zapadne Evrope koje se nastavljaju bez programa pomoći. Navodi se da je uzrok napada na kolumnistu nedeljnika „Vreme“ Teofila Pančića „nejasan“, što je, čini se, veliki propust izveštaja, kao i izostavljanje slučaja mobinga i diskriminacije bivšeg državnog sekretara Ministarstva za ljudska i manjinska prava Srbije Marka Karadžića i problema koji su pratili rad ovog ministarstva tokom cele godine a koji zadiru u prava manjina. HRW podseća da je Zakon o elektronskim komunikacijama ocenjen kao neustavan i da bi mogao ugroziti poverljivost novinarskih izvora. Ministarstvo rada i socijalne politike uskratilo je nevladinoj organizaciji „Mental Disability Rights International-Serbia“ pristup institucijama za osobe s invaliditetom. Izveštaj za Kosovo podvlači problem nefunkcionisanja pravosudnog sistema Kosova. Zaštita svedoka i bezbednost i dalje su razlog za ozbiljnu zabrinutost, pri čemu se malo zapadnih država saglasilo da primi svedoke. Manjine na Kosovu (Srbi, Romi, Aškalije i Egipćani) su i dalje izložene riziku od diskriminacije, marginalizacije i šikaniranja. Vlasti su ostvarile ograničen napredak u sprovođenju strategije integracije manjina, ali je i dalje prisutna istrajna diskriminacija, posebno u oblasti zapošljavanja i pristupu javnih službi. Pripadnici ovih grupa beleže najveću stopu nezaposlenosti, napuštanja škola i smrtnosti na Kosovu. Dobrovoljni povratak na Kosovo je u blagom usponu, ali je ukupan broj povratnika i dalje mali. Readmisija, prisilno vraćanje ljudi iz EU u zemlje porekla, nastavlja se uprkos upozorenju generalnog sekretara UN Ban Ki Muna da ona „podriva stabilnost zemlje“, te zahtevu komiteta za ljudska prava Saveta Evrope da se na njih stavi moratorijum. Izveštaj za Hrvatsku ističe nedostatak pravednosti domaćih suđenja za ratne zločine, loše postupanje prema osobama s invaliditetom, i loš odnos sistema vlasti prema srpskoj i romskoj manjini. Ocenjuje se da je izborom novog predsednika Hrvatske Ive Josipovića „pitanje ljudskih prava zauzelo istaknuto mesto u Hrvatskoj“, ali da i dalje postoji „jaz između preuzetih obaveza i postignutog napretka“. I dalje postoje ozbiljne prepreke povratku interno raseljenih osoba i izbeglica. UNHCR procenjuje da bi od oko 70.000 registrovanih srpskih izbeglica iz Hrvatske njih 10.000 – 15.000 razmotrilo povratak ukoliko bi se vlasti posvetile rešavanju problema u vezi sa smeštajem i penzijama. Problem na koji se ukazuje su suđenja za ratne zločine u odsutnosti i sumnje u njihovu pravednost. Porastao je broj istraga ratnih zločina koje su počinili pripadnici hrvatskih oružanih snaga, ali Srbi i dalje čine većinu optuženika u domaćim suđenjima za ratne zločine. Novinari su izloženi pritiscima vlasti, navodi se i slučaj blogera Marka Rakara, koji je objavio tajni registar branitelja. Izveštaj o Bosni i Hercegovini izdvaja se po veoma pozitivnoj oceni tempa suđenja za ratne zločine na centralnom i lokalnom nivou. Dugotrajna politička kriza je velika prepreka prekopotrebnim reformama. Prisutna je diskriminacija na nacionalnoj i religioznoj osnovi u političkom sistemu, i opšti izbori u oktobru organizovani su bez suspenzije diskriminatorske odredbe Ustava kojom nije dozvoljena kandidatura onih koji nisu Srbi, Bošnjaci ili Hrvati. Veliki politički pritisak je na medije, slab je povratak izbeglica i interno raseljenih lica i ima proizvoljnih pritvaranja osumnjičenih za pretnju nacionalnoj bezbednosti. HRW zaključuje da represivne vlade sve više koriste takav meki stav da se angažuju u političkim dijalogu zarad ostavljanja utiska o napretku, a ne čineći pri tom ama baš ništa više od beskonačnog pregovaranja i iskazivanja želje da se stvari promene. Kina i Saudijska Arabija su pravi primeri takvog pristupa. HRW zaključuje da dijalog i saradnja imaju svoje važno mesto ali da ne mogu biti zamena za javni pritisak koji je ključna alatka za unapređenje ljudskih prava u državama kojima upravljaju represivni režimi. Pojedinačni interesi država ne smeju zamagliti ideju ljudskih prava. „Razumljivo je kada to čine represivni režimi, ali je sramota kada to čine države koje se gromoglasno zalažu za poštovanje ljudskih prava“, poručuje HRW. GEOSTRATEŠKI INTERESI SU VAŽNIJI Egipat, koji je verovatno više nego ijedna od aktuelnih zimskih revolucija pokazao da Amerika, koja je investirala decenije i javno nepoznate sume dolara u Mubarakovu vojsku, neće podrediti svoje interese ljudskim pravima, pogotovo jer oni sežu još dalje od Egipta, ka Bliskom istoku. SAD su učinile ono što su „mogle”: odrekle su se Mubaraka, ali se nisu odrekle vojnog režima. HRW je prošle nedelje objavio da vojne vlasti u Egiptu intenzivno sprovode desetine suđenja civilima pred vojnim sudovima za krivična dela (nošenje oružja i sl), i da je najmanje jednom licu suđeno bez prisustva advokata. HRW upozorava da vojni režim suđenjima civilima pred vojnim sudovima nastavlja „jednu od najgorih praksi vlade Hosnija Mubaraka”. Izveštaj HRW za 2010. umesto uobičajene kritike nasilnih vlada i grupa ukazuje i na drugu stranu problema koja prati globalno intenziviranje kršenja ljudskih prava: na neuspeh ključnih aktera međunarodne politike da adekvatno odgovore na problem, (od)brane ljude i organizacije čija su prava ugrožena i snažno se suprotstave onima koji ih ugrožavaju. Dijalog i saradnja su taj pristup koji se forsira u međunarodnim odnosima u poslednje vreme, a kojima velike sile pregovaraju sa restriktivnim režimima da bi ih privolele da prestanu da krše ljudska prava. I upravo sa tim se ne slaže HRW, koji smatra da se ne može verovati autoritarnim režimima, koji zloupotrebljavaju „dijalog i saradnju” kao model, već da se svet mora vratiti metodi pritiska – pretnjama sankcijama i bombardovanjem, i sličnim alatkama presije - a da dijalog i saradnja mogu da se koriste samo kao dodatne mere. U osnovi ove tendencije su pojedinačni interesi država i Hrw ocenjuje da je „nečuveno“ da su oni preovladali i u politici najsnažnijih zemalja sveta, stavivši ljudska prava u drugi plan. Odnosi SAD i EU sa Kinom, Rusijom, Etiopijom, Ruandom, Burmom, Sri Lankom, Saudijskom Arabijom i drugim zemljama, jasno to pokazuju. EU, na primer, prednjači u takvoj politici, koju naročito oličava visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton, svojim neprestanim zalaganjem za „tihu diplomatiju“ bez obzira na posledice. Veliki talas razočarenja iz istih razloga prati i predsednika SAD Baraka Obamu, kao i generalnog sekretara UN Ban Ki Muna. „Ovo je naročito nepovoljno vreme za zagovornike ljudskih prava koji su izgubili glas javnosti“, kaže se u izveštaju. „Promena u globalnom odnosu snaga (posebno usled uspona Kine), jačanje konkurencije u borbi za tržište i prirodne resurse u svetlu ekonomske krize, a potom i pad moralnih standarda zapadnih sila usled njihove zloupotrebe moći u borbi protiv terorizma, učinile su da je sve manje uticajnih vlada sveta danas spremno da se javno zauzme u korist ljudskih prava”, ističe HRW.