Potcenjivanje prava

Velika je mogućnost da Srbija do kraja ove godine ne postane kandidat za prijem u Evropsku uniju, izjavio je šef delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer. Akcioni plan za brže sticanja statusa kandidata Vlade Srbije sadrži veliki broj pravnih reformi i reflektuje akutno stanje izneto u Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2010. g. Najveći broj ozbiljnih primedaba EU odnosi se na nedonošenje zakona ili loš kvalitet donetih zakona ili slabu primenu zakona. Zvaničnici evropskih država i SAD i strani ulagači kao mantru ponavljaju da je pravni sistem najvažniji za razvoj ekonomije, otvaranje radnih mesta, razvoj demokratije, borbu protiv korupcije, fiskalne uštede. Zašto nas podsećaju kada je prošlo već 10 godina od kada su reformske snage preuzele vlast u Srbiji? Da li vlast neće ili ne ume da radi, ili jednostavno ima preča posla? Smatram da ljudi iz vlasti u Srbiji pravo ne shvataju ozbiljno. Ne shvataju da je odličan pravni sistem najefikasniji i jeftin način da se modernizuje zemlja da bi se izbavila iz siromaštva. Poslednjih sedamdeset godina erodira srpska pravna kultura, a stanje pravnog sistema već dugo ukazuje na to da se radi o ozbiljnom pravno-političkom deficitu. Dovoljno je pogledati Ustav Srbije, pa ćete u prvom članu naći grešku (“Republika Srbija je država zasnovana na …pripadnosti evropskim principima i vrednostima.”). Principi se poštuju i ne postoje evropski principi, a vrednostima smo privrženi a ne pripadamo im. Ustav u članu 87. uređuje da “dobra za koje je zakonom određeno da su od opšteg interesa … u državnoj su imovini”, čime je (sic!) podržavljeno sve poljoprivredno i šumsko zemljište kao i sva kulturna dobra (umetničke slike i dr.), jer su to dobra od opšteg interesa… Srećom, ovu odredbu Ustava niko ne shvata ozbiljno, ali je niko ni ne menja! Pogledajte kako je odlične retributivne i preventivne efekte ostvario Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pa ćete se upitati zašto veliki broj drugih sistemskih zakona ili nije donet uopšte ili je donet sa brojnim manjkavostima. Zašto je loš Zakon o zaštiti konkurencije donet tek 2005. g. a bolji tek 2009. g. kada je dobar deo privatizacija završen, pa se sada zgražavamo nad monopolima. Zašto nam je svojinsko pravo rascepkano u desetak neusklađenih zakona i važnim delom neuređeno, a nisu doneti zakon o restituciji, svojinski zakon i zakon o javnoj svojini kada su svi napisani odavno. Je li to politička odluka da se kleptokratija nastavi ili nebriga i potcenjivanje prava? Veliki državnici su bili svesni reformskog kapaciteta odličnog prava. Napoleon Bonaparta lično se posvetio izradi Francuskog građanskog zakonika koji je na snazi u Francuskoj i Belgiji od 1804. g. Nemački građanski zakonik iz 1900. g, Austrijski građanski zakonik iz 1811. g. i Švajcarski građanski zakonik iz 1912. g. su svi na snazi i predstavljaju temelje najjačih modernih ekonomija. Kemal Ataturk, otac moderne Turske naredio je da se prevede Švajcarski građanski zakonik i od 1926. g. i to je Turski građanski zakonik koji je i danas na snazi. I mala Srbija je davne 1844. g. usvojila Građanski zakonik za Knjaževinu Srbiju, koji je bio na snazi u vreme njenog najvećeg prosperiteta sve do 1946. g, kada su ga komunisti ukinuli. Nedonošenje sistemskih zakona kao i donošenje zakona kakve nikada niko nije doneo; nedovoljno proučavanje razvijenih pravnih sistema i imitacije zakona iz okruženja; stalne izmene zakona ili repetitivno donošenje novih zakona karakterišu srpsko pravo danas. Da li je pisanje zakona u Srbiji i njihova kvalitetna primena toliko komplikovan i nepredvidiv posao? Ne, ni blizu. Kako smo pravna provincija, nama pravna rešenja dolaze iz razvijenijih društava uveliko proverena i pročišćena. Nisu česte situacije kada je naša društvena stvarnost toliko unikatna da zahteva nova ingeniozna rešenja. To se dešava jedino kada je uzrok problema u komunističkim pravnim apsurdima koje danas moramo da ispravljamo: gašenje tzv. društvene svojine i samoupravljanja, zatim denacionalizacija otetog ili pretvaranje tzv. prava korišćenja u svojinu na građevinskom zemljištu. Inače, najbolje strane zakone treba prevesti (npr. švajcarske, nemačke, austrijske, kao i komentare tih zakona radi predvidive primene), malo ih prilagoditi i inkorporirati u naš pravni sistem. To zahteva jedno solidno znanje uporednog prava oblasti koja se kodifikuje, dobro znanje našeg prava, i hrabrost da se znanje nedogmatski primeni. Tako je Mihajlo Konstantinović izradio nacrt našeg najboljeg zakona: Zakona o obligacionim odnosima. Ušli mi u EU ili ne, nema važnijeg posla od izgradnje odličnog pravnog sistema i institucija koje će ga primenjivati. Iz odličnog prava i ozbiljne države prirodno proizlazi bezbednost građana, manja korupcija, razvijena ekonomija i visok standard - o čemu svi političari stalno pričaju. Zbog toga ozbiljni ljudi ne smeju da potcenjuju značaj odličnih zakona i moraju se starati da se oni pravično, efikasno i predvidivo primenjuju. Da bi od Srbije napravili srećnu zemlju inspirišimo se dostignućima naroda visoke pravne kulture kako su to činili naši prosvećeniji preci. Biće mi zadovoljstvo da dam svoj doprinos, kao i do sada.