Direktan prenos smrti

PREDSTAVA: ŽIVOT U TESNIM CIPELAMA, DUŠAN KOVAČEVIĆ; MESTO: ZVEZDARA TEATAR (SCENA „DANILO BATA STOJKOVIĆ“) U svom novom komadu Život u tesnim cipelama, Dušan Kovačević je osmislio, na lucidan, nadahnut i za njega tipičan apsurdistički i tragikomički način, spoj dve pojave koje najubedljivije detektuju beskrajni moralni i mentalni raspad savremenog srpskog društva: medijsku debilizaciju i radnički očaj. Petoro najupornijih radnika iz nekada vrlo uspešne, a u divljačkoj tranziciji opustošene fabrike obuće, odlučuje se za očajnički izlaz - štrajk glađu - što će jedan marketinško-medijski mag iskoristiti da napravi dotad neviđeni reality show: zarad prilike da javno saopšte svoju muku i velike nagrade koja će im omogućiti častan odlazak na drugi svet, oni će gladovati u televizijskom prenosu, a posebnu premiju dobiće onaj ko ostane poslednji – onaj ko preživi. Sav apsurd i tragikomičnost njihovih sudbina koncentrisani su u naslovu, koji je istovremeno i deo priče i globalna metafora: kao kompenzaciju prilikom stečaja svaki radnik je dobio cipele, ali su one toliko tesne da im srastaju za stopala tako da ih se, kao i svoje proleterske muke i stradanja, mogu osloboditi tek kad umru. Po svom starom, lošem običaju, Kovačević je i ovog puta režiju poverio samom sebi. Na netom obnovljenu veliku scenu Zvezdara teatra, koja odsad nosi ime svog najslavnijeg stanovnika Danila Bate Stojkovića, Kovačević je, uz pomoć Nenada Brkića, postavio jedan više nego konvencionalno osmišljen prostor: veliku četvrtastu fabričku halu žicom odvojenu od spoljašnjeg sveta, a koja retko kad „proradi“ u celosti, jer se skoro sve dešava u prednjem planu. U drugom delu, konvencionalnost mutira u potpunu nemaštovitost, jer su i prostor hale pretvorene u televizijski studio i situacija reality-ja pružale velike, ovde neiskorišćene mogućnosti za rediteljsko i scenografsko razigravanje: vrhunac nemaštovitosti, na granici diletantizma, jeste prizor u kome se, uz „pljuc“ dima iz mašine, dočarava eksplozija u kojoj cela fabrika leti u vazduh. Problem „nedostatka režije“ ne ogleda se toliko u scenskom razmaštavanju koliko u radu s glumcima. U ovim okolnostima, glumci su se prepuštali, u skladu sa svojim osećajem za meru i sklonostima, raznim vidovima komičke stilizacije. Najdelikatniju ravnotežu između komičnog i uznemirujućeg, bilo da je reč o sažaljenju ili osudi, ostvarili su Slobodan Ninković kao šofer Isa i Milorad Mandić Manda kao opasni i pritvorni medijski mešetar Maldiv. Tragikomički efekat doneo je i Dragan Petrović u uspešnoj ulozi najbespomoćnijeg radnika, višestruko invalidnog Veselog, ali putem oštrog suočavanja ovih suprotnih osećanja, sprovedenog drastičnom, tehnički elaboriranom persiflažom (sve sa škripavim glasom i raštimovanim hodom). Naspram ovih uloga bili su prepoznatljiv, mada i dalje efektan manir LJiljane Dragutinović u prikazu apsurdne, kovačevićevske ili nušićevske komičke junakinje iz naroda (fabrička kuvarica Rada), bledunjava postavka sekretarice Zlate Zlate Petković, dramski nerazgovetna i žanrovski neizoštrena uloga Sonje Kolačarić kao Maldivove izmanipulisane i naivne saradnice i samodopadljiva, nagažena, na privatnom scenskom šarmu i jednom tonu bazirana komička uloga Nenada Jezdića kao grubog, suludog i samoubilački nastrojenog vođe štrajkača. Drugi deo nije problematičan samo zbog neiskorišćenih scenskih mogućnosti, već prevashodno zbog dramaturških slabosti. Posle zapetljavanja napete i apsurdne intrige oko ponude štrajkačima da učestvuju u TV programu, sledi drastičan pad u scenama samog reality-ja, jer se tu samo nižu pojedinačne ispovesti u „kameru“ koje ne doprinose razvoju ni priče ni likova, često mutiraju u neki samodopadljiv apsurdistički vic (kao što je sklonost Veselog da pada u bunar), i razrešavaju se nedramskim, mehaničkim, spoljašnjim rešenjem: svi štrajkači jednostavno – poumiru. U poslednjim komadima Dušana Kovačevića dešava se da njihova razgranata apsurdistička struktura deluje samodovoljno, da ona jedva inicira neku „globalnu metaforu“ (tipa „život u tesnim cipelama“) koja biva poentirana eksplicitnim završnim iskazom. U ovoj drami, tu poentu bi, valjda, trebalo da ostvari ispovest „zlikovca“ Maldiva o njegovoj sudbini, ali ni uz najbolju volju ne može se shvatiti šta je njen smisao u celini drame i predstave. Tako se zaokružuje utisak o odličnoj zamisli, ali koja nije ostvarena ni dramaturški ni scenski.